Na dužini dva mača

U toj dugo najavljivanoj raspravi u predsedništva DOS-a sedam sati rasprave u Palati federacije 28/29. avgusta nisu dali rezultat, ali su, kako nalažu pravila engleskog parlamentarizma, sagovornici ipak nekako ostali na udaljenosti dužine dva mača. Kako proizlazi iz Koštuničine izjave na kraju tog sastanka, rasprava će se nastaviti u DOS-u i u javnosti, ministri DSS-a ostaju van vlade (što u stvari znači da će oni obavljati dužnost kao ministri u ostavci, dok ih skupština ne razreši). Na ostalim nivoima vlasti DSS sarađuje s ostalim članicama DOS-a. Iz Svilanovićeve izjave takođe proizlazi to da DOS kao koalicija i dalje opstaje; da DSS neće participirati u vladi, ali će selektivno podržavati njene projekte. Koštunica naglašava da je najvažnije da je otvorena rasprava o nečem što naše ljude veoma tišti, o problemu koji pogađa našu zemlju i sve zemlje, a najviše zemlje u tranziciji, a to su korupcija i kriminal. Kaže da će o tome još biti reči i u DOS-u i u javnosti. Skupštinsku raspravu ne pominje, ali će je biti kako sada stvari stoje mada ona ne bi trebalo da se završi obaranjem vlade. Razgovor o učinku vlade se ne pominje, ali se pominje rasprava o radu ministarstva spoljnih poslova, što govori o prilično velikoj konfuziji u ovoj eksplozivnoj mešavini sujeta, narcizama, interesa, taktika, viđenja, ljutnji i predrasuda. Od ostalih lidera DOS-a, Nenad Čanak, koji je najavio da će svim sredstvima braniti srpsku vladu Zorana Đinđića, kaže da po njegovoj proceni o postojanju kriminala nema dokaza. To isto tvrdi i predsednik SDU-a Žarko Korać. Korać izjavljuje da po njegovoj proceni stvari politički ostaju tamo gde su i bile, možda uz neka mala približavanja. I on i Đinđić u jednoj izjavi, međutim kažu da je rasprava bila korektna. Dobro, i to je nešto. Ishod, u stvari, govori da Predsedništvo DOS-a nije operativno pogodno da se upusti u suštinsku raspravu. Ono je sada više mirovna konferencija nego organ koji odlučuje.

Koštunica je u razgovoru s novinarima u petak 24. avgusta nagovestio da se DSS ne može vratiti u vladu bez formiranja dva anketna odbora – „o Gavriloviću“ i „o Canetu“. Jedan od tih odbora imao bi zadatak da ispita okolnosti i utvrdi odgovornost za ubistvo Momira Gavrilovića, kao i osnovanost onoga što je on u kancelariji šefa države saopštio o organizovanom kriminalu i njegovim vezama s policijom. Drugi odbor bi, sudeći po toj Koštuničinoj intenciji, istražio pojave vezane za šverc duvana o kojima pišu „Fajnenšel tajms“ i „Gardijan“, koje vlada, kako konstatuje Koštunica, nijednom rečju nije demantovala. U tekstovima ta dva lista afera se zapravo vrti oko firme Britiš ameriken tobako, to jest njene švajcarske ispostave i njenog „of šor“ šverca cigaretama. Zapadne novine su se zakačile za tehniku ove kompanije da na primer cigarete iz svoje fabrike u Brazilu izveze u Finsku, odatle reeksportuje na Arubu, pa u Kostariku i Venecuelu, onda i dalje na kopno. Kiša optužbi koja se sručuje na ovu kompaniju uglavnom govori o švercu cigareta na zapad, ali i na istok, u Afriku, u Kinu (nedavno zabeleženo spektakularno ubistvo), ili u Vijetnam na primer. Dvojica zapadnih političara zapala su u nevolje zbog povezanosti s upravom BAT-a – u maju je Peter Hes, spiker Švajcarskog parlamenta navodno prekinuo svoj posao s BAT-om, a ovih dana ispostavlja se da i britanski torijevac Ken Klark ima isti problem. (pisao u „Gardijanu“: „Mi radimo isključivo po zakonu…“).

Nas pominju preko Stanka Subotića Caneta, čiji advokat Moris Turetini takođe poručuje da je sav biznis njegovog klijenta legalan, i preko kritike navodne namere BAT-ovih biznismena da sklope posao sa Srbijom u kome bi, da je sklopljen, trećinu para za fabriku duvana u Srbiji dao BAT, a trećinu Subotić, a za uzvrat bi BAT kupio dvogodišnji monopol na cigarete u Srbiji, što podrazumeva da bi sve BAT-ove cigarete, bilo gde da su proizvedene, u Srbiji bile tretirane kao domaći proizvod. U toj stvari je u ime srpske vlade sudeći po jednoj Đinđićevoj izjavi, u pregovor gurnut Žarko Korać, pošto Aleksandar Pravdić iz DSS-a, potpredsednik zadužen za privredu, nije hteo. Ostalo je nejasno kakvu je ulogu tu igrao pomenuti Cane Subotić, da li je bio pregovarač sa druge strane, ili nekakav posrednik, ili potencijalni finansijer. U zapadnim listovima je oko toga širena sumnja da bi to omogućilo švercerima da cigarete jeftino kupuju u Srbiji, a da ih skupo prodaju na zapadu.

ŠLJUKA NA TENDERU: Ta afera nije kod nas bila onako eksplozivna kao afera „Gavrlović“, pošto je nastala trka oko toga ko će pre napraviti novu fabriku cigareta. Velja Ilić prošle nedelje najavljuje da će pomiriti njih dvojicu, da će svojim ulaskom prodrmati vladu i da će u Čačku biti izgrađena fabrika duvana po ugovoru s izvesnom kiparskom firmom, u Vojvodini najavljuju da će rovinjska fabrika duvana graditi svoju fabriku… Neko očito čekira tu „duvansku groznicu“.

Na nivou deklaracija tu ne bi trebalo da bude suštinskih i nepremostivih nesporazuma s obzirom na to da srpska vlada tvrdi kako će u procesu privatizacije težiti da dovede strateške partnerei da naša preduzeća veže za renomirane svetske firme. Stvar se komplikuje time što i strateški partneri, kad mogu, „strateški švercuju“, i što ovde svi očajnički traže nekoga ko ima pare, i što smo mi mali i nekako još sumnjivi.

Politički sukob dve konstelacije u DOS-u bio je više, direktnije i intenzivnije vezan za ono na šta je u Koštuničinom kabinetu da je pokojni Gavrilović upro prstom: na dvojicu policijskih funkcionera (Buha, Knežević) kao zaštitnike kriminala, to jest na bar dvojicu ljudi čija su se imena u ranijem periodu pojavljivala u kriminalnim hronikama a koji su se sada pojavili kao pobednici izvesnih tendera („Čume“ i „Šljuka“). Stvar time dodiruje jednu oblast koju bi možda trebalo da obuhvati zakon koji sprečava pranje novca (money mondering), o čemu postoji inicijativa u saveznom parlamentu. Druga brana bila bi postavljena kada bi uz sankcije koje predviđa zakon o ekstraprofitu, pored onih koji su zarađivali „na olovku“, vidljivije bili zahvaćeni i oni koji su zarađivali na mnogo grublji način. Verovatno će biti potrebno da se u uslovima za raspisivanje tendera povede računa o mehanizmima koji obezbeđuju da se u ponudama, tenderima i javnim nabavkama operiše „čistim novcem“.

DALEKE I POVRŠNE VEZE: Koštunica je bio propitivan ima li u beleškama iz njegovog kabineta imena članova vlade. Rekao je da ih nema, i to je izazvalo pozornost većine medija sklonih da brane nevinost srpske vlade. Koštunica je, međutim, rekao da se to o čemu je govorio Gavrilović, ako se pokaže tačnim, mora povezati s odgovornošču viših instanci. Otišao je i korak dalje. Pre toga su na vladinoj strani ljutito reagovali zbog dve formulacije koje su bile mnogo šire i neodređenije, ali su išle u istom pravcu: a) u „Blicovoj“ vesti s pozivanjem na izvore u kabinetu predsednika Koštunice govorilo se o „povezanosti vrhova vlasti s organizovanim kriminalom“; b) u saopštenju Predsedništva DSS povodom povlačenja ministara iz srpske vlade „Postavlja se pitanje uživa li organizovani kriminal zaštitu i podršku pojedinih delova vlasti, ili je pak Vlada Srbije nesposobna da se sa njim razračuna“.

Od svih optužbi koje su sa strane DSS-a izrečene na račun srpske vlade najkonkretnija je ona koju će Koštunica posebno izgovoriti na toj konferenciji za štampu 24. avgusta. Rekao je da je razgovarao s premijerom Đinđićem jedan sat i da je stekao utisak kako Đinđić želi da pokaže da su njegove veze sa Stankom Subotićerm i sa pojedinim ljudima iz („kriminogeno je moderna reč“) prigradskog naselja Surčin daleke i površne. To je jaka poruka podvučena odlukom DSS-a da istupi iz vlade, ali Đinđić mora da proguta tu knedlu. Obe vlastite imenice, „Cane“ i „Surčin“, pominjane su u ranijim političkim prepucavanjima, „Surčin“ su na Skupštini pomenuli radikali, ali bez većeg odjeka, a „Cane“ je pomenut posle afere koju je raspirio zagrebački „Nacional“, uz daleko manju buru u Srbiji, nego recimo u Crnoj Gori. Đinđić nije pokazivao da mnogo zazire od tog imena, na RTS-u je, na primer, gotovo hvalisavo prepričavao kako je koristio Canetov avion, i to je prikazao kao oblik vladine štednje (jednu vožnju ovaj, navodno „donatorski“, nije naplatio, a druga je valjda uz povoljnu pogodbu plaćena). Đinđić se hvalio što je uveo ono što je predratna „Politika“ strogo zabranjivala svojim novinarima – da funkcioneri srpske vlade putuju na skupove u inostranstvu samo ako organizator plaća putne troškove.

Đinđić je posle tog Koštuničinog istupa u prošli petak samo rekao da njegova vlada („od ponedeljka“) više neće odgovarati na optužbe bez dokaza. Tome je prethodila i izmena vatre između srpskog ministra policije Dušana Mihajilovića i Koštunice (prošli četvrtak i petak) oko onog dela afere koji je vezan za Gavrilovićev iskaz u Koštuničinom kabinetu. Beleške iz Koštuničinog kabineta bile su označene kao poverljive, i zamenik javnog tužioca nije pominjao imena, ali ministar policije jeste, što mu je Koštunica zamerio, naglasivši da istraga još nije praktično ni počela i da je ovde reč tek o predistražnim radnjama. Mihajilović se opet branio da nije prekršio zakon, a dodao je i pokoju u odbranu svojih osumnjičenih saradnika naglasivši da su oni jednom povereni kad su postavljani na dužnost, a da ih se sad ponovo proverava. Jedan od tih saradnika (policijski general Buha) na naslovnoj stranici lista „Borba“ u ponedeljak objašnjava da je bezbednosna situacija u Beogradu odlična. Policija u utorak nije saopštila da je postigla ikakav napredak u rasvetljavanju ubistva Momira Gavrilovića i nije se izjašnjavala o rezultatu provere njenih oficira, niti je saopšteno išta o sumnjama za pranje novca. Sadašnji tok stvari, ukratko, ne obećava da će se krenuti s mrtve tačke, mada se vrte ne oko vrhova već oko srednje visokih ešalona vlasti.

PODRŠKA: Sociolog Vladimir N. Cvetković smatra da je DSS napravio grešku što je u „lokalni“ obračun za preraspodelu moći ušao bez unutrašnjih saveznika, pa je suparnička Đinđićeva strana na paradoksalan način profitirala. Ishod rasprave u DOS-u to na jednom nivou ilustruje: osim DSS-a, sve članice DOS-a ostaju uz vladu. Za to vreme radnja se komplikuje sindikalnim začikavanjem vlade (prosvetni radnici, metalci, radnici Kolubare). Vlada će u narednom periodu ipak morati da obezbedi nešto što je više od proste parlamentarne većine širu političku podršku.

Po proceni Srbobrana Brankovića iz agencije Medium, ova afera nije bitno pomerila odnose snaga u DOS-u, pristalice su već sabrane oko Koštunice i Đinđića i pojedinačne afere ne utiču bitno na promenu njihovog broja. Broj Koštuničinih glasača malo pada, broj Đinđićevih malo raste, ali to je tendencija već duže vreme, mada je razlika između te dve grupacije još uvek vrlo velika. U slučaju da kriza ipak završi nekim iznenada raspisanim jesenjim izborima DSS bi okupio oko 30 odsto biračkog tela, a DS oko 16. Ostale članice DOS-a, ako bi se pridružile DS-u donele bi još oko devet odsto biračkog tela, što znači da bi DSS, po sadašnjim sondažama, pobedio za nekih pet odsto biračkog tela. Spor nije „vratio“ glasače opoziciji (tamo se glasovi presipaju između socijalista i Stranke srpskog jedinstva, i obrnuto. Razočaranje biračkog tela manifestuje se u povećanju broja apstinenata, što pojačava poslanički saldo najjačeg. DSS, međutim nema prostora za iznuđivanje izbora jer „nema države“ u kojoj bi se oni odigrali. Ognjen Pribićević smatra da će trenutak budućih izbora odrediti razvoj prilika u Crnoj Gori i brzina rešenja krize federacije.

DSS je i pre ovog sastanka Predsedništva DOS-a nagoveštavao da neće izaći iz DOS-a, ali pokazuje rešenost da stvar gura do kraja – tako da to za sada ne dovede do pada vlade – izneće svoje primedbe, tražiće odgovornost u skupštinskim anketnim odborima, ali neće tražiti glasanje o poverenju vladi, i neće iznuđivati raspisivanje izbora bar dok ne budu doneti srpski i jugoslovenski ustav.

To znači da dužina mandata Đinđićevog kabineta zavisi od raspleta u Crnoj Gori i od brzine kojom će biti pisan novi srpski ustav. Prvi korak u pravcu novog srpskog ustava učinjen je u prošlonedeljnoj raspravi o vraćanju vojvođanske autonomije. DSS i GSS izašli su s regionalnim konceptom teritorijalne organizacije Srbije, što je bitno smanjilo tenzije. Sa druge strane, Koštunica je unekoliko korigovao svoj raniji stav da pitanje regionalnih autonomija u Srbiji ne treba rešavati asimetrično, već da to pitanje treba rešiti ustavom jednako za sve. Sada je dopustio da s obzirom na istorijsko nasleđe, vojvođanska autonomija može početi da se unapređuje i odmah.

Aktuelni sukob u DOS-u označava da je završen romantični period funkcionisanja DOS-a, što će mnoge činiti nesrećnim, a neke bogami i srećnim, pošto su od samog dolaska na vlast ove koalicije iskopavani razni ideološki, taktički i kadrovski sporovi. Dalje političke borbe između DSS-a i DS-a određivaće tok i ritam reformi u Srbiji, a u tome je najvažnije da se akteri pridržavaju pomenutog pravila engleskog parlamentarizma – da ne prilaze sagovorniku bliže nego što iznosi dužina dva mača.