Novi film Vudija Alena zove se Small time crooks. Kako to da prevedem? Sitni prevaranti? Lopovi na kratke staze? Ili – najbolje – Obično nepoznati lopovi. Ali, kazaće neko, tako se zvao jedan film Marija Moničelija iz 1958. godine. Pa, jeste, ovo je taj film.
Bilo kako bilo, dotični film sam gledao ravno osam puta. Uzastopce. Ako mislite da sam poludeo, varate se. Bar u ovom slučaju. Samo sam, uz tek jednu cigaret-pauzu, bio u avionu koji je leteo na kraj sveta. Danima.
Filmska ponuda na interkontinentalnim letovima uvek je, u principu, očajna. Ovo iz razumljivog razloga što se u letilici smeju prikazivati jedino oni filmovi koje svi mogu da gledaju. Otkuda onda Vudi? Zar je to za malu decu?! Valjda zato da bi brže zaspala, čemu avionski filmovi prvenstveno i služe. I meni se to dogodilo sa Vudijem. Nekoliko puta. Ali, budući da drugog izlaza nije bilo (bilo je drugih filmova, ali ja nisam baš toliki mazohista!), opet bi se, trgnut iz bolnog dremeža pitanjem stjuardese „fiš or čiken?“, vraćao na početak. Najzad sam ga savladao.
GANGSTER U GAĆAMA: Zato mogu da posvedočim kako poslednje Alenovo ostvarenje nije loš film. Čak je povremeno i zabavan. To je priča o njujorškom sitnom prevarantu zvanom Mozak, koji sanja da jednim udarcem postane gangster od formata. Ako se sećate (mene su podsetili), Vudi je bio pljačkaš banke u svom prvom filmu Drpi pare i beži (1969). Ovo je, dakle, povratak korenima. Po sopstvenom priznanju, Vudi Alen je još od detinjstva opsednut kriminalcima. Kao dečak, znao je sve o njima. Kasnije je, postavši umetnik, otkrio da u svakoj pljački ima slepstika. Njegov novi film pokazuje šta bi bilo da je Vudi zbilja postao gangster. Možda jednom ipak hoće.
Elem, beše neko leto, udarila vrućinčina, plus ona njujorška vlaga, Vudi deprimirano šeta ulicama samo u onim gaćama koje zovu bermudama. Kad bi znali šta će se kasnije dogoditi, shvatili bi kolika je on zamlata po tome što kupuje kolačiće. Ali, odmah se shvata da je posredi komedija, nema šta. Pa, tako, spazi on da se iznajmljuje bankrotirana picerija, nekim čudom naslonjena baš na obližnju dobrostojeću banku. Eto genijalnog plana dostojnog Mozga: iznajmiće radnju i, dok se njegova žena bude bavila mušterijama, on i pajtaši – posle im se pridružuje i lokalni policajac – prokopaće tunel do trezora. Prokopali su ga do vodovoda i kanalizacije.
No pre toga, ispostavlja se da Vudijeva supruga (Trejsi Ulman), inače domaćica na glasu, ne zna sa picama. Zna sa home made kolačićima. To se pročuje po čitavom Njujorku, stvori se milenijumski red, došla i televizija. Sve, dakle, neslavno propada – osim kolačića. Godinu dana kasnije iz toga izraste čitava industrija. Lova do krova. Američki san se ponovo ovaplotio. Naravno – kada je Vudi u pitanju, to je zapravo tek početak. Ostalo je psihoanaliza, kao što je i radio-drama u boji. Na kraju sledi još jedna neuspela pljačka.
Sve se to nekako preživi ako je film – što ovaj jeste – bar malo zabavan i ako si zarobljen u avionu koji leti na kraj sveta. Bolje frustrirani, neurotični Vudi negoli ona pedofilna drtina Ričard Gir (Jesen u Njujorku). Ali, čak i u avionu, nevolja sa Vudijem je u tome što si prethodno već gledao neki drugi njegov film. A ako vidiš jedan film Vudija Alena, video si ih sve. Savršeno (mi) je razumljivo zašto je Bergman njegov omiljeni reditelj. Samo je taj prestao da snima. Vudi, međutim, nije. Sada snima za Spilberga. Gde li se nađoše?! Nije valjda po gangsterskoj liniji!?
Svemu jednom dođe kraj, pa tako i letu vazdušne tamnice. Stignem, dakle, na kraj sveta. Odmah se ispostavi da je nekako u isto vreme tamo stigao i novi film Vudija Alena. U jednom sidnejskom bioskopu igra preveden na kineski jezik. Multikulturalnost je veoma značajna u fenomenu Vudija Alena. Ni na kraju sveta nema tog kritičara, bio Kinez ili ne, koji će propustiti da prozbori koju o novom filmu znamenitog njujorškog klarinetiste. Profesionalci su to. Nekima se film nije svideo. Kažu da su prethodna ostvarenja tog finog umetnika bila zabavnija, što je nonsens koji propušta vodu. Jer Vudi Alen nema prethodnih filmova. Ima samo jedan sa trideset i dva različita naslova, po potrebi.
Drugi su, suprotno, ustvrdili kako je Vudi u odličnoj formi, ali, premda je to (makar delimično) istina, njihovi su tekstovi još dosadniji od prethodnih. Jedino su znali da donekle tačno prepričaju sadržaj, a onda su hvalili glumce. Sasvim razumljivo – kako zanimljivo pisati o nečemu o čemu je sve davno napisano. Ali, eto, opet će.
TRČI, VUDI, TRČI!: Tako ispada da je prava tema ove priče funkcionisanje kulturnjačkog mita. U središtu takvog mita je heroj kulture, Bergman ili Vudi Alen, katkada možda i neko treći. Pretpostavka je da taj uvek stvara značajna dela. Značajno delo je večita tajna, koju stalno iznova treba produbljivati, otkrivati, tumačiti, mistifikovati. Zato se, jednom uspostavljen, kulturnjački mit mora neprestano obnavljati i taj proces više ne zavisi ni od čije volje. Još je manje zavisan od nekog razumnog razloga.
Vudi Alen više nema šta da brine. Na izvestan način on je prestao biti vlasnikom sopstvenih dela, prošlih koliko i budućih. Ona su sada opšte dobro o kome će brinuti kulturna javnost. Slobodno bi mogao da prekine sa snimanjem, da odustane od trideset trećeg rimejka i tako se izjednači sa Bergmanom. Niko ne bi primetio razliku, svi bi i dalje pisali, Vudijeva karijera nimalo ne bi bila uzdrmana. Ali će on ipak nastaviti.
Njemu bi ova nova pozicija mogla čak i odgovarati, budući da je – sve nešto sumnjam – prilično ravnodušan spram javne recepcije svojih filmova. Baš ga zabole. Ne zato što je previše sujetan, već otud što je za njega snimanje filmova posve lična, privatna stvar za tuđe pare. Njegov život proizvodi njegove filmove. Ako pročita neki ruski roman, odmah po njemu snimi film; ljubitelji ruskih romana seku vene od očajanja jer se stvar izvrgla u kome(n)diju. Znamo da Vudi živi kao neurotičar. Šta će drugo potencijalni pedofil koji istovremeno voli i starije žene. Ali, on je, osim bolesnik, i svoj sopstveni psihoterapeut; sve u svemu, jedan šizofreničar. Ništa strašno, od toga se ne umire. Grubo govoreći, svaki film Vudija Alena šizofrena je rasprava unutar njegove podeljene ličnosti, izazvana nekim stvarnim ili izmišljenim životnim problemom, posetom zubaru, teorijom Maršala Makluana, bilo čime. Vudi Alen uglavnom priča sam sa sobom, mada se čini kako se obraća drugima. Drugi su samo trenutna projekcija jednog od njegovih likova.
Ali, propuštena kroz rešeto kulturnjačkog mita, situacija se radikalno menja. Jednostavno postaje komplikovano. Interpretacija se vraća u život kao glavoboljna potreba zadovoljenja. Život Vudija Alena više ne proizvodi njegove filmove, već filmovi Vudija Alena sada proizvode njegov život. Taj se mehanizam zamene stalno ubrzava. Nekada je jedan takav film, film Vudija Alena, težio razrešenju nekog intimnog problema, danas je on anticipacija intimne nevolje koja se tek ima dogoditi u budućnosti, što njegovu, Vudijevu, poziciju čini još neurotičnijom: on je prvo bio lik u svojim filmovima, sada je lik iz svojih filmova, imitira utvaru koja je nekad bila on sam. Purpurna ruža Kaira predstavljala je u tom smislu proročko ostvarenje: Vudi je definitivno sišao sa platna u svoju sopstvenu spavaću sobu. Koga li je tamo zatekao? U Obično nepoznatim lopovima (ili kako se već taj film zove) Hju Grant tumači ulogu arbitra ukusa, lepe budalčine koja zavodi Vudijevu ženu, onu koja je znala sa kolačićima a sada će da se bakće sa Ticijanom. Vudiju preostaje da utehu potraži kod njene glupe rođake, da opet izigrava profesora Higinsa. Hoćemo li o tome uskoro čitati u novinama kao o nečemu što se stvarno dogodilo Vudiju Alenu? Ili da je konačno batalio sve, postavši najzad gangster. Ne bi me iznenadilo!