Beograd 202

Vremensko-prostorni transporter nije science-fiction! Svaki novinar koji je poslednje godine proveo u tzv. nezavisnom sektoru može to da posvedoči, ako je počeo da radi u nekom od donedavno režimskih medija. Ulazak u „dvestadvojku“ u roku od samo nekoliko sati materijalizovao me je negde u Moskvi, krajem sedamdesetih, početkom osamdesetih, u ruskom državnom radiju. Tako je tamo moralo izgledati. I, zaista je zabavno, kao u nekoj SF antiutopiji. Da je ovaj tekst predložak za scene tog filma, one bi izgledale ovako:

Scena 1: „Kod tebe, za razliku od drugih programa, ima kompjutera“, govorili su mi ljudi. I stvarno, nekoliko 286 i 3 pentijuma. Jedan od njih za glavnog urednika. Ponosito stavljam disketu, da prekopiram svoj adresar. Disketa – upadne u kompjuter, odvaljen flopy drive. Nije se polomila.

Scena 2: U pokušaju da shvatim koliko ima para za programske potrebe, dva sata razgovaram sa čovekom iz nečega što se zove Poslovna Jedinica Plan i Analiza, ili još gore, s tim što je ono „plan i analiza“ sigurno tako. Shvatim, u načelu, koji su to fiksni, a koji varijabilni troškovi, iako su neki fiksni troškovi promenljivi, a neki varijabilni nepromenljivi, i lepo se dogovorim šta i kako može da se troši. Sutradan – hladan tuš. Nisu mi dali odobrenje za jedan preko potreban programski trošak. Jer, u planu i analizi, kao što i ime kaže, to i rade – planiraju i analiziraju. Plaća – treći, nekakav finansijski deo, a posle će plan i analiza da analiziraju da li je planski platio, ili šta će već da rade.

Scena 3: Razgovaram sa tehničkim direktorom. Interesuju me planovi kompjuterizacije, koja su strateška opredeljenja, šta sa emisionom tehnikom, da li se razmišlja o stereo srednjem talasu i digital audio broadcastingu (DAB), i čovek zaista ima šta o tome da kaže. Ali, upozorava da imamo preči problem – nekoliko meseci ni jedna jedina baterija za kasetofon, ona obična, od 1,5 volti, nije ušla u radio. O kasetama da ni ne govorimo. Shvatam zašto sam u sefu u svojoj kancelariji našao dve kutije disketa od 5,25 inča, onih tankih, velikih, koje se odavno nigde ne koriste. Bilo je to pravo blago.

Scena 4: Festival A književnosti. Dogovorimo se da nam u emisiju dođe neko od pisaca iz ex-YU. Pojavljuje se neočekivan problem – stranci mogu da uđu u zgradu samo uz odobrenje nečega što se zove, na primer, Poslovna Jedinica za Međunarodne Odnose RTS-a, a oni ljudi su, normalno, u petak popodne već otišli. Inače, čak ni na kolegijumu kod direktora Radio Beograda, ljudi koji su u toj kući bili sve ove godine pa bi trebalo da znaju, nisu uspeli da se saglase da li je za to nadležno ono međunarodno odeljenje u Progresovoj zgradi ili ono na Zvezdari. Naravno, ako nije ono u Košutnjaku, a nije, ako je uopšte još u Košutnjaku. I, uopšte, nije čudno što ne znaju.

I tako, svaki dan nešto potpuno fantastično. Nikako, dakle, nije dosadno, to se mora priznati. Pravo uživanje. U tom iščašenom scenariju, sličnom, rekao bih čak i po scenografiji, Delikatesnoj radnji, sve liči na urnebesni, nadrealni, bolesni košmar. Očekivani problemi za nekog ko dolazi iz jednog sasvim drugačijeg sistema bili su tehnika, pare i ljudi. I zaista, problemi su veliki. Tehnika je raspadnuta, potpuno zastarela jer se ništa nije promenilo u proteklih deset godina istorijski najbržeg tehnološkog napretka. Pa mu isto dođe da li je oprema stara deset godina ili je na nivou parne mašine. Para nema, ali – uopšte. Otkako je ukinuta taksa na brojilo, sistem se finansira slučajno. Od prilike do prilike. Bukvalno slučajno, ako, na primer, Elektroprivreda uplati neke pare koje nije uplatila još od takse na brojilo, ili tako već nekako. Ljudi – slušali ste i gledali, a ako niste – blago vama. Ali, daleko najveći je taj problem organizacije. Prosto je toliki da je – zabavan.

E, sad. Pored same zabave, uživanje je i u tome što se nešto može učiniti uprkos svemu. Što ima ljudi koji shvataju kako bi trebalo da se radi i koji hoće da rade. I što se promene već mogu ćuti – i na „dvestadvojci“, i na Prvom programu, i u drugim programima unutar celog sistema. Još malo pa ćemo smeti da krenemo i u reklamnu kampanju, da i šira publika sazna da se to slušati – može.

Najveće uživanje, jeste, naravno, u izazovu da se sve to promeni. A naročito u izazovu da se od sadašnjeg RTS-a napravi javni servis, na usluzi svim građanima. I to je samo po sebi popriličan posao, utoliko teži što bez zakonskih okvira ni makac ne može da se napravi. Čak ni Komrakov da se otpusti, nego čovek još tamo radi, istina kao čuvar, šta li, na nekoj njivi koja je vlasništvo RTS-a.

Postoji, naravno, mogućnost da se političarima ne dopadne ideja da ostanu bez kontrole nad „ministarstvom istine“. Što uživanje čini još većim, postalo je dosadno otkako je Sloba iza rešetaka.