Zašto kažeš neko, a misliš na Čedu

„Ima indicija da u nekim ministarstvima Vlade Srbije ima korupcije“ – ova rečenica Dušana Prorokovića, zamenika predsednika Izvršnog odbora Demokratske stranke Srbije, izgovorena na redovnoj konferenciji za novinare održanoj 23. jula, do sada je izazvala: jednu reakciju Kolegijuma Vlade, kontrareakciju samog Prorokovića, pa opet reakciju Kolegijuma, da bi se cela stvar izgleda završila 30. jula izjavom potpredsednika DSS-a Zorana Šamija da „lično nema informacije ni o kakvim korupcijama u Vladi“. Pošto u reakcijama i kontrareakcijama nije saopšteno nijedno ime niti objavljen bilo kakav dokaz građanima (kojima su „transparentnost rada državnih institucija“ obećali i DSS i svi ostali koji se nalaze u Vladi) preostalo je samo da spekulišu kao što su to činili i u vreme „netransparentnosti“.

(PUKE) INDICIJE: Čim je Proroković ustvrdio da „ima indicija“, Kolegijum Vlade ocenio je njegovu izjavu kao „neodgovornu i neozbiljnu“ i upozorio da je svako „ko ima saznanja o korupciji, a ne obavesti o tome nadležne organe, saučesnik u krivičnom delu“. Osim toga, predstavnici političkih stranaka koji imaju primedbe na rad Vlade pozvani su da „prestanu sa propagandističkim optužbama ili da navedu konkretne činjenice i dokaze“. Dan posle toga, 25. jula, Proroković upućuje Kolegijumu otvoreno pismo sa dvanaest tačaka koje je trebalo da pokažu „šta je mislio kada je javno izrekao ono što ih je zabolelo“. U pismu se navodi da premijer putuje nečijim privatnim avionom, da potom izjavljuje da je korišćenje tog aviona plaćeno dok vlasnik aviona tvrdi da je to besplatna usluga, da u ime Vlade pregovaraju privatnici, da je visoki funkcioner vozeći policijski automobili napravio lančani sudar u kome je pričinjena šteta od nekoliko stotina hiljada nemačkih maraka, da nekoliko funkcionera ima po osmoricu telohranitelja, da u Vladi ima nepotizma… Jedina tačka o kojoj Proroković u razgovoru za „Vreme“ pristaje da se nešto konkretnije izjasni jeste ‘privatnik koji pregovara u ime vlade’: „Ukoliko se žele reforme, već na prvom koraku mora se jasno odrediti šta su čije nadležnosti. To u Srbiji nije urađeno do danas. Na primer, zaprepašćujuće deluje da ljudi iz DSS-a iz Drugog dnevnika RTS-a saznaju da je Cane Subotić (jedan od glavnih aktera afere s cigaretama – prim. T.S.) pregovarač Vlade Srbije. Postavlja se pitanje ko ga je i kada ovlastio da pregovara, kolike su njegove ingerencije bile i zašto je odabran baš on“.

Ali, zašto nema imena? Proroković kaže: „Nije bilo potrebe da se neko posebno imenuje. Mislim da su se oni na koje se pojedine tačke odnose sami prepoznali. To uostalom pokazuju i njihove reakcije. Ja sam samo sublimirao deo onoga što javno mnjenje postavlja pred Vladu, a o čemu ona nije raspravljala. Prelazim 2000 km nedeljno i pričam sa građanima, znam na koja pitanja ljudi traže odgovor, a ovim putem to sam morao da sublimiram. O ovome je bilo toliko reči i u javnosti i na Predsedništvu DOS-a da nema potrebe da se imenuju pojedinci.“

U međuvremenu, onih koji su se prepoznali izgleda ipak nije bilo pošto se javne reakcije nisu pojavile. Oglasio se jedino Kolegijum saopštenjem u kome se ističe da „navodi iz otvorenog pisma nisu potkrepljeni dokazima i da je većina tvrdnji potpuno neumesna“. Jedina tačka na kojoj se ovaj put vlada zadržala, jeste Prorokovićeva tvrdnja da je problem uvođenja treće mobilne telefonije „prestao da bude koristan i da niko ne pominje prodaju nove licence“: zamenik predsednika IO DSS-a obavešten je da taj problem nije u nadležnosti republičke Vlade.

ARGUMENTI: Zašto dakle u celoj ovoj priči ni jedna ni druga strana nisu ponudile bilo kakav dokaz? Proroković ističe da papire i dokaze za sve što je rekao treba da prikupljaju pravosudni organi. Redosled akcija međutim ostaje diskutabilan: stranački funkcioner ima neka saznanja, o tome obaveštava medije, a pravosudni organi tek će se oglasiti – pod uslovom da prikupljaju ono što bi trebalo da prikupljaju. „Na Kolegijumu smo razmatrali mogućnost da mu argumentima odgovorimo na svaku tačku otvorenog pisma, ali time bismo jednom nižem funkcioneru ‘dali na težini’ što je bilo nepotrebno. Uostalom, izjave viših funkcionera DSS-a pokazuju da je to pismo po svemu sudeći bilo lični čin samog Prorokovića, a ne i stav stranke“, kaže u razgovoru za „Vreme“ potpredsednik vlade koji nije želeo da bude imenovan.

Nezvanično ipak dobijamo odgovor na pojedine optužbe. Prve dve koje se tiču premijerovih putovanja nečijim privatnim avionom ocenjene su kao potpuno neutemeljene: „I Zoran Đinđić i vlasnik aviona Cane Subotić potvrdili su da je premijer putovao Subotićevim avionom, ali to može da učini svako ko ima novca jer se Subotićeva firma bavi iznajmljivanjem aviona. Proroković tvrdi da su premijerove i Subotićeve izjave o plaćanju tih usluga kontradiktorne, što naprosto nije tačno. Dovoljno je samo prelistati novine, jer je ta tema otvarana mnogo puta“. Primedbu da su ljudi iz DSS-a preko medija čuli da je Subotić zvanični pregovarač sa stranim firmama u vladi takođe ocenjuju kao nesuvislu i podsećaju na to da je ono što su DSS-ovci čuli u stvari spekulacija podgoričkog dnevnika „Dan“, koju je potpredsednik Žarko Korać više puta zvanično demantovao.

Tačka koja je privukla najviše pažnje tiče se saobraćajnog udesa koji je navodno izazvao visoki funkcioner vozeći policijski automobil, ali to, kako nam je rečeno, nije bila tema kojom se Kolegijum bavio: „Građane treba upoznati sa propisima o tome ko sme da koristi policijska vozila. Možda postoje i novinari koji se voze automobilima MUP-a? A ako se desio udes, to nije tajna, to može da se proveri. Svaki dan se dogodi toliko nesreća, pa se Kolegijum ne bavi time.“ Šef poslaničke grupe DOS-a u republičkom parlamentu Čedomir Jovanović, misteriozni funkcioner kog Proroković nije imenovao, a koji se u čaršijskim pričama najčešće pominje kao akter pomenutog saobraćajnog udesa, takođe ne želi da daje izjave jer, kako kaže „odgovoriće kad bude konkretno prozvan i kad neko za to pruži dokaze“. I na ostale tačke dobijamo slične odgovore: negde je to samo pitanje „A gde je tu korupcija?“, a negde podsećanje da je javnost o svemu već zvanično obaveštena.

Da li se od vlade u ovom slučaju moglo očekivati nešto više? Na prvi pogled jeste, posebno ako se ima u vidu pomenuta transparentnost. Međutim, ono što je Proroković izneo u otvorenom pismu moglo bi se okarakterisati kao kultivisanija varijanta komšijskih razgovora ili kao svojevrsni povratak u vremena pre 5. oktobra. „Strane plaćenike“, „demokrate sa računima u stranim bankama“ zamenile su maglovite tvrdnje o onome „što predstavlja manipulaciju, što razara institucije, što odražava nečiju ličnu, ničim nekontrolisanu ili ograničenu volju“. Posledice srećom nisu iste, ali je metod vrlo sličan. Priče o tome da je neko, negde, slupao nečija kola, vozio se nečijim avionom, štitio nečije interese, uzimao nečije pare ovde su uvek nailazile na plodno tle – u gladnoj zemlji lako je naći publiku željnu novih skandala i novih potvrda teze da su „svi oni isti“.

ORGANI: Zašto se unutar organa DOS-a na miru ne raspravi ko se vozi čijim avionom i ko uništava čije automobile. I dok u DSS-u često ističu kako su u tim organima blokirani, Proroković smatra da bi njegov nastup mogao doprineti poboljšanju situacije: „Nadam se da će reakcije na ovo otvoreno pismo doprineti da se sve vrati u okvire tih organa i da ćemo o radu svih ministarstava raspravljati sa koalicionim partnerima. Rasprava o pojedinim ministarstvima već je otvorena, a kada dobijemo konačan izveštaj saopštićemo da li je on prihvatljiv. Postoje koalicioni dogovori i dužni smo da ih se pridržavamo. Ukoliko prevladaju drugi modeli ponašanja, prilagodićemo se tome“. Odgovor na pitanje kako će ti „modeli ponašanja“ tačno izgledati ovom prilikom nismo uspeli da dobijemo.

Naravno, ostaje nerazjašnjeno i to da li će model ponašanja promeniti samo Proroković ili celokupno rukovodstvo DSS-a. Izjava Zorana Šamija i sporadične nezvanične tvrdnje ostalih funkcionera upućuju na zaključak da je zamenik predsednika IO DSS ili radio na svoju ruku ili je DSS krenuo u predizbornu kampanju. Ukoliko je u pitanju „izletanje“ mlađih članova, otvoreno pismo moglo bi se smatrati već drugim faulom u kratkom roku – podsećanja radi, izjavu Aleksandra Popovića da je za Srbiju bitniji Kusturica od Karle del Ponte viši funkcioneri morali su mesecima da objašnjavaju i pravdaju. Ukoliko je pak u pitanju početak predizborne kampanje, stranka koja se diči legalizmom odabrala je čudan put.

Zanimljivo je takođe da na otvoreno pismo nisu reagovale ni stranke DOS-a koje su u proteklih nekoliko meseci preko medija kritikovale vladu i kojima je ovo bila prilika da nekim dokazima upotpune ono što je „sublimirao“ zamenik predsednika IO DSS.

Proroković na osnovu telefonskih razgovora koje je vodio sa pojedincima tvrdi da bi „bar polovina ljudi iz DOS-a potpisala ovo pismo“, ali da na pitanje zašto to nisu i učinili ne može da odgovori. U političkoj čaršiji međutim, Prorokovićev nastup smatra se ličnim činom: „Ako se nije potpisao DSS već samo njegov predstavnik, što bismo se potpisivali mi. Uostalom, sa tim pismom nismo bili ni upoznati, a nije bilo ništa konkretno ni da se potpiše“, kaže jedan sagovornik „Vremena“.

MEDIJI: U razgovoru o nekonkretizovanim kritikama i isto takvim reakcijama, obe strane saglasne su samo povodom pitanja ponašanja medija. Dok u DSS-u nezvanično izjavljuju da su „mediji kontrolisani iz jednog centra moći, znate vi dobro kog“, u vladi im se zamera što se uopšte bave otvorenim pismom. U jednom od pokušaja da dobijemo odgovor na pitanje zašto vlada nije taksativno odgovorila na svaku od optužbi, rečeno nam je da „te optužbe ne zaslužuju više od reakcije koju su dobile, a da im nepotreban publicitet daju samo mediji koji se bave perifernim stvarima a ne suštinom“.

Činjenica je da se mediji, suočeni sa famoznom „tržišnom borbom“ otimaju oko skandala koji dobro zvuče i još bolje prodaju novine, ali je isto tako činjenica da bi u svakoj normalnoj zemlji optužbe jedne od vladajućih stranaka na račun vlade bile vrlo zapažena tema. Problem je jedino u tome što u situaciji u kojoj ta stranka iznosi nekonkretizovane optužbe, a vlada reaguje opštim mestima, medijima (pa i građanima) ne preostaje ništa drugo do spekulisanja o tome da li je, ko je i kada slupao čija kola i čija žena/ćerka/svastika radi u tom i tom ministarstvu. Pošto u spekulisanju, kao što je poznato, može da se ode i malo dalje nego što nalažu logika i dobar ukus, obe strane bi zarad sopstvenog imidža mogle da primene ono što onomad reče Buba Morina: „Ja da imam dokumentaciju, ja bih je rknula!“

Rknite već jednom! Ako imate šta.