Klasna borba za članstvo

Bauk privatizacije kruži Srbijom a novi zakon o radu dodatno podiže tenziju. U strahu da će u već dogovorenom neko proći bolje, a neko drugi izgubiti poziciju, razmenjuju se teške reči, preti socijalnim nemirima, podseća na neslavnu prošlost i bivšu/sadašnju izdaju radničkih interesa. Radnici i njihova prava su opet, po ko zna koji put, moneta za potkusurivanje. Podgreva se strah od promena za koje su se svi, kao, aklamativno izjasnili. Atmosfera je uzavrela prošlonedeljnom prezentacijom Zakona o radu u Sava centru, bilo je i demonstranata sa patetičnim parolama o barikadama. Sindikati koji u svom imenu insistiraju na nezavisnosti međusobno razmenjuju optužbe za sluganstvo i/ili nedoslednost, dok je onaj treći koji bi da ga više ne zovu „državnim“ i da mu se zaboravi epitet „miloševićevski“ ujedno i u sukobu sa samim sobom.

RASPORED SNAGA: „Trenutno na sindikalnoj sceni postoje tri sindikalne centrale – Savez sindikata Srbije, Ujedinjeni granski sindikati „Nezavisnost“ i Asocijacija samostalnih i nezavisnih sindikata. Tu su i Unija prosvetnih radnika Srbije i sindikat EPS-a, granski sindikati dovoljno snažni da budu relevantni pregovarači. I na sindikat medicinskih radnika, koji je u poslednje vreme organizovao nekoliko štrajkova, moraće ubuduće da se računa“, kaže Dragan Milovanović, ministar za rad i zapošljavanje. „Ovi sindikati zastupaju različite političke opcije, što je sasvim razumljivo, ali ovo ministarstvo ima ravnopravan tretman svih.“

„Savez sindikata Srbije je“, po rečima Slobodanke Branković, potpredsednika Veća, „najstarija i po članstvu i organizaciji najjača sindikalna organizacija u Srbiji.“ Optuživan je za direktnu kolaboraciju sa svrgnutim režimom, da je kompletno rukovodstvo popunjavalo drugi red sedišta na svakom kongresu diktatorove partije, te da je organizator „namenskih“ štrajkova kako bi se vlast, kad joj je bilo potrebno, zakitila brigom za radnike, i da je pozicijom ovlašćenog pregovarača omogućavao u „demokratskom dijalogu“ potpisivanje svakog po vlast pogodnog sporazuma. „To tako jeste bilo“, objašnjava gđa Branković. „Ne bežim od toga da je bilo uporišta vlasti u ovoj kući, ali nipošto se ne može tvrditi da su svi članovi ovog sindikata Miloševićevi ljudi. Važno je istaći da je 10. oktobra promenjeno rukovodstvo i promene su napravljene i u našim osnovnim organizacijama, mi se nalazimo pred kongresom i ovaj sindikat, sigurno je, neće nikad više biti ničija poštapalica niti igračka. Ovo će biti pravi sindikat, onakav kakav treba da bude pravi partner poslodavcima i vladi.“

Istorija sindikalnog pokreta u Srbiji, sa skoro vekom zakašnjenja, počinje 1991.

Uspostavljanjem tzv. pluralizma mnogi sindikalni funkcioneri su poželeli da sebe vide ako ne kao Leha Valensu ono bar kao Dimitrija Tucovića. „Nezadovoljni svojim položajem u tada jedinoj sindikalnoj organizaciji, neki funkcioneri su, u želji da ostvare svoje liderske ambicije, osnivali druge sindikate“, dodaje gđa Branković. „Svi su oni odavde potekli i svi se mi znamo: ko je ko, ko je šta radio a šta nije.“

Za Sindikat „Nezavisnost“ potpredsednik Milan Nikolić kaže da je formalno registrovan 1991. godine a praktično postoji od 1988, od čuvenog „rakovičkog“ štrajka radnika DMB-a zbog „plate koja je zakasnila dva dana“! To je onaj štrajk na kojem je Milošević naredbom „a sada svi na svoje zadatke“ preuzeo ulogu vrhovnog komandanta srpskog naroda. „Mora se reći da je on posle mesec dana došao u Rakovicu kako je obećao i to je bilo kao da je Bog sišao na zemlju. Ljudi su bukvalno padali pred njega, ljubili mu ruke… bez nekog konkretnog razloga, verovatno zbog neinformisanosti. To je pokazalo kakav smo mi u osnovi narod. Tada sam bio predsednik sindikata ‘Rakovice’ i da sam bio deo svega toga, istina je. Kako je najveći deo tadašnjeg sindikalnog rukovodstva podržavao Miloševića, mi smo se odvojili koristeći svoje ustavno pravo da se registrujemo kao sindikat. Okupili smo se tada ne da bismo napravili sindikat već pokret da bi se suprotstavili lošoj i destruktivnoj politici koju je Milošević već tada nagoveštavao.“

Kasnije je sindikat „Nezavisnost“ bio organizator mnogih prvomajskih „opasuljivanja“ i to su bila jedina, po rečima g. Nikolića „sindikalna događanja tokom Miloševićeve vladavine sa snagom koju smo imali i parama kojim smo raspolagali. Shvatili smo koliko je važno da čovek bude informisan. Zato smo se trudili da kroz naše sindikalne škole, seminare, pa i ‘opasuljivanjem’, prenesemo informacije o pogubnosti Miloševićeve vladavine.“

„Najmlađa sindikalna centrala, Asocijacija nezavisnih i slobodnih sindikata, osnovana je 1996. godine a izrasla je iz Granskog sindikata metalaca koji deluje od 1991“, govori za „Vreme“ generalni sekretar Asocijacije Ranka Savić. „Bitna razlika između nas i druge dve sindikalne centrale je u tome što je Asocijacija od svog osnivanja aktivno učestvovala u borbi protiv bivšeg režima a za promenu ekonomskog i društvenog uređenja zemlje.“ Revolucionarnu „pravovernost“ potkrepljuje podatkom da su njeni članovi „više puta hapšeni i bezbroj puta pretučeni“. Članica je DOS-a i nosi epitet „vladin sindikat“. Ministarstvo rada vodi bivši predsednik Dragan Milovanović, „jedini član predsedništva DOS-a koji je podneo ostavku na prethodnu funkciju“, ističe Ranka Savić. Nepoštovanje zakona je, tako ispada, normalna pojava, dok je poštovanje istog posebna vrlina.

Ministarstvo za rad je prošle nedelje upriličilo prezentaciju Predloga zakona i izazvalo različite reakcije u javnosti praćene nevelikim a patetičnim protestom.

KRITIKE I SUKOBI: „Vlada Republike Srbije je polovinom aprila obrazovala radnu grupu koja je bila sastavljena od svih socijalnih partnera“, objašnjava gđa Branković. „U toj radnoj grupi su bili predstavnici Privredne komore, Unije poslodavaca, Saveza sindikata Srbije, kolege iz Ujedinjenih granskih sindikata i Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata i predstavnici Vlade. Početkom maja prva verzija je ugledala svetlost dana na koji smo imali primedbe, kasnije druga itd. Primedbe su, ne mogu biti nekorektna i to ne naglasiti, dobronamerno prihvatane“, i nastavlja: „Mi se nalazimo u jeku sistemskih promena koje su sveobuhvatne i toliko duboke da mnogi ne mogu da shvate koliko. Usvojen je Zakon o privatizaciji i time se definitivno raskrstilo sa društvenim kapitalom i u okviru toga je ova radna grupa radila na Predlogu zakona o radu koji je koncipiran tako da interes imaju i poslodavac i radnik da profit raste.“

S druge strane, predsednik Saveza sindikata Milenko Smiljanić je odmah posle prezentacije zahtevao povlačenje Predloga i smenu ministra pod pretnjom demonstracija tvrdeći da niko iz tog sindikata nije učestvovao u izradi nacrta niti je ko imao ovlašćenje da daje bilo kakvu saglasnost. „Ako se zahtevi ne ispune neće biti ni dijaloga“, kaže i time stiče podršku onih koji se, iz ovog ili onog razloga, radikalnih promena najviše plaše podgrevajući strah da će sadašnji direktori preko noći postati „gazde“.

„Ta verzija Predloga dovela je do ‘bure’ među sindikalcima. Da ne budem prestroga“, objašnjava gđa Branković, „svi smo zabrljali. Trebalo je da svi učesnici socijalnog dijaloga ‘prežvaću’ poslednju verziju i da onda objasne drugima koje su suštinske primedbe pa da tek tada krenemo u prezentaciju. Malo se požurilo i sada smo tu gde jesmo.“

U sindikatu „Nezavisnost“ kažu da „veći deo Zakona nije sporan kad je u pitanju privatni kapital, sem što nema socijalnu dimenziju, ali po tom zakonu direktor u društvenom preduzeću dobija ovlašćenja vlasnika što, u svakom slučaju, ne može biti. Što je najgore, direktori su oni isti ljudi koji su do juče podržavali Miloševića i usput se nakrali. Nova vlast time štiti kriminalce koji su nas ojadili i ne shvata da smo je prihvatili u želji da se promeni staro, dali im šansu da pokažu da li umeju ili ne. Ako ne umeju ili neće, ne želimo da ih trpimo. A ako nas je neko jednom prevario, ne mora to dvaput da se dogodi. To su već shvatili pa sad vladaju pomoću ovih drugih sindikata koji su zbog nečega prihvatili takvu poziciju i daju Vladi blanko podršku.“ Negiraju učešće u radnoj grupi i tvrde da su bili samo posmatrači i da im Predlog nikad nije zvanično dostavljen. Isto kažu i za Zakon o privatizaciji do koga su došli „nekim drugim putevima“ koji oni nikako ne mogu podržati. „Da nas sad Vlada i pozove na razgovor o Zakonu o radu, rekli bismo im: gospodo, to je deseto pitanje, preskočili ste prvih devet“, zaključuje Nikolić.

Asocijacija uz manje primedbe podržava Predlog Ministarstva naprosto jer je „to jedini put ka oporavku privrede i otvaranju vrata kapitalu, te uslovu za otvaranje novih radnih mesta. „Podržavamo Zakon o radu i Zakon o privatizaciji što ne znači da zamerki nemamo, izneli smo ih i iznosićemo još do skupštinske rasprave. Smatramo da bez jednog radikalnog reza radnicima u Srbiji ne može biti bolje. Bez javne i poštene privatizacije i ekvivalentnog zakona o radu napred nećemo krenuti. Racionalni smo i okupljamo takvo članstvo. To su ljudi koji žele da rade i da za svoj rad budu plaćeni.“ Kažu da su „direktorska ovlašćenja trenutno najveća i da ih novi zakon ograničava“ te da „dobrog radnika niko neće otpustiti“ a Asocijacija štiti dobre radnike. „Uostalom“, zaključuje gđa Savić, „društvena svojina uskoro ionako neće postojati.“

SKLONI PRETERIVANJU: „Sada se profiliše sindikalna scena, kao uostalom što se sve u društvu sada profiliše. Sindikati se bore za članstvo i u toj borbi ne poštuju se nikakva pravila. U toku je i borba za pozicije unutar sindikata tako da su trvenja među sindikatima koncepcijske prirode“, opisuje situaciju ministar Milovanović. „Na primer, Savez sindikata Srbije bio je u službi Miloševića, nije tajna, i rukovodstvo tog sindikata je ostalo praktično isto. Međutim, u njemu postoji reformska struja koju predstavlja gospođa Branković sa još nekolicinom koji su svesni da do transformacije sindikata mora doći. Zanimljivo je da Slobodanka Branković nema naročitih zamerki na Zakon dok predsednik Smiljanić, skupljajući nekakve dodatne ‘poene’ tvrdi da nisu učestvovali u izradi i kaže da ‘ako je neko i učestvovao biće smenjen’. Čitam takođe u novinama da je i Milan Nikolić izjavio da njegov sindikat nije učestvovao u izradi Zakona i da Predlog nije ni video što je najbednija laž. Njihov predstavnik koga su delegirali je sve vreme bio prisutan i učestvovao u izradi Predloga a njemu je zvanično poslat nacrt. To je pitanje morala.“

Jedan od ozbiljnijih „kamena spoticanja“ u ionako nikakvim međusindikalnim odnosima je reprezentativnost, odnosno da se najzad sazna „ko koga predstavlja i ko koliko ima članova“, mada po brojkama koje se trenutno nude u ove tri centrale kao dokaz snage u zbiru premašuju ukupan broj radnika u Srbiji.

„Sindikati su skloni preterivanju i vole da prijave mnogo više članova nego što zaista imaju“, konstatuje ministar Milovanović. „Tačne brojke će se saznati posle usvajanja ovog zakona o radu, kada će se utvrditi reprezentativnost svakog sindikata koji će se dokazivati pojedinačnim pristupnicama. To će morati da se uradi i zbog podele sindikalne imovine koja još nije urađena“. „Ukrštanje podataka“ priželjkuje i ASNS dok u Savezu sindikata kažu da im se „članstvo osipalo ali i da se, zbog sadašnjeg nastupa u pregovorima, obnavlja“ i ne brine ih provera validnosti.

O zajedničkom nastupu niko i ne razmišlja. Kao što to u Srbiji obično biva, oni koji imaju najveći interes da zajednički deluju najviše se glože. Poseban je kuriozitet da za Uniju poslodavaca, prirodnog „protivnika“ sindikata, nijedan od sagovornika nema zamerki. Konkurencija drugih sindikata im je problem a Vladin predlog samo povod za obračun.

„Dijalog“ je nastavljen i u ponedeljak u Privrednoj komori gde je razmatrana poslednja verzija Predloga. Kao što su i obećali, sastanku nisu prisustvovali predstavnici „Nezavisnosti“ a Asocijaciju je predstavljao „prvi tim“. Slobodanka Branković kaže da je većina primedbi prihvaćena i da sad Predlog treba da prođe proveru što bi se moglo protumačiti kao dobra vest ali i kao prikupljanje municije.

Na jesen će se na ulicama videti kako je provera prošla, koliko je svaki sindikat jak, ko će koga predstavljati i koja će opcija prevagnuti, i što je možda najvažnije, da li su „legle“ neke pare iz inostranstva. Do tada će, tek toliko da se „artiljerija“ ne ohladi, pasti još po koja teška reč.