Nakon neuspeha Đinđićeve inicijative da se u Skupštini Vojvodine smeni Nenad Čanak, predsednik te skupštine (26. oktobra), vojvođanska kriza se zaoštrila do te mere da obe sukobljene strane sada pokušavaju da stvari stave pod kontrolu.
Jedino se tako može razumeti naprasni dogovor Čanka i Gordane Čomić, predsednika PO DS, „o stabilizaciji rada vojvođanske administracije“ (29. oktobra). Zapravo, smisao ovog dogovora je u tome da se uhvati nekoliko dana predaha – kako bi Demokratska stranka „prebrojala političke gubitke“, a Čanak izračunao šta sve može izgubiti, ako nastavi da „pobeđuje“. I, naravno, da se učini pokušaj da se dođe do nekog kompromisa.
Takav kompromis izgleda nije nemoguć, jer se čuje da je Čanak otvoren i za neverovatne varijante – pa čak i da se povuče sa mesta i funkciju šefa Skupštine ustupi demokratima, ali bi njegov blok tada tražio da Miodrag Isakov, predsednik Reformista Vojvodine, preuzme vojvođansku vladu. Teško da se takva varijanta može svideti Đinđiću, s obzirom na to da je manevarski prostor Isakova u političkom nadmudrivanju unutar DOS-a širi od Čankovog. No, moguće su i neke druge kombinacije.
Đinđićev neuspeh u Vojvodini neugodan je zbog toga što se pokazalo da u Pokrajini više nije moguće lako izvesti nijednu akciju iz centra – a da se odmah ne izazove veliko „antibeogradsko“ uzbuđenje, „zbijanje“ inače najčešće pocepanih pokrajinskih faktora i jačanje najradikalnijih autonomaških grupa. Tako se i povodom pokušaja izbacivanja Čanka iz politike, manje pričalo o njegovim stalnim ispadima, a više o odnosu Srbije i Vojvodine – dok su „kolateralni politički leševi“ postali upravo Đinđićevi ljudi u Novom Sadu, koji su svoju lokalnu političku reputaciju mukotrpno i dugo gradili na izbalansiranom odnosu prema pitanjima pokrajinske autonomije (da bi ih njihov vođa olako „potrošio“ u jednom danu).
Možda je Đinđić posle svega shvatio da bi mu bitka do konačne pobede, što on može postići u saradnji sa „neprijatnim saveznicima“, mogla doneti više štete nego koristi i da je bolje trpeti Čanka kao lošeg saveznika, nego izazvati prilike u kojima bi on bio sasvim dobar protivnik. Zbog toga ne treba isključiti mogućnost „pomirenja“ Đinđića i Čanka uoči nadolazećeg raspleta napetosti unutar DOS-a.
Usred spomenutog političkog predaha Milka Puzigaća, objavila je nove nalaze svoje agencije „Scan“, u kojima se vidi da je od februara ove godine (kada je izvršeno ispitivanje javnog mnjenja sa istim pitanjima) u rapidnom porastu nezadovoljstvo građana Vojvodine položajem njihove pokrajine – jer ono u protekle četiri godine, dakle i pod Miloševićem – nikad nije bilo iznad 70 odsto, a sada jeste. Taj porast nezadovoljstva ne može se zaustaviti ofucanim floskulama o vojvođanskom „separatizmu“, koje samo uveseljavaju pokrajinske lovce na političku i ekonomsku moć, pa ni novom propagandnom teorijom da „trenutno više novca ide iz Beograda u Vojvodinu nego obrnuto“. Istina, autor ove snažne besmislice, Goran Vesić, još nije pozvao Srbiju na bojkot vojvođanske robe, pa da odista sve završi u Miloševićevim opasnim stereotipima o „bečkim konjušarima“.
U celoj ovoj krizi obe suprotstavljene strane mogle se lako da uoče da su Mađari na političkoj sceni Vojvodine postali gotovo presudan faktor – i da se bez njih i njihovih glasova ništa solidno ne može postići. Iako je bilo mišljenja da je Jožef Kasa suviše „u rukama“ Zorana Đinđića, ispostavilo se da ni predsednik najuticajnije mađarske stranke u Srbiji neće ili ne može da menja kurs prema hirovima jednog ili drugog saveznika u DOS-u. Pošto mađarska manjina već 12 godina nije od Beograda dobila ništa što je obećano, nema tog mađarskog političara koji bi se usudio da batali Vojvodinu i svojim pristalicama obeća neki novi dogovor sa stvarnim centrom vlasti u Srbiji.
