Laži i obmane

Pre šest godina, u julu 1995, u okolini istočnobosanskog gradića Srebrenice (u to vreme zona pod zaštitom trupa UN) ubijeno je nekoliko hiljada Muslimana – procene se za sada kreću od šest do osam hiljada. Pod firmom evakuacije stanovništva iz kampa UN u Potočarima, vojska bosanskih Srba odvojila je žene i decu od muškaraca starijih od 16 godina, posle čega se muškarcima gubi svaki trag. Većina njih nađena je tokom proteklih šest godina u nekoliko masovnih grobnica u okolini Srebrenice – osim što je utvrđen identitet žrtava, otkriveno je i da na jednom broju leševa postoje tragovi poveza na rukama što i dokaz za egzekuciju posle predaje i dakle očigledan ratni zločin. Postepeno utvrđujući šta se zaista događalo u Srebrenici, Haški tribunal podigao je optužnice za genocid i teške ratne zločine protiv predstavnika vojnog i političkog rukovodstva bosanskih Srba (pre svih Ratka Mladića i Radovana Karadžića), a general Radislav Krstić u ovom trenutku čeka konačnu presudu za isto delo. Kada je posle svega toga, 11. jula ove godine, RTS prikazao dokumentarni film o Srebrenici, ispostavilo se da je javnost u Srbiji izgleda poslednja obaveštena o onome što se ne tako davno zbivalo u njenom neposrednom okruženju. Da li je to zbog toga što nije mogla da odjednom „proguta“ nekoliko hiljada leševa? Da li zbog toga što nije želela da bude obaveštena? Ili jednostavno zbog toga što je čitala pogrešne novine?

PRVE VESTI: Jula 1995. državni mediji izvestili su o „oslobađanju Srebrenice“ u okviru redovnih izveštaja o aktivnostima vojske Republike Srpske, što posle četiri godine rata i svakodnevnih „oslobađanja“ i „napredovanja“ više i nije bila vest. „Naš cilj bio je da urazumimo muslimanske teroriste, da ih nateramo da zaustave svoje terorističke aktivnosti na ovoj teritoriji koja im je i ustupljena zahvaljujući dobroj volji srpskog naroda. Muslimanske žene i deca, kao i vojnici UNPROFOR-a, nisu bili naše mete. Morali smo da oteramo muslimanske fundamentaliste sa ove teritorije“, izjavljuje general Ratko Mladić a prenose „Večernje novosti“ 13. jula 1995. Iako nije bilo ni reči o tome kako su „fundamentalisti oterani“ ili „urazumljeni“, čitanjem između redova moglo se zaključiti šta se u stvari dogodilo. Ali, to je bio tek početak. Dva dana posle toga, „Borba“ navodi reči oficira vojske Republike Srpske koji izjavljuje da je „nekoliko grupa muslimanskih ekstremista odbilo da se preda“, da ih je „samoubilački napao Tuzlanski muslimanski korpus“, kao i da je „zahvaljujući energičnoj kontraofanzivi vojske Republike Srpske, veliki broj likvidiran na Konjević polju i Kasabi, a jedan broj se predao“. Već je, dakle, moglo biti jasnije da je u okolini Srebrenice neko ubijen, ali isključivo zbog sopstvenih samoubilačkih napada. Sve one koji su se možda zapitali da li je to baš moralo da bude tako, utešile su (i ohrabrile?) „Večernje novosti“ 17. jula i to reportažom iz tek „oslobođenog“ grada: „Za svaku od 12 odsečenih srpskih glava, koje su, nabijene na kočeve, proneli Srebrenicom Kemal Mehmedović i Hajrudin Memišević dobili su 25 kilograma brašna. Toliko je – svedoči Mirsad Sulejmanović, zarobljeni vojnik muslimanske armije BiH – u Srebrenici vredeo život ma kojeg Srbina“. Posle takvog svedočanstva, za širu javnost verovatno nije bilo previše bitno što 22. jula „Naša borba“ citira neimenovani izvor iz UN: „Dva dana po ulasku u Srebrenicu, Mladić je telefonirao komandantu holandskog bataljona i informisao ga o stotinama i stotinama leševa u obližnjim selima, leševima ljudi koji su pobegli a koje su ubile njegove trupe“.

Političari i režimski mediji bavili su se potom padom Krajine, kolonama izbeglica i pregovorima u Dejtonu, te se činilo da su na Srebrenicu svi zaboravili. Svi, osim međunarodne zajednice: 22. novembra 1995. „Naša borba“ objavljuje da je „Hag na kraju potrage za srebreničkim grobnicama“ i navodi izjavu tužioca Tribunala prema kojoj su „uprkos obećanjima Mladića da će muslimanski vojnici biti tretirani kao ratni zarobljenici, oni neselektivno masakrirani“. Dva dana posle toga, čitaoca koji se ne bi zadovoljio čitanjem samo jednih dnevnih novina, „Politika“ obaveštava da prema „najnovijem izveštaju Crvenog krsta“ nema dokaza o masovnim zločinima nad Muslimanima u Srebrenici. Isti list 11. decembra navodi da je, prema izjavama predstavnika muslimanskih vlasti i vojske Republike Srpske, evakuacija iz Srebrenice prošla bez incidenata. Deset dana kasnije, i „Politika“ i „Večernje novosti“ objaviće reči civilnog komesara opštine Srebrenica – Skelani Miroslava Deronjića: „Desetine TV i drugih američkih novinara vodio sam lično na svako mesto za koje su, uzdajući se u AVAKS snimke, posumnjali da su masovne grobnice muslimana. Posebno mi se Majkl Valas zahvalio na punoj slobodi kretanja i istraživanja, ali i on i njegove kolege svoje viđenje uopšte nisu iznele u medijima.“

A otkud onda uopšte međunarodnoj zajednici ideja da je u Srebrenici bilo ko ubijen? Na to pitanje, odgovorila je „Politika ekspres“ 18. decembra u tekstu „Lagao – satelit“: „Bilo je dovoljno da avgusta ove godine Medlin Olbrajt u Savetu bezbednosti zamaše NN satelitskim fotografijama i da svi poveruju u priču o muslimanskim grobnicama u Srebrenici. Tada su ti snimci bili neophodni američkoj administraciji kao odgovor na krvavi put Srba iz Krajine na koji su ih ‘ispratile’ komšije Hrvati.“ Iako je u nadnaslovu teksta bilo navedeno da čitaoca čeka priča o „Srebreničkom masakru“ (naravno, pod navodnicima) i to „u svetlu više nego jasnih činjenica“, nije bilo reči o tome šta se uopšte nalazi na satelitskim snimcima i kako su to oni „lagali“. Umesto toga, poentira se pričom o „diplomatskim i ostalim igrama“: „Dovoljno je da Vašington upre prstom u nekoga i to je već više od dokaza. Taj prst najčešće je bio uprt u Srbe, doduše nekad s razlogom, ali najčešće bez pravog dokaza.“ Šta je u slučaju Srebrenice razlog a šta dokaz i, konačno, kakve sve to ima veze sa leševima, odećom i povezima koji su u to vreme već uveliko otkrivani, nije potanko objašnjeno. „Politika“ će 20. decembra ipak pokušati da odagna i poslednje sumnje: „Muslimani u Srebrenici se međusobno ubijali“, bio je naslov priče o politički motivisanom masakru s kojim Srbi nisu imali nikakve veze.

VERZIJE I RAČUNI: Tokom 1996. nedržavni mediji počeli su da objavljuju ispovesti preživelih iz Srebrenice, feljtone o svemu što se u tom gradu događalo tokom prethodne godine, izveštaje novinara koji su nailazili na odeću razbacanu pored puta,… a državni su u toj situaciji gurnuli stvari pod tepih. Tek 1997. godine priča o Srebrenici biće ponovo aktuelizovana, ali i tada samo kao začin teorijama o medijskom ratu protiv Srba i „satanizovanju jednog naroda“. U kratkom tekstu, bez navođenja ikakvih faksimila i materijalnih dokaza, „Borba“ 12. juna piše o „Mrtvim dušama na glasačkom spisku“: „Prof. Rastislav Petrović tvrdi da je sa liste od šest do osam hiljada ‘pobijenih’ muslimana u Istočnoj Bosni njih 3600 nedavno ‘nađeno’ na biračkim spiskovima za izbore u BiH, a sedmorici ‘pokojnika’ ovih dana je suđeno zbog počinjenih zločina.“

Međutim, ipak se nije odustalo od delimične promene scenarija srebreničkih događaja: „Politika ekspres“ i „Politika“ objavile su krajem maja da su Muslimani iz Srebrenice stalnim oružanim akcijama isprovocirali Srbe i da je na taj način „oko 40.000 izbeglica koje je obezbeđivao holandski bataljon… izloženo opasnosti da postane cilj akcije odmazde bosanskih Srba“. Da bi svima bilo jasnije šta se u stvari dogodilo, pobrinula se „Politika“ koja je tekst objavila sa podnaslovom „Muslimanska vojska kriva za stradanje civila iz ovog grada“. „Večernje novosti“ 21. avgusta 1998. iznele su još jednu verziju slučaja Srebrenica: uz nadnaslov „Amsterdam – holandski mediji o svojim plavim šlemovima koji su ubijali muslimane u Srebrenici“, objavljena je priča o holandskom vojniku koji je odbio da zaustavi transporter pred uperenim puškama muslimanske vojske i pregazio 20 do 30 ljudi koji su ležali na putu. Tekst opisuje pritiske kojima su bili izloženi Holanđani od strane „do zuba naoružanih muslimana“, ali ne objašnjava otkud onih nekoliko hiljada leševa „viška“.

U tom trenutku, racionalniji čitalac državne dnevne štampe koji bi poželeo da sumira informacije iz protekle dve godine dobio bi sledeći rezultat: 1) zločina nije bilo, teroristi su samo oterani, 2) bili su neki satelitski snimci, ko zna šta je bilo na njima, ali bitno je da su lažni, 3) Muslimani su se sami poubijali, 4) poubijali su ih prethodno isprovocirani Srbi, 5) poubijali su ih holandski vojnici, 6) neki od ubijenih su „navodno ubijeni“…

Kad je postalo jasno da bi svaka nova teorija bila više nego suvišna, počelo je brojanje srpskih leševa, a sve što se ticalo muslimanskih stavljano je pod znake navoda. Logičke, jezičke, a možda i matematičke nonsense karakteristične za taj period možda najbolje ilustruje tekst koji 1998. objavljuju „Večernje novosti“: „…svetski moćnici ‘podsećaju’ međunarodnu zajednicu na ‘genocid srpske strane nad muslimanima u Srebrenici’ koristeći se tim ‘činjenicama’ i poredeći ih sa ‘terorom’ Srba nad Šiptarima. Međutim, ‘tvorci novog svetskog poretka’ pri tom zaboravljaju da genocida nad srebreničkim muslimanima – nije ni bilo! O tome šta se zaista dogodilo na području Srebrenice, gde su muslimani do temelja, spalili više od 200 srpskih sela i brutalno pobili više od 1200 Srba, za ‘Novosti’ govori dr Jovan Nikolić, predsednik Udruženja boraca bratunačke opštine: ‘Tu nisu potrebni nikakvi dokazi. Sve je zabeleženo i evidentirano, po najstrožim međunarodnim kriterijumima. Podsećam da su samo u jednom danu muslimani pored Drine zaklali 109 Srba…’“

Pošto je tako, valjda, apsolvirano ko je kako prošao, Srebrenica je definitvno potisnuta – pominje se tek u kontekstu „politizovanja srebreničkih žrtava“, ili kao mesto gde se Muslimani okupljaju na komemoraciji poginulima. Na pitanja da li je neko tamo poginuo ili ubijen, kakve su to žrtve kad se pričalo da ih uopšte nema, u državnim medijima niko više i ne pokušava da dâ odgovor. U tom duhu, u julu prošle godine „Politika“ piše: „Muslimanski i hrvatski član Predsedništva BiH Alija Izetbegović i Ante Jelavić prisustvovali su u Potočarima, prigradskom naselju kod Srebrenice, muslimanskoj komemoraciji i tako je ovaj skup pored verskog imao i politička obeležja. Takođe, vrhovni poglavar islamske verske zajednice Mustafa Cerić je za vreme verskog obreda, obraćajući se masi od 3000 muslimana uputio poruke koje prelaze verske okvire. Ovaj događaj više je ličio na pravu invaziju muslimana i međunarodnih snaga na istočni deo RS nego na molitvu za one koji su poginuli kod Srebrenice.“ Revnosni čitalac „Politike“ time bi verovatno bio zadovoljen (Muslimani se okupili da odaju počast poginulima u ratu, a sve to, po običaju, začinili političkim obeležjima) da se upravo tih dana nije oglasio bivši savezni sekretar za informisanje Goran Matić tvrdnjom da su za „masakr nad 1200 muslimana u blizini Srebrenice odgovorne francuske i muslimanske obaveštajne službe“. Gorenavedenom spisku verzija mogla je dakle biti dodata još jedna, na prvi pogled fatalna po svaki preostali trag zdravog razuma u prikazivanju srebreničke priče. S druge strane, tek ta verzija mogla je biti ono traženo, krajnje objašnjenje – o onome u čemu su učestvovale obaveštajne službe suvišno je (kao što se dobro zna) i govoriti.

I zaista, prestalo je da se govori. Sve dok 11. jula ove godine, javnost još ošamućena slikama raspadnutih kosovskih leševa, nije suočena sa hiljadama drugih. Burne reakcije svele su se na priču o tome kako „svi normalni narodi kriju svoje leševe a samo mi ih otkrivamo“ (gledalac BKTV), ali i na ponovno brojanje srpskih grobova (poslanici u republičkom parlamentu). Što sve zajedno upućuje na zaključak da su se ovde zaista uglavnom čitale pogrešne novine, da je zaista bilo onih koji nisu želeli da budu obavešteni, ali i da je nekoliko hiljada leševa zaista prevelik zalogaj. Čak i za probavne organe navikle na svašta.