"Reformska ekipa" biće sada prinuđena da pokaže kako ima veštine da bez besmislene administrativne prisile prikoči jednu dosta složenu inflaciju za čije lečenje nije lako pronaći literaturu u priručnicima svetskih finansijskih institucija
Da nije ove vesele savezne državne krize, narod bi poludeo od vrućine, inflacije i niskih plata. U tom smislu, šteta bi bilo da dr Vojislav Koštunica, predsednik SRJ, požuri da razreši krizu Žižićevog kabineta, jer bi u tom slučaju u prvi plan izbila okolnost da su cene na malo u prvom polugođu ove godine porasle 23 odsto, a troškovi života 26,5 odsto (u odnosu na decembarski nivo prošle godine), što stavlja pod sumnju plan da se inflacija do kraja godine spusti na godišnji nivo niži od 40 odsto (trenutno je iznad 110 odsto). Ovako, dok traju „konsultacije“ oko novog Žižićevog kabineta, ljudi se zabavljaju oko problema sa novim-starim mandatorom, eventualnim „rekonstrukcijama“ pojedinih ministara i ministarstava, a najčešće je na udaru ideja da se nova vlada proširi na 18 članova po paritetnom principu, pa sam na jednoj terasi već čuo da je to nedovoljno dobro rešenje – s obzirom na množinu „jakih“ crnogorskih kadrova koji su i dalje bez ministarskog ili ambasadorskog angažmana, a provereno su „pošteni unitaristi“ (što sam lično odmah okarakterisao kao contradictio in adjecto).
Putujući protekle sedmice po Nemačkoj stekao sam utisak da se kriza savezne vlade ni u inostranstvu ne doživljava naročito ozbiljno, ili, preciznije rečeno, većina običnog sveta na zapadu Evrope misli da je dr Zoran Đinđić ovde premijer svega, a neki ljudi (a naročito žene) koje sam sretao u Berlinu čak nam zavide što nam vlast predvodi „drim tim“ koji deluje moderno, uredno i vedro, odlično govori svetske jezike, savršeno je u toku retoričke mode oko tranzicije, briljantno interpretira reformske udžbenike i priređuje sjajne koktele (kažu da je tako bilo u Salcburgu, na „letnjem Davosu“). Jedna persona mi je čak rekla da joj je žao što Nemačka nema jednog Đinđića (štiteći „nacionalni interes“ – uzdržao sam se od bilo kakvog zakeranja ili eventualne ponude da menjamo premijere).
U stvari, kada se stvari pogledaju „komparativno“, prema onoj silesiji zemalja u tranziciji na istoku Evrope, ovi naši reformisti izgledaju gotovo sjajno. Problem je u tome što se nikad ne zna da li i najbolji teoretičari slikarstva znaju da omoluju dobru sliku ili bar da prepoznaju pravog slikara i njemu daju kičicu u ruke. Jedno je, naime, dobro obrazložiti uzroke tekuće inflacije, a drugo je naći formulu da se ona uspori u vremenu kad klasični antiinflacioni recepti mogu da izleče bolest, ali istovremeno da ubiju bolesnika.
Od klasičnih lekova, od kojih se ni po koju cenu ne sme odustati, svakako se kao prvo nameće staro uputstvo da se u rovitim ekonomskim prilikama novac mora strogo kontrolisati i da mora imati čvrsto pokriće. Jer, džaba vam i najbolji časovnik ako izgubi kazaljke (pokazatelj mere vrednosti), pa ne znate svakog trenutka koliko je sati. No, monetarna politika nije baš toliko jednostavna – pa vam čvrst novac, u državama u kojima ne deluje ni pravni poredak, na kraće rokove ne garantuje obaranje kamata, dostupnost kredita ili sigurnost plasmana. Ili, na primer, pravilo da visoke devizne rezerve garantuju razmah spoljne trgovine, što bi u načelu trebalo da smiruje domicilne cene, ne deluje perfektno u obogaljenim ekonomijama koje su u recesiji iz fundamentalnih razloga (zastarela industrija, onesposobljena saobraćajna i energetska infrastruktura, nepismen i „partijski ili višepartijski“ selekcionisan menadžment, blokiran sistem donošenja odluka gotovo na svim nivoima, a posebno na najnižim, itd.).
Naša dodatna specifičnost je to što svako preduzeće „merka“ najavljenu inostranu finansijsku i kapitalnu podršku, ili bar očekuje neku čudesnu konjunkturu „na jesen“ kad dođu donacije, pa zbog toga već danas u svoje cene ugrađuje katastrofalan ceh svih prethodnih deset godina „komandne ekonomije“ i „antisankcijske politike“ čiji su rezultat nemerljivi gubici. Stagflacija je opasnija tim pre što mnogi direktori u suštini već rade za „buduće vlasnike“, to jest ne rade ništa na sređivanju svoje firme, jer ili nisu sigurni da će ih DOS-ova kadrovska kombinatorika ostaviti tu gde jesu, ili ne veruju da će ih eventualni novi vlasnici zadržati na starom poslu.
Osim još mnogo toga drugog što našu situaciju čini drugačijom od one u većini drugih zemalja u tranziciji, ovde obavezno treba spomenuti i svojevrstan „sindikalni haos“, to jest onu fazu uspostavljanja sindikalnog pokreta koju karakteriše „ižđikavanje“ na hiljade sindikalnih organizacija koje žure da se afirmišu pred svojim članstvom i s kojima je teško pregovarati na duži rok, jer, s razlogom, ovde niko nikom ništa ne veruje – i svako traži veću platu odmah danas i sigurnost radnog mesta „odavde do večnosti“.
Sve u svemu, ne potcenjujući nikako ekipu ekonomista koja je angažovana u novom državnom aparatu i uz zadovoljstvo što su uspeli da našu novu „državnu pamet“ predstave svetu u najboljem pakovanju – treba zadržati opreznost oko njihove šanse da nas ubrzo izvedu na zelenu granu. I njima bi bilo lakše da su preuzeli nešto manje odgovornosti (to jest lične vlasti) za pokretanje nekog stabilnog progresa (ciljam na zakon o privatizaciji, politiku „prethodne strukturne konsolidacije“ velikih sistema pre prodaje i na sistem uredbodavnog monopolisanja prometa određenih proizvoda) i da su dolazeće tranzicione muke više povezali s autonomnim mehanizmima tržišta (istina, tada bi se možda razmahali oni koji su večito sekli i „nevidljivu ruku“ na našoj pijaci).
Dakle, možda je prejako reći, ta „reformska ekipa“ koja iz političkih razloga mora sada na grbači da nosi ne samo beznadežno primitivnu opoziciju i jednu bajatu koalicionu stranku iz starog crnogorskog filma nego i nervozne a popularne „umerene konzervativce“ u sopstvenim redovima – biće sada prinuđena da pokaže kako ima veštine da bez besmislene administrativne prisile prikoči jednu dosta složenu inflaciju za čije lečenje nije lako pronaći literaturu u priručnicima svetskih finansijskih institucija. Ukoliko se, međutim, dr Vojislav Koštunica u „konsultacijama“ oko savezne vlade reši da iz te vlade izbaci „reformiste“ i odluči se za neku „vladu nacionalnog dostojanstva“ – u borbi protiv inflacije izgubiće se nekoliko dragocenih meseci, dok se ta eventualna vlada, zajedno sa starom saveznom državom, ne baci na đubrište.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
