Spasimo Vuksu

Ovoga leta već drugi put postajem suodgovoran za nečiji život. Početkom juna grupa lekara optužila me je da ću biti sukrivac kad Milošević usled povišenog pritiska i nepodešenog uzglavlja (koje dan-noć mora biti pod uglom od 28,6 stepeni) iz CZ-a ode bogu na istinu; to se dobro svršilo, zatvorenik je u Ševeningenu prezdravio i prolepšao se, kad eto ti nove smrtne opasnosti – potpredsednika PDS-a neko zivka telefonom i preti da će ga likvidirati!

Sigurno nije prijatno čuti ultimatum i presudu: „Ako ti je život mio, okani se Koštunice…“ „Mislite generala Perišića?…“ „Ne, dobro si me čuo, i dobro znaš na koga mislim!“

Šta li znači da se okani Koštunice? Meni to zvuči kao kad braća priprete seoskom đilkošu da se prođe njihove sestre ako ne misli da je ženi. Da bi neko mogao da se okani mora prethodno da se navrze, da se navadi, da se navuče. Da li se g. Vuksanović navrzao na g. Koštunicu? Dosađuje mu, kamči stalno nešto od ovoga, nameće mu se?! Navodi ga na tanak led, puni mu uši intrigama, manipuliše njime? Kad bi ljudi iz predsednikovog okruženja osetili da predsednik više uvažava i više voli Vuksanovića nego članove DSS-a, moglo bi svašta da bude! Tu ne bismo imali atentat, nego zločin iz strasti, ljubomora je čudo…

U ponedaljak ću videti u novinama šta je posredi, a, evo, Vuksanoviću priprećeno da će biti likvidiran ako se ne okane Vojislava Koštunice i saradnje s njim, i ne iseli iz Srbije.

Kud će mi duša, kako sam mogao onako nešto da pomislim o vladajućoj partiji! Vuksanoviću preti neko ko je naprotiv, ko je protiv DSS-a i protiv osovine Koštunica-Vuksanović. Pa da! Ako je ubijen građanin koji je popričao sa Koštuničinim savetnicima, u kakvoj je tek pogibelji onaj što sarađuje s Koštunicom samim!

Samo što se Vuksanović ne boji, ni u Miloševićevo vreme nije se obazirao na pretnje, ni nove pretnje ne mogu ga zabrinuti, veoma muževno, neće se odreći uverenja za koja se zalaže jedanaest godina… Mora li svakog bogovetnog dana neko da nas podseti na borački staž? Posle Mi. St. Pr.-a izgleda da mora, to se ni u smrtnoj opasnosti ne propušta, hvala na podsećaju, druže Vuksa, hvala što ste se bili toliko zauzeli, divimo se, zahvaljujemo, blagosiljamo, ima li načina da se odužimo?

Prvoborac neće da se seli, „drugu zemlju osim svoje nema“ (ja ću se iseliti ako ovu dosetku još koji put pročitam), ostaje znači ovdje, dušmani mu istinabog prete, ali, javnost je upoznata, pa neka vidi šta će, od nje se u svakom slučaju očekuje više nego od policije: Ukoliko državni organi ne rade svoj posao, prepušteno nam je da se snalazimo sami! kaže gorko Vuksanović.

Kako da se snalazimo sami, tek juče smo doznali da vam život visi o koncu!? Hoćete narodne straže kakve smo imali u Užičkoj, biste li voleli da boravite u bazama kao partizani? Jeste li za plastičnu operaciju? Ovo treće predlažem kao krajnju meru, građani vas ovakvog kakvi ste vole i prepoznaju, bila bi grehota da dobijete krompirast ili prćast nos, skraćene butne kosti i sl.

U Americi zovete policiju ako vam neko dahće u slušalicu, to je već uznemiravanje za koje počiniocu sleduje još kakva robija, ugroženome policija uz njegov pristanak prisluškuje telefon samo da bi manijaku jedne lepe noći stala za vrat, a ovde kod nas… Stvarno, ako je S.V. pretnje prijavio policiji, a policija odbila da ga štiti, Mihajlović mora da padne, taman da je sva dosad počinjena umorstva rasvetlio!

Ali, ali! U „Blicu“ shvatim da policija nema pojma ni o pretnjama ni o opasnosti koja se nadvila nad Vuksanovićem. (Imam deja vu: jesmo li već imali slučaj da neko „Blicu“ poveri ono što je trebalo da dojavi policiji i tužilaštvu?! Nije važno.) Evo šta stoji u „Blicu“: On je naglasio da „nema nameru“ da pretnje likvidacijom prijavi MUP–u Srbije!

Tako, dakle! G. Vuksanović poverava građanima da mu neko gadno preti; otkriva motiv potencijalnog atentata (onako kako je stvar njemu samom predočio portparol eskadrona smrti); ukazajući na motiv elegantno preporučuje i krug u kome treba da tražimo toga koji preti!

Time što nije otišao u policiju, S.V. nam je ponudio ovaj menu: a) policiju nije briga za Vuksanovića; b) policiji je baš drago ako mu neko preti; ako mu taj ugrozi ili oduzme život, utoliko bolje; c) policija je ta koja preti smrću i ako ustreba izvršava pretnju; d) policija je dobra, dobronamerna, ožaliće potpredsednika ako se jezive pretnje obistine, ama nije sposobna da ga zaštiti i on neće sa njom da se zamajava.

Kad bi neko pripretio da će me ubiti ako se ne okanim Koštunice, ja bih se smesta okanio (to bih učinio i kad mi niko ne bi pretio), a ako bi moja najveća radost bila da sarađujem sa Koštunicom, onda bih sarađivao, ali bih imao pancir košulju, telohranitelje, a od policije bih zahtevao da čim prije pohvata i pozatvara fukaru koja mi telefonira i koja kuje planove da me izrešeta.

Vuksanović je posle neuspelog partijskog udara u DS-u tavorio kao ubogi član dok nije prešao kod đenerala Perišića. U međuvremenu je njegov nesvrgnuti šef postao premijer. Protivu kojega DSS vodi džihad sa žarom kakav nikad nije ispoljio dok je Slobek bio na položaju. E, usred orkestriranog napada na Vladu, a naročito na ministra policije (gde je solo deonicu neustrašivo potegao Velja Ilić k.g.), pojavljuje se mlađani prebeg iz DS-a, mene, znate, hoće da ubiju ako se ne manem Koštunice!

Ne mislim da ste ovo uradili iz pakosti prema đinđiću, ne vidim vas kao osobu koja opsesivno želi da učestvuje u rušenju đinđića, ne mislim ni da ste po zadatku plasirali ovaj nespretni bubotak u đinđićeva krsta, ali bi neko mogao to da pomisli, ima nas svakakvih, nismo svi kao ja. (kraj, vege)