Mihajlović na informativnom razgovoru

U ponedeljak 3. septembra, Predsedništvo DOS-a opet se vanredno sastalo i zamlaćivalo se do neka doba optužbama protiv Dušana Mihajlovića, ministra unutrašnjih poslova. Na kraju su došli do zaključka da im treba „Pravilnik o fer-pleju“, pošto su nekako uspeli da na prethodnoj sednici usvoje poslovnik o radu. Fair play inače znači poštena igra, nešto za šta se podrazumeva šta je i za šta nema potrebe donositi pravilnike; dovoljno je ne udarati ispod pojasa, ne šutirati protivnika koji je pao, ne lagati i držati datu reč; to zna svaki klinac na ulici. Sama okolnost da se takav pravilnik javio kao potreban – dovoljna je ilustracija stanja stvari.

Šta se to tako važno dešavalo u ovih nedelju dana? Kad su svi pomislili da je afera Gavrilović završena u onom segmentu koji se odnosi na „informacije“ koje je pokojnik navodno predao Kabinetu Vojislava Koštunice i kada se trebalo okrenuti pitanju da ko je i zašto ubio Momira Gavrilovića, pojavio se stenogram sa prethodnog sastanka Predsedništva DOS-a, od 28. avgusta. Velimir Ilić, gradonačelnik Čačka, izašao je tada sa optužbama protiv Dušana Mihajlovića i policije, podjednako maglovitim i uopštenim kao i one optužbe DSS-a. Te „učinak mu je nula“; te „nije uradio ništa“; u svakoj varijanti „treba ga smeniti, pa će se onda DSS vratiti u Vladu“ – kao da je odlazak DSS-a iz Vlade Srbije najveća tragedija koja nas je snašla od Petog oktobra do danas i kao da ćemo bez DSS-a u Vladi svi uginuti u najstrašnijim mukama.

FAKTOR ILIĆ: Kada se Predsedništvo DOS-a konačno sastalo, a na inicijativu iznerviranih predsednika nekoliko stranaka-članica, ispostavilo se da je opet u pitanju pirotehnički ćorak, ovoga puta ispaljen od strane Velje Ilića. G. Ilić izjavio je 28. avgusta kako je „ovih dana jako puno radio na tome i otkrio gde se krije problem“: „po njegovom saznanju“ nekakav službenik Državne bezbednosti lepi okolo letke sa pozivom na ustanak; došao je do zaključka da je (zamenik načelnika Državne bezbednosti MUP-a Srbije) Zoran Mijatović „smrad koji treba da bude obešen“ (bez detalja zašto); da je neimenovani policajac ubio ženu i to zabašurio; i – kao najvažnije – da je kod njegovog tasta nedavno bilo neko slavlje, pa se tako malo pucalo (200–300 metaka iz različitih oružja), a policija došla da vidi ko to puca. Nešto ranije, g. Ilić žalio se kako ministar Mihajlović nije postupio po njegovoj žalbi da mu se sprema atentat i već u tom pravcu: te prate ga oni isti koji su ga pratili i za Miloševićeve vlasti i to.

Dušan Mihajlović je podsetio Velimira Ilića da je u međuvremenu čovek koga je g. Ilić optuživao da mu „sprema atentat“ postao njegov – Ilićev – poslovni partner. Ispalo je da je onoga što lepi letke sa pozivom na ustanak u međuvremenu uhapsilo. Iz kabineta načelnika Državne bezbednosti za „Vreme“ kažu da ne znaju kako bi odgovorili na uvredu („smrad“), a da će g. Mijatović već odlučiti šta će učiniti u vezi s tim. Na ponovljeno pitanje ko ga prati i je li zapisao registarske brojeve „istih vozila koja su ga pratila i pod Miloševićem“, g. Ilić nije odgovorio na Predsedništvu DOS-a. Umesto toga održao je jedan donekle smušen govor: te „zna sigurno da Duško to ne bi meni uradio“, nego zli ljudi koji su se „poučlanjivali u stranke i lepo došli svi nazad“ (bez detalja ko i u koje stranke i gde nazad); te „Duško to ne radi, ja znam sigurno da on to ne radi, ja znam da Duško o tome nema pojma, ali neko radi. Pa namesti veoma veštu igru, malo Perišić, pa uplete, pa daj ovoga da nas umrsi, pa nas veže u krug“; i na kraju – „tolike smo dane prošli, tolike batine dobili, toliko jada pretrpeli i zato sam bio revoltiran posle takvih slučajeva, možda sam davao neke izjave jer sam bio besan“… Pa sad vi vidite šta se sve dešava kad se Velja Ilić razbesni i počne da daje izjave u afektu: celo Predsedništvo DOS-a mora da se skupi i da onda polako analizira političko-bezbednosnu situaciju.

Svakom pažljivom čitaocu izjava g. Ilića, onakvih kako su zapisane u stenogramu koji prenosi „Danas“, cela se ova nova afera javlja kao u najmanju ruku nejasna, ako ne i kao uvreda za elementarnu inteligenciju. Malo nam je bilo vrištanja i tvrdoglavosti DSS-a oko afere Gavrilović, nego moramo još i ovo da slušamo: da ko je koga „umrsio i uvezao u krug“, kao da je DOS dečji vrtić, sve sami naivci koje svako može da muva kako mu padne na pamet. Pre će biti da je tu o nečemu drugome reč. Evo i zašto: usred cele priče pojavio se Slobodan Vuksanović, potpredsednik Pokreta za demokratsku Srbiju, tvrdeći prvo kako mu prete jer je blizu Koštunice, a onda i da treba „smeniti celu Vladu Srbije, a ne samo Dušana Mihajlovića“. Zanimljivo je da se njegov predsednik stranke, gen. Momčilo Perišić, o tome nije očitovao u ponedeljak uveče na Predsedništvu DOS-a. Ni DSS nije sedeo dokon: sve nežno tercirajući Vuksanoviću i Iliću, Dragan Maršićanin je u ponedeljak izjavio kako bi, eto, trebalo formirati „novu Vladu Srbije, mada je to u ravni političke teorije“, pošto ostale stranke članice DOS-a nisu spremne za to. Pa kaže: „Pet lidera DOS-a argumentovano je navelo imena ljudi iz MUP-a i iz Resora DB-a koji štite kriminalce. Govoriti sada da o tome nije bilo reči na sastanku jeste bežanje od odgovornosti.“

Izvor „Vremena“ i jedan od lidera DOS-a koji je na tom sastanku sedeo kaže, međutim, da ne zna o čemu je reč, pošto niko nije navodio nikakva imena funkcionera MUP-a i DB-a koji štite kriminalce, a ponajmanje „pet lidera DOS-a“. Sve se nekako čini da je štafeta napada na Vladu i MUP jednostavno promenila nosioca: gde je DSS stao, sada Velja Ilić produžava – sa podjednakim uspehom, kako se čini, ali i sa podrškom DSS-a i drugih koji u toj priči vide svoju šansu. Kao da se već ocrtavaju neke buduće predizborne koalicije, pa ko se na vreme snašao – snašao se. A onda je u utorak 4. septembra uveče Velja Ilić odlučio – kao i DSS pre njega – da više neće da se igra i da neće da bude čak ni potpredsednik Vlade Srbije dok je Dušan Mihajlović ministar. Kaže da se oni sprdaju s njim i da njegove optužbe nisu bile uzete ozbiljno; „biće nekih novih vlada“, zaključio je Velja Ilić.

FASCINACIJA, PARALIZA, PITANJA: Zašto se ta politička igra vodi baš preko leđa Ministarstva unutrašnjih poslova i ministra Mihajlovića delimično se može protumačiti i tradicionalnom fascinacijom srbijanskih političara policijom. To im je ostalo od Nušića, popa Korošeca, Krcuna, Rankovića i Miloševića. Ali, to je samo jedan segment priče – mentalitetski. Ima tu i drugih elemenata: DSS i njihovi novostečeni saveznici nikako ne mogu da oproste većini DOS-a, pogotovo Mihajloviću i Batiću, hapšenje Slobodana Miloševića i njegovo izručenje u Hag, kao i otvaranje slučajeva masovnih grobnica, hladnjača i ostalih neprijatnih detalja. To su, uostalom, ljudi iz DSS-a više puta otvoreno rekli: ohrabreni onime što donekle brzopleto vide kao dramatičan rast broja članova, dopustili su sebi da s visine otpišu, na primer, otmicu Ivana Stambolića kao „međukomunistički obračun“, povezan, valjda, s onime što Koštunica i Mira Marković zovu „dizanje glava poraženih snaga sa Osme sednice“. Nervoza sa kojom Koštunica sebi dopušta da napadne Predraga Koraksića, a onda i dnevni list „Danas“ zabrinjavajuća je sama po sebi; koliko da se ne zaboravi – Slobodan Milošević to sebi nije nikada dopustio.

Sve je to dovelo do paralize DOS-a u izvesnim strateškim stvarima. Na pitanje vašeg novinara – da zašto se toliko kasni s obećanim reformama, čišćenjem i reorganizacijom Državne bezbednosti i vrha policije – jedan od lidera DOS-a kaže da „kadrovska pitanja“ nikako da se reše i da, po utisku koji ima, Dušan Mihajlović upravo to vidi kao glavni razlog usporavanja reformi u svom resoru. Drugim rečima, svi bi hteli da svoje ljude uguraju Tamo Gde Treba, to jest u vrh Udbe, o čemu je i afera Gavrilović pružila izvesne indicije. Ako je tome tako – a izgleda da jeste – onda se DOS sapliće sam o sebe, sve anticipirajući neke buduće izbore na kojima će se videti čija nana crnu vunu prede.

Dok ta paraliza traje i održava se naporima DSS-a i – između ostalog – ambicijama veselog Velje Ilića i zbunjenog Slobe Vuksanovića (da samo njih pomenemo), čitav niz daleko važnijih pitanja ostaje da se čvari na septembarskom suncu. Zadržimo se samo na onima iz sektora policijskog:

– Dan-danas MUP Srbije sastoji se od dva sasvim odvojena „entiteta“ (kako se to kaže), udaljena jedan od drugoga taman onoliko koliko su ih onomad Milošević i Jovica Stanišić namerno i sa jakim razlozima razmakli: Javne i Državne bezbednosti. Te dve agencije žive odvojeno, sa jedinim kontaktom na nivou Kolegijuma MUP-a, tj. načelnika „resora“. Tako se i desilo da je Javna bezbednost morala sama da istražuje lik i delo pokojnog Momira Gavrilovića, jer Državna bezbednost nije smatrala za shodno da podeli svoja saznanja o svom bivšem radniku sa kolegama, sve u nadi da se detalji neće saznati;

– Dan-danas MUP živi sa privremenim ključnim kadrovskim rešenjima u samom vrhu, sve čekajući da se donese politička odluka o reformi cele „bezbednosno-obaveštajne zajednice“ (moderan termin za to). Nije obavljena dubinska provera prošlosti ključnih ljudi; čak ni onih za koje postoje osnovi za sumnju da su barem slutili ili znali, ako ne i imali službene informacije o nizu teških krivičnih dela koja vode svoje poreklo iz najdubljih dubina Službe same. Na primer: krivično delo nabavljanja i držanja radi prodaje opojnih droga u većim količinama (600 kg čistog heroina), a od strane ovlašćenih službenih lica Resora državne bezbednosti MUP-a Srbije, kriminalistički sasvim nesporno, izgubilo se negde u istoj onoj „zoni sumraka“ gde se izgubila i istraga o Ibarskoj magistrali; o nekim drugim spektakularnim ubistvima i da ne govorimo. Sada se svi vade na pravosuđe i svi su odjednom veliki „legalisti“: nemaju dokaze koji bi važili na sudu, mada imaju „indicije i operativna saznanja“;

– Pitanje budućnosti Državne bezbednosti nije niti načeto, uprkos obećanjima koja su do sada padala. Hoće li i kada DOS – dok još može!, dok ga nisu pojeli skakavci – da preduzme nešto u tom pravcu? Da je ta Služba neophodna sasvim je jasno; sada možda više nego ranije, s obzirom na nagli porast broja očiglednih neprijatelja mlade srbijanske demokratije. Dok unutar Državne bezbednosti i dalje opstaje neodređeni broj raznih Ulemeka/Lukovića i sličnih kandidata za ozbiljne informativne razgovore, priče o reformama su demagogija. Shvativši da političke volje još nema, stara/nova ekipa konsoliduje svoje pozicije, flertuje sa budućim pobednicima u ratu za srbijansko nasleđe i čuva pozicije. Donedavno su se bivši funkcioneri Službe plašili da će revizija i pretresanje njenih poslova ići u dubinu do običnog agenta i u prošlost do Osme sednice; sada su se nešto utešili;

– Jedno ime upadljivo je odsutno iz svih diskusija o Službi: ime Jovice Stanišića, za čijeg se načelnikovanja desilo skoro sve – od preobražaja Službe u subverzivno-paravojno-finansijsku korporaciju, pa do niza najzanimljivijih ubistava. Je li tu napravljen nekakav dogovor?

– Socijalni i profesionalni status policajaca i ostalih radnika MUP-a (uključujući i DB) ostao je nepromenjen. Dijalog Nezavisnog sindikata policije i MUP-a paralisan je netrpeljivostima; to je gubitak dragocenog vremena, jer je sindikalno organizovanje policajaca proces neizbežan i – uostalom – obavezan ako želimo u Evropu. Osim toga, policijski sindikati igraju i veoma značajnu ulogu kao strogo stručne profesionalne organizacije, u smislu unapređivanja policijskog zanata, odnosa sa javnošću i građanstvom i – što je od ključnog značaja – depolitizacije te javne službe.

Sva ta pitanja stoje nerešena i sazrevaju (da ne kažemo trunu u eksplozivnu smešu) dok se u gluvim avgustovskim i septembarskim noćima lideri DOS-a bave budalaštinama, nerealnim ambicijama i sitnim podvalama svojih kolega i braće u Hristu. Maršićanin i hoće i neće; i zna i ne zna; i bi i ne bi; isti Voja Koštunica: jedino što hoće je nova vlada. Drugi lideri DOS-a vapiju za fer-plejem, kao Jeremija u pustinji. Niko pri tom ne pita ko bi i kako to u policiji bolje uradio od Dušana Mihajlovića, niti je do sada ponudio boljeg kandidata, ali ni program, ideju ili projekt. Kao da im je svima Slobov MUP sasvim dobar, samo da ga se dočepaju. Dogovoriće se oni i sa Jovicom i sa Legijom i sa Crnim i sa Sretenom i sa Radom Markovićem, polako samo – samo da se dokopaju i da zasednu na Krcunovo mesto, ljubi ih Krcun.

A dok se oni time bave, Dušanu Mihajloviću vreme za radikalne reforme prolazi, jer nikako da se postigne „politički dogovor“ oko toga. Onih famoznih pet meseci Rada Markovića kao da nisu dovoljna opomena oholim velikašima; ako se ovako nastavi, pregrupisani i konsolidovani ostaci bivše Službe uskoro će postati jači politički faktor od DOS-a.