Zatvorenički sklad

Kad god ga pitaju o uslovima života njegovih štićenika, Tim Mekfejden, upravnik pritvorske jedinice Haškog tribunala, ponavlja da „pritvor nije hotel sa pet zvezdica kao što se priča, ali je sasvim sigurno bolji od običnih zatvora“. I dok se u većinu izjava haških zvaničnika može sumnjati, Mekfejdenove reči (prema svim raspoloživim podacima) ipak ne bi trebalo dovoditi u pitanje. Njih uostalom potvrđuju i svedočenja samih optuženika: Mladen Naletilić Tuta svojevremeno je pritvor uporedio sa „hotelom B kategorije u poređenju sa zatvorom kod kuće“.

(ŽIVOTNI) PROSTOR: Pritvorska jedinica nalazi se u Ševeningenu, elitnom predgrađu Haga na obali Severnog mora, udaljenom nekoliko kilometara od zgrade Tribunala. Podignuta je specijalno za potrebe suda za ratne zločine, neposredno pored najvećeg holandskog zatvora u kome borave „obični“ zatvorenici. Viđenija imena sa prostora bivše Jugoslavije, međutim, nemaju nikakvu komunikaciju sa preostalim žiteljima ševeningenskog kompleksa. O normalnom funkcionisanju i bezbednosti pritvora brine ukupno 73 zaposlenih, a redovno dolaze psihijatar, lekar, medicinsko osoblje i frizer.

Pritvorenici su smešteni na četiri sprata sa po 12 soba – sobe su dugačke 4 i široke 2,5 metra, a u svakoj se nalazi fiksirani metalni krevet, polica, mali radni sto, ormar, toalet, lavabo i tuš kabina. Svaka soba ima i televizor na

kome se može pratiti satelitski program bar šest TV stanica (pored državnih televizija nekadašnjih jugoslovenskih republika, HRT-a, bosanske televizije, RTS-a, TV Pinka, tu su i svetski programi). Ukoliko žele, pritvorenici mogu da koriste i kompjuter, samo bez priključka na internet. Pritvorenici takođe mogu da imaju i muzičke uređaje, ali izuzev informacije da su Slobodanu Miloševiću iz domovine poslati CD – ovi Frenka Sinatre (My way), Gipsy Kings-a i (još nepotvrđeno) „Riblje čorbe“, nema nikakvih podataka da li oni uopšte koriste to svoje pravo.

Na svakom spratu nalazi se stražarska kancelarija, kantina, fitnes sala, zajedničke prostorije za stoni tenis, bilijar, šah, bavljenje grnčarstvom, čitanje ili kurseve stranih jezika. U prizemlju su smeštene sobe za posete, sale za molitve optuženika svih veroispovesti, biblioteka sa knjigama na srpskom ili hrvatskom jeziku, kao i sale za medicinske preglede ili razgovore sa psihijatrom. Pritvorenicima je na raspolaganju i poligon za šetnju ograđen visokim zidovima na koji se izvode organizovano, u pratnji stražara, jednom ili dva puta dnevno. Svaki sprat pritvorske jedinice funkcioniše kao država za sebe, tako da čak i u toku višegodišnjeg boravka u Ševeningenu ne postoji mogućnost da se sretnu na primer žitelji prvog i drugog sprata.

SVAKODNEVICA: Oko 7.30 svakog dana stražari bude pritvorenike koji moraju da im se odazovu kroz zaključana vrata (što se objašnjava namerom da se proveri da li je pritvorenik živ). Sledećih pola sata predviđeno je za ličnu higijenu, a ćelije se otvaraju u osam časova. Posle toga, pritvorenici se sa svojim komšijama sa sprata druže u kantini: tu im je na raspolaganju nekoliko stolova, mala kuhinja sa sudoperom i rešo sa dve ringle na kome obično kuvaju kafu ili čaj. Prvo jutarnje druženje ima formu „brifinga“ (kako ga je okarakterisao haški optuženik Simo Zarić u intervjuu za B92 u julu ove godine), odnosno razmene informacija koje se tiču svakodnevnog života i političkih dešavanja u domovini. Prema malobrojnim svedočenjima, kao najbolji politički komentator i prognozer pokazao se Momčilo Krajišnik, a informacija o rejtingu Slobodana Miloševića za sada nema. Posle kafe obično se ide u organizovanu jednosatnu šetnju – ukoliko je njen termin pomeren ili iz nekih razloga izostane, nastavak prepodneva opet se provodi u zajedničkim prostorijama uz karte, štampu ili kurseve stranog jezika i slikarstva. Fitnes sala takođe je popularan način za „ubijanje vremena“, naročito ako se ima u vidu da se fizička aktivnost pokazala vrlo bitnom za psihološku stabilnost pritvorenika. Tačno u podne, ćelije se opet zaključavaju. Vreme do 13 časova predviđeno je za ručak, posle čega se predaje posuđe i nastavlja sa slobodnim aktivnostima na spratu. U 20.30 ćelije se zaključavaju poslednji put, a vreme odlaska na spavanje nije strogo utvrđeno. Pored redovnih aktivnosti, pritvorenici jednom ili dva puta dnevno imaju pravo na odlazak u biblioteku. Osim ovih, ševeningenski pritvorenici imaju i privilegiju koja se tiče odevanja. Naime, za razliku od sličnih institucija u svetu, oni mogu da oblače svoju odeću, najčešće trenerke i patike.

Jednom sedmično pritvorenicima je omogućen lekarski pregled, dok je medicinska sestra prisutna svakog dana. Lekovi se izdaju na sedam dana, a u tačno određeno vreme donose ih stražar ili medicinska sestra. Neuropsihijatrijski pregledi obavljaju se po potrebi, uz dogovor sa lekarom Ujedinjenih nacija zaduženim za pritvorsku jedinicu. Šišanje pritvorenika organizuje se periodično, a za sve njih zadužen je isti frizer. U julu ove godine, Tim Mekfejden je grupi novinara iz Srbije ispričao da je za Biljanu Plavšić obezbeđen poseban frizer, ali je ona po dolasku u Beograd u nezvaničnom razgovoru demantovala tu informaciju (tome u prilog govorila je i njena kosa vezana u rep).

U skladu sa stalno isticanom namerom haških zvaničnika da privremenim žiteljima Ševeningena „obezbede uslove približne životu van pritvora“, pritvorska pravila garantuju pravo na neograničeno telefoniranje – zvanje advokata je besplatno, dok se za ostale pozive mesečno dobijaju dve kartice. Posle nekoliko poziva u domovinu koje pokrivaju kartice, pritvorenici telefoniranje plaćaju sami, sa računa na kojima se pored njihovih ličnih sredstava nalaze i dnevnice koje im sleduju. Dnevni džeparac iznosi 5 guldena, odnosno nešto više od 4 nemačke marke. Prosta računica pokazuje da ljudi optuženi za ratne zločine imaju veću mesečnu platu od dobrog dela ovdašnjih smrtnika, ali, utehe radi, ne treba zaboraviti da su holandske cene znatno više od jugoslovenskih. Bivši predsednici, generali i ratnici tako bi za svoju dnevnicu (teoretski, naravno) mogli da kupe jednu tramvajsku kartu ili kesicu kikirikija ili kapućino u prosečnom haškom kafiću.

Osim za telefoniranje, dnevnice mogu da se iskoriste i za naručivanje hrane iz zatvorske kantine. Naime, pritvorenicima su garantovani samo jedan obrok dnevno i poslepodnevna užina koja obično podrazumeva malo sira i čašu mleka. Pored toga, iako hranu pripremaju stručnjaci, reč je ipak o holandskoj kuhinji (u prevodu za neupućene: prilično lošoj, bezukusnoj i jednoličnoj). Pritvorenici zbog svega toga svakog ponedeljka prave kantinsku listu, a služba sa sprata im četvrtkom donosi ono što su naručili: sve vrste bezalkoholnih pića, grickalice, slatkiše, meso.

Pošto u kantini postoji frižider u kome svako ima svoj deo i pošto je u kuhinji dozvoljeno samostalno pripremanje hrane, pritvorenici svakodnevno koriste i tu privilegiju.

„Iako sam čuo da muškarci na Balkanu kuvaju samo kad moraju, ovi vaši to rade odlično. Više puta uživao sam u njihovim specijalitetima, ali mislim da je najbolji kuvar ipak Anto Furundžija koji je trenutno u finskom zatvoru“, tvrdi Tim Mekfejden koga pritvorenici često pozivaju na svoje gozbe. Drugi izvori govore da su za talentovane kuvare važili i Dragoljub Kunarac, Zoran Žigić i Stevan Todorović. U slučaju da ne bude zadovoljan zatvorskom hranom, Slobodan Milošević će imati prilike da uživa u kulinarskom umeću Tihomira Blaškića, pošto se priča da je upravo Blaškić najbolji kuvar na njegovom spratu. Priprema jela inače je neizostavni ritual pred verske i druge praznike koji se u Ševeningenu zajednički proslavljaju. Prilikom ovogodišnje proslave Svetog Stefana, krsne slave Momčila Krajišnika (i ujedno Dana Republike Srpske!), na stolu se našlo čak i pečeno prase, kupljeno i pripremljeno u samom Hagu.

INTIMA: Posete su dozvoljene svakog dana od 9 do 17 časova, a pravo na posetu imaju članovi porodice, advokati, sveštenici i pojedinci „koji dokažu da su prijatelji optuženog“. Svaka poseta organizuje se uz saglasnost haškog Sekretarijata, a svaki posetilac mora da (bar deset dana pre dolaska), popuni formular u kome navodi ime pritvorenika, svoje ime, datum rođenja, adresu, telefon, srodstvo sa pritvorenikom, detaljne razloge posete (!), datum i trajanje posete, podatke o ranijim posetama i jezicima koje govori. Uz sve to prilaže se i kopija stranice pasoša na kojoj se nalazi fotografija. Uprkos svemu tome, Sekretarijat zadržava pravo da ne odobri posetu ne navodeći razloge za takvu odluku. Ukoliko je zahtev rešen pozitivno, posete se uglavnom ograničavaju na sedam dana: u tom periodu, dozvoljeno je svakodnevno osmočasovno druženje sa pritvorenikom.

Za posete je predviđeno nekoliko soba sa staklenom pregradom, iako se najčešće posetilac i pritvorenik nalaze sa iste strane stakla. Posetiocima je zabranjeno da svojim bližnjima donose hranu, a sve ostalo što se unosi u pritvorski krug strogo se kontroliše. Uprava Ševeningena ima pravo da posmatra ali ne i da sluša razgovor za vreme posete, dok je jedini izuzetak poseta supruge, sa kojom pritvorenik može da se sretne u „odvojenoj prostoriji, bez prisustva treće osobe“. Jedna od značajnijih primedbi pritvorenika tiče se upravo ovih „intimnih soba“. Prema njihovim rečima, u ovim sobama nalazi se samo dušek prostrt na podu, što mnogi smatraju prilično „neinspirativnim“; osim toga, poseta je dozvoljena samo suprugama, ne i devojkama ili ljubavnicama. Iako su neženje više puta zahtevale od uprave da se ovo pravo proširi bar na verenice, u susret im se izašlo u svega nekoliko izuzetnih slučajeva.

Da li zbog dušeka ili zbog „ljubavi koja ne poznaje granice“, u Ševeningenu su organizovane i dve svadbe: tu su se oženili Damir Došen i Zoran Žigić, srećne mlade bile su u belom, a venčanjima su prisustvovali predstavnici Tribunala, pritvora i ambasade BiH u Holandiji. Inače, u intimnim prostorijama pritvorske jedinice za sada su začete dve bebe – čekajući konačnu presudu, očevi su postali Zoran Žigić i Tihomir Blaškić.

PSIHA: Bez obzira na uslove koji prevazilaze čak i ono na šta su navikli neki „obični“ ljudi na slobodi, Ševeningen je ipak zatvor i većina onih koji čekaju na početak suđenja ili na konačnu presudu svesni su da ga bar u skorije vreme neće napustiti. Svesni su osim toga da, čak i kad ga napuste, verovatno prelaze u neki drugi zatvor – pritvorenici se, naime, posle izricanja konačne presude prebacuju u neki od zatvora u zemljama Evropske unije. Samim tim, najveći problem jeste održanje psihičke stabilnosti. Prema rečima pritvorenika, jako je teško navići se ne samo na svest o višegodišnjem zatočeništvu, već i na svakodnevne rituale. Naime, tokom redovnih šetnji zatvorenicima su ruke vezane lisicama, a svako pojavljivanje pred Tribunalom, odnosno transport do sudnice, podrazumeva stavljanje specijalnih pancir košulja, maski za oči, vezivanje velikim pojasevima sa lisicama.

„Naviknuti se na takav način ophođenja prema vama je teško, ali kada sam shvatio da je to jednostavno nešto što je neminovno, ja vrlo brzo više nisam hteo da se opterećujem time. Čak kad stražar ide, ja trčim, pružam mu ruke – stavljaj mi lisice – jer to je normalna procedura koja nije hir stražara nego pravilo koje postoji. Mi koji smo se tako adaptirali, pokušavali smo to da prenesemo i na druge kolege“, priča Simo Zarić u svojoj ispovesti za Radio B92, dodajući da je na neke pojedince to ipak „dosta psihološki uticalo“. Upravo zbog takvih problema, zvaničnici Tribunala uporno insistiraju na činjenici da je pritvorenicima omogućeno savetovanje sa psihijatrom koji govori njihov maternji jezik, s tim što je psihijatrijskom nadzoru posvećena naročita pažnja posle samoubistva Slavka Dokmanovića (koji se obesio u svojoj sobi). Pritvorenici međutim ističu da je mnogo bitnije da se nađe lični mir, da se održava higijena u sobi i hodnicima (neki su čak vreme prekraćivali čišćenjem hodnika iako to nije njihova dužnost), da se pišu dnevnici, čitaju knjige,…

Pravilima je predviđeno i kažnjavanje nedisciplinovanih pritvorenika tzv. izolacijom, odnosno privremenim premeštajem u sobu u kojoj postoje samo ležaj i kamera koja prati pritvorenika. Izolacija je do sada primenjena u svega nekoliko slučajeva kada su pritvorenici palili novine u sobama.

IZUZECI: Izuzetaka u Ševeningenu zvanično nema, a upravnik Mekfejden više puta je ponovio da ne čita optužnice i da „svakog od njih gleda na isti način“. Praksa međutim pokazuje da su izuzeci ponekad neizbežni. Za sada, uprava je najviše problema imala sa smeštajem pritvorenika invalida (npr. generala Radoslava Krstića kome je amputirana potkolenica) i Biljane Plavšić, kao jedine žene u dosadašnjoj praksi Tribunala. Problemi u vezi sa smeštajem invalida rešeni su različitim adaptacijama postojećih kapaciteta, dok je slučaj Plavšić prošao više faza pre njenog puštanja da se brani sa slobode.

Dva dana pošto je stigla u Hag, bivšoj predsednici Republike Srpske u posetu su došli pritvorenici Hrvati Dario Kordić i Mario Čerkez i Srbin Goran Jelisić (koji je u štampi optužio da je naređivala ubistva Bošnjaka i Hrvata u Semberiji i Posavini). Ona ih je domaćinski primila u svojoj sobi, skuvala im kafu i porazgovarala sa njima, ali je kasnije navodno zahtevala da joj se obezbede posebne prostorije u kojima neće imati dodira sa ostalim pritvorenicima ukoliko to sama ne poželi – ovaj zahtev je ispunjen i ona je, pored svoje sobe, na korišćenje dobila još jednu prostoriju. Prema navodima bosanske štampe, čak joj je omogućeno da, kada ide u biblioteku, u prostoriji ne bude muških pritvorenika. Početkom ove godine Biljana Plavšić odbila je ponudu da bude u „zlatnom pritvoru“ u nekoj luksuznijoj haškoj vili, verovatno poučena iskustvom Tihomira Blaškića koji je tokom takvog pritvora morao da traži pismene dozvole čak i za izlazak na terasu!

U ovom trenutku međutim, najveći izuzetak jeste bivši jugoslovenski predsednik. Prva poseta njegove supruge protekla je mimo uobičajenog ševeningenskog protokola jer su supružnici mogli da razgovaraju samo telefonom, dok je između njih bila staklena pregrada. Greška (?) je ispravljena već prilikom sledeće posete, ali Milošević i dalje protestuje zbog toga što mu se svi razgovori sa članovima porodice prisluškuju (koliko se zna, bračni par Milošević – Marković još nije zatražio dozvolu za korišćenje intimne sobe, gde je svako prisluškivanje isključeno). Što se tiče njega samog, svi ističu da je uglavnom primeran pritvorenik, tako da mu je oprošten čak i intervju koji je telefonom dao jednoj stranoj medijskoj kući (uprkos jasnom pravilu da su kontakti sa medijima zabranjeni).

Ono u čemu niko nije izuzetak jeste komšiluk: svi, pa i bivši predsednik, prinuđeni su sticajem okolnosti da se svakodnevno viđaju i druže sa pripadnicima drugih nacionalnosti, odnosno (u ovom slučaju) sa svojim nekadašnjim neprijateljima. Tako na primer, bivši srpski vođa svoje zatvorske dane uglavnom provodi družeći se sa Hrvatom Tihomirom Blaškićem, Muslimanom Enverom Hadžisomanovićem i Albancem Rahimom Ademijem. U njegovom i u ostalim slučajevima pokazalo se da su na četiri sprata ševeningenskog pritvora, daleko od Bosne, Hrvatske ili Kosova, zakopane ratne sekire i, gotovo idilično, ponovo uspostavljeno bratstvo jedinstvo. Često se kao ilustracija tog novouspostavljenog sklada navode reči Gorana Jelisića izgovorene na suđenju 1998. u korist njegovog pritvorskog kolege Esada Landže: „Zaključili smo da smo mi u pritvoru ostvarili mir, ali nas brine kako će se pomiriti oni naši kod kuće“. A „oni naši kod kuće“, kako koji. Neki uspostavljaju prijateljske dijaloge, neki se izvinjavaju jedni drugima, neki seire zamišljajući bivšeg vođu na jutarnjim brifinzima u kantini, a neki kako-tako pokušavaju da izbegnu blagodeti hotelskih soba B kategorije na obali Severnog mora.

Tamara Skrozza

Antrfile

Haška istina

Što u pjesmi otpjevat se mora

lud bi bio ko bi zamjerio.

Istina je neću da vas lažem

sve po redu ja ću da vam kažem.

Prva pjesma za zidne novine

i poruka od družine fine.

Družina je mala al’ čestita

tako vam je ako neko pita.

Svi smo borci junak do junaka

prvoborci rodila nas majka.

U Hagu nas dva’es četir’ ima

ako treba biće nas stotina.

Na hiljade može da nas dođe

ako stignu naše prave vođe.

Mi smo sada pokusni kunići

jedni idu a drugi će stići.

Ima ovde Srba i Hrvata

i Bošnjaka da te tuga hvata.

Nije bitno šta je bilo tamo

neg je važno kako nam je amo.

Među nama dobra sloga vlada

svak bi rek’o to je k’o nekada.

Kažu da smo mi ratni zločinci

a mi ovdje kao mali klinci.

Tu je igra tu je družba fina

nema pojma da nas loših ima.

Kad bi znali oni naši tamo

kako složno mi živimo vamo

svi bi oni legli potrbuške

i za mir bi uništili puške.

Ova pjesma nek pouka bude

za sve fine i čestite ljude.

Ako sloge sad u Hagu ima

sledite nas biće dobro svima.

Simo Zarić, Ševeningen, 1988.

(privremeni žitelji Ševeningena prihvatili su ovu pesmu kao neku vrstu svoje himne)