Na kraju puta

„Petog oktobra vojska je u svim gradovima bila po strani. Konkretno, ja sam u Beogradu sve efektive koje su mogle da budu angažovane izveo iz grada i one nisu bile u gradu. To je jedan od dokaza da se mi nismo spremali nizašta što bi bilo mimo zakona, mimo propisa, mimo Ustava. Mi nismo imali ovde nijednu jedinicu. Doveli smo deo snaga iz Niša tek kad smo dobili najave da neke jedinice MUP-a imaju vremena da napadnu Generalštab i neke pojedince, neke vojne objekte. Svi oni koji su pričali te priče radili su to kao politički marketing, da bi pokazali kako dobro poznaju situaciju ili kako imaju uticaj u vojsci. Iste su takve i priče: „Da, oni bi uradili, ali niži kadar nije hteo“. Nema razlike između nižeg i višeg kadra – naši pripadnici su profesionalci, mi smo jasno i otvoreno rekli da vojsku ne treba dirati jer vojska neće nikoga da dira. Nigde se oni nisu pokrenuli, nijedna jedinica ni u jednom gradu. Prema tome, to je dokaz kako je po čitavoj dubini funkcionisalo komandovanje“, objašnjava general Pavković kako je vojni vrh dočekao peti oktobar.

„Mi smo očekivali da će to biti veliki miting, možda ne ovakav kakav je ispao. Ali, očekivali smo da će biti i kontramiting – SPS i JUL su najavljivali da će i oni da slave pobede. Imali smo saznanje da kolone dolaze iz ostalih gradova, da ima dosta naoružanih, imali smo saznanja koliko se i u kom gradu vrši naoružavanje po toj partijskoj liniji. I sad imamo podatak da se u Srbiji ilegalno drži oko 80.000 dugih cevi. U takvoj situaciji, uzavreloj atmosferi, gde može da dođe do sukoba koji bi mogli da prerastu u građanski rat čim padnu prve žrtve, videli biste kakav bi haos bio. U Beogradu je bila dosta složena situacija. Ne govorim o Skupštini, televiziji – imali smo procene sa terena da se tamo nalaze militantne naoružane grupe koje pale Skupštinu, ali to je bila stvar republičkog i saveznog MUP-a. Međutim, imali ste upade i u druge savezne institucije – u carinu, Narodnu banku, nekome je palo na pamet da upadne i u Generalštab jer je i to savezna institucija. To su sve bile situacije koje nam nisu dozvoljavale da budemo mirni. Narednih dana, kada smo dobili informaciju da će MUP da uradi nešto prema nama, mi smo pozvali čelnike MUP-a i rekli im: „Onoga trenutka kad napadnete vojsku više vas neće biti. A za ono što će se posle dogoditi, odgovaraćete vi. Molim lepo“. Znači: mi ne diramo nikoga, nismo ni izašli na ulicu, nismo nikome pretili, ali nekima je stalo do senzacionalizma i do promena u vojsci. Ali, ti ljudi koji misle da vojska može funkcionisati na bazi kriznog štaba ne poznaju organizaciju vojske. Treba držati čitavu vojsku pod kontrolom, i mi smo to uspeli do dana današnjeg.“

„VREME„: Da li je Milošević tražio raketiranje Studija B i izlazak vojske na ulice?

NEBOJŠA PAVKOVIĆ: Ja ne znam kakve je on informacije dobijao. Na primer, ja sam od najviših zvaničnika MUP-a dobio informaciju da se ispred televizije vode žestoke borbe, da ima na desetine poginulih i ranjenih, da je jedna jedinica MUP-a okružena i da joj preti likvidacija itd. Ali, pošto smo imali naše operativce na terenu koji su me obavestili da od toga nema ništa – da tamo nema sukoba, da se policija razoružava i grli i ljubi s narodom, znao sam da je to pokušaj da se vojska uvuče u taj sukob. Možda je i Milošević imao takve loše informacije. Ja sam mu rekao da tamo nema sukoba, da to nije stvar vojske, da nemam ja šta da branim zgradu. „Da“, kaže Milošević, „ali gori parlament“. Pa, neka gori parlament, parlament ćemo da napravimo, ali ljude ne možemo da napravimo ako dođe do sukoba. „Gori televizija.“ Neka gori, zašto je nije obezbeđivao onaj ko je trebao da je obezbeđuje. Naravno, bilo je pokušaja da se zauzme Studio B – ja sam rekao da to nije posao vojske: „Šta će vam Studio B, vi ćete da ga zauzmete, a program može da se emituje sa pet drugih lokacija“. To jeste tražio. Ali, da vojska hapsi i ubija nekoga, to nije tražio. I naravno, rekao mi je da ja nisam izvršio njegova naređenja, nijedno koje mi je postavio. Ja sam kao vojnik rekao da postoje neka naređenja koja se ne mogu izvršiti, a da ovo što je on tražio nije bio posao vojske. Ako je neko očekivao da ću da zaštitim bivši režim i bivšu vlast i da ću da za to zloupotrebim vojsku, taj onda nije poznavao ni mene ni situaciju u vojsci.

Da li je među generalima koji su vas okruživali bilo nekih kolebanja?

Ne. Moj kolegijum je bio sa mnom čitave te noći. Prilikom tih Miloševićevih zahteva govorili smo: „Dobro, videćemo, razmislićemo.“ To je ono kad diplomatski rešavate problem. Ali, nije bilo jednostavno odupreti se autoritetu kakav je Milošević. Nemojte zaboraviti da sam ja u tom trenutku bio načelnik GŠ-a tek sedam meseci. Nisam ja njegov najbliži saradnik kao što neko pokušava da kaže, ima mnogo bližih. Čak ima mnogo bližih koji su sada na vlasti i koji su mnogo više godina proveli sa njim. Znači, trebalo je odupreti se tom autoritetu, odbiti mu naređenja. Ne zaboravite da je on tada bio predsednik koji je komandovao vojskom, i da su petog oktobra događaji mogli krenuti drugim putem. I onda bi se postavilo pitanje kakva bi bila moja sudbina. Bez obzira na sve to, ja sam odmah bio napadan od strane nekih lidera DOS-a.

Kakav je bio odnos Miloševića prema vojsci?

Mislim da je on kasno shvatio šta u stvari znači vojska. Možda je trebalo da izvuče pouke iz prošlosti, pre svega od Tita, ali i od ostalih država. On je odnos prema vojsci promenio tek negde posle agresije. Za vreme i posle agresije počelo je da mu se vraća poverenje prema vojsci. Ali, mislim da je sve do petog oktobra više verovao MUP-u nego vojsci. To znam po informacijama koje sam mu davao – on je odmah zvao ljude iz MUP-a i proveravao te informacije, preda mnom. Nikada nije verovao u ono što mu govorimo.

Ni kao čovek ni kao vojnik ne mogu da shvatim da se na toj optužnici nalazi ceo državni i vojni vrh medu kojima se i ja nalazim zato što sam komandovao Vojskom Jugoslavije braneći svoju zemlju. A na drugoj strani, NATO alijansa je prekršila sve norme međunarodnog ratnog prava, i bez dozvole Saveta bezbednosti krenula na našu zemlju. I čak obećali da će obezbediti miran i bezbedan život i albanskom i nealbanskom življu, i da će Kosovo ostati u sastavu Jugoslavije. Nažalost, nijedan od tih zadataka snage UN-a nisu ispunile, naprotiv tek je onda nastao egzodus Srba, Crnogoraca i ostalog nealbanskog življa, medu njima i onih Albanaca koji su bili privrženi svojoj zemlji. Došlo je i do zločina: 1300 nestalih Srba i Crnogoraca, Turaka, Goranaca, o kojima ne znamo ništa, velika materijalna razaranja i tome slično.

Mene, kao vojnika koji se držao Ustava, zakona, borbenih uputstava i normi međunarodnog humanitarnog prava, ne može nijednog trenutka gristi savest da sam učinio nešto loše sa nivoa Štaba vrhovne komande. Naprotiv, učinio sam sve da se ratuje u skladu sa pozitivnom regulativom uključujući i međunarodne konvencije čiji smo potpisnici. Što se tiče objektivne komandne odgovornosti, na čemu se zasniva optužnica protiv mene i nekih drugih – ako smo ja, kao načelnik GŠ-a i Štab Vrhovne komande preduzeli sve što je bilo u našoj profesionalnoj dužnosti i moći, po snazi logike ne može nam se pripisati kao greh. Naprotiv, sijaset toga je urađeno preventivno u smislu edukacije ljudi koji su bili pozvani u svoje jedinice kako bi se ponašali kao časni borci – seminari u organizaciji Medunarodnog Crvenog krsta, od nivoa GŠ-a pa do najnižeg nivoa… To smo napisali u vidu uputstva za borca, komandira i komandanta kako se treba ponašati u borbi, prema civilnom stanovništu, zarobljenicima, međunarodnim organizacijama. Imajući u vidu da je proglašena delimična mobilizacija, nisu bile potrebne nikakve dobrovoljačke jedinice. Odmah je izdata naredba da se zabranjuju dobrovoljačke jedinice, a dobrovoljci čije jedinice nisu podignute a žele da stupe u jedinice na prostoru Kosova bili su podvrgnuti posebnoj, najrigoroznijoj proceduri (utvrđivanje vojne specijalnosti, psihijatrijski pregled) i doobuci a zatim su disperziono raspoređivani u ratne jedinice, znači pojedinačno, a ne da postoje posebne jedinice. Štab Vrhovne komande najstrože je zabranio postojanje bilo kakvih paravojnih ili parapolicijskih formacija, i naredio da ih razoružaju, rasformiraju i privedu pravdi ukoliko se pojave u zonama odgovornosti pojedinih jedinica.

Posle svega ovoga, ako je išta postojalo što je odudaralo od pozitivne regulative, mislim da bi trebalo da snose odgovornost oni koji su to učinili ili znali da je to učinjeno a nisu preduzeli adekvatne mere. Istovremeno sa proglašenjem ratnog stanja pristupili smo formiranju ratnih vojnih sudova i tužilaštva, i naložili da akcenat bude na onima koji se na bilo koji način ogreše o norme međunarodnog humanitarnog prava, i da se ti postupci prioritetno vode. Oni su i vođeni u toku rata koji je, na našu sreću, relativno kratko trajao, dok procesuiranje malo duže traje i mnogi slučajevi nisu do kraja dovedeni, a po zakonu, kad rat prestane, oni se prepuštaju okružnim civilnim sudovima.

***

Prema evidenciji Štaba Vrhovne komande, ukupni gubici VJ-a tokom agresije na SRJ, sa stanjem na dan 21.06.1999. godine, sledeći su: poginulo je 524, ranjeno je 1256, a kao nestali vodi se 37 osoba. Ukupno 1817. Indikativno je da među poginulim i ranjenim ima veoma mnogo oficira i podoficira, među kojima i jedan general, što znatno odstupa od iskustava iz minulih ratova širom sveta.

Pored toga, vredi zapaziti da je u Trećoj armiji, u čijoj su zoni odgovornosti bili i Kosovo i Metohija, od dejstava NATO snaga poginulo 188, ranjeno 33, dok je od dejstava šiptarsko-terorističkih snaga poginulo 250, a ranjen je 691 borac. U odnosu na ukupan broj poginulih od dejstava šiptarsko-terorističkih snaga (ŠTS) poginulo je 57,1%, a od dejstava snaga NATO-a 42,9%. Od ukupnog broja ranjenih na dejstva ŠTS-a otpada 66,2%, a 33,8% na snage NATO-a. Iz ovih podataka jasno se vidi da su znatno veći gubici bili od dejstava ŠTS-a nego snaga NATO-a.

Vojska je osetljiv mehanizam, i tu svaka greška vodi u velike tragedije. Ma koliko general Nebojša Pavković bio odan Miloševiću, on je čovek koji ipak razume realnost bolje nego Milošević. Pavković je davno pre Miloševića razumeo da je Miloševićevo vreme isteklo. On je morao to da razume posebno kad je Milošević izgubio izbore i kad je pokušao te svoje dvorske simbole sile da upotrebi 5. oktobra. Nekoliko puta tokom noći pokušao je bezobzirno da upotrebi svu silu koja mu je bila na raspolaganju – to je zločin u pokušaju, i mene čudi da takva kvalifikacija ne postoji u optužnici protiv njega.

Neke jedinice beogradskog korpusa planirale su preko 150 vatri iz višecevnih bacača raketa na prostor gde su se okupili građani. Bilo je ludih glava, sumanutih ljudi koji bi takva naređenja izvršili. Ali, da bi naređenja u vojsci bila izvršavana, neophodno je da svi elementi u tom lancu budu uvereni da to treba uraditi i da nijedan od beočuga u lancu ne bude izvan upotrebe. Takav lanac je jak onoliko koliko je jaka najslabija karika u njemu, a u takvim situacijama uvek se pojavljuju veoma slabe karike. Većina oficira koja je tada bila u Generalštabu imala je svoje rođake, decu i prijatelje u gradu. Oni su morali razumeti da nema svrhe bilo šta raditi. Dakle, već na samom početku, mehanizmi su bili neupotrebljivi.

Kretanje tenkova bilo je neophodno da bi se dobilo na vremenu, da bi Milošević stekao utisak da će nešto biti preduzeto i da se tu nešto dešava. On je tražio tenkove odmah, čim je televizija počela da pada i da gori. Ali, tenkovi nisu dolazili. Pavković je stalno bio na vezi i govorio: „Evo sad će, gospodine predsedniče, samo što nismo, evo krećemo, tenkovi su na Banjici, u Bubanj potoku, čujete valjda.“ Bilo je više tih poziva. I Vlajko Stojiljković je pozivao Pavkovića te noći, donet je i spisak s imenima ljudi koje treba hapsiti. To je bila dramatična, opasna i haotična noć – tada je bilo moguće da se desi nešto što bi kasnije bilo nepopravljivo.

Nezavisno od svega što se pre toga događalo, vojni vrh je tu uradio dobru stvar. Pored Pavkovića bilo je ljudi koji su insistirali da se ide do kraja i da se slušaju naređenja. Međutim, mislim da su tu bili mogući samo incidenti – da jedinice iz kruga ljudi najvernijih Miloševiću preduzmu nešto što bi skup u Beogradu pretvorilo u manju ili veću tragediju. Ali, nije bilo moguće da se vojska u to vreme okrene protiv demonstranata. Destruktivna moć vojske bila je oduzeta znatno ranije, i to je Pavković razumeo. To su razumeli i ljudi koji su te noći donosili najvažnije odluke. Pavković je to uradio tako što je amortizovao Miloševića – na primer, Milošević je lično naredio da se bombarduje zgrada Studija B, Beograđanka; Pavković je pitao zašto, a ovaj je odgovorio: „Zato što emituju razne informacije.“

Ali, nije stvar samo u događajima te noći. Stvar je u tome da li je sistem, takav kakav je, mogao da funkcioniše. Sa Miloševićem koji je poražen – nije mogao.

Ništa od onoga što je napisano o petom oktobru ne svedoči globalno o tome šta je to peti oktobar. Ništa se ne objašnjava, već samo zamagljuje. Milošević i društvo oko njega bili su izgubljeni – izgubljeni u svemiru. Oni nisu znali stvarnu situaciju, i dobro je što je tako.

Bila su dva dela vojske: vojska i onaj mali broj generala i oficira koji bi pucali na narod. Izbori su zaprepastili i Miloševića i sve oko njega, pa i ove u vojsci.

Petog oktobra oni bi pucali, ali nisu imali tri čiste! Niti jedna jedinica nije bila jedinstvena. Ja to tvrdim, Pavković to negira. Ima ludaka kao što je bio general Delić, koji je naredio da se izvedu tenkovi. Pavković je naredio da se skinu navlake sa usta cevi – to je ona poslednja mera pred otvaranje vatre. Ali, na koga? Da li neko misli da je Tjenanmen mogao da bude trg ispred Skupštine? Da li neko misli da se može pucati u masu od 700.000 ljudi? Da li misli da se može ubiti narod? Mi smo znali da policija, sem možda nekoliko stotina njih, neće delovati. Oni su nam pouzdano rekli: „Nećemo ići protiv vas. Nećemo pucati. Ja ovo radim jer moram da prehranim ženu i decu. Idite, neka vas bog čuva, učinite nešto i za nas.“ To su bile velike poruke jednostavnih malih ljudi, ali ko je znao to da čita mogao je da izvede prave zaključke. Jednostavno, nije bilo izbora. Mogao je neko da zapuca, moglo je da bude krvoprolića, ali te večeri bi onda otišao i Milošević, i Milutinović, i Pavković, i Ojdanić. Sve bi bilo rešeno ili te večeri ili sutradan. Nisu mogli da spreče dolazak ljudi u Beograd. Nisu mogli da urade nešto ni intervencijom. Jer, gde bi se vratili ti oficiri koji su pucali na narod? Imaju li oni kuće, žene, decu? Bilo je jasno da se protiv naroda više ne može ići. Tim pre što su znali da je krađa izvršena i da je cilj bio da se ide u drugi, treći, deveti krug izbora, sve do pakla, dok Milošević ne pobedi.

Ukupan broj poginulih tokom NATO bombardovanja Jugoslavije nikada nije zvanično saopšten – pretpostavlja se da se radi o oko 2500 ljudi. Procene broja poginulih Albanaca kreću se oko 8000.

Ekonomska šteta nastala usled bombardovanja procenjuje se na oko 30 milijardi dolara. Prema podacima Grupe 17, šteta pričinjena saobraćajnoj i elektro-energetskoj infrastrukturi i drugim infrastrukturnim objektima iznosi preko 800 miliona dolara. Ukupna vrednost industrijskih postrojenja, poljoprivrednog i turističkog potencijala umanjena je za oko tri milijarde dolara. U trenutku potpisivanja Kumanovskog sporazuma, za obnovu uništenih kulturnih dobara, javnih i stambenih objekata, trebalo je izdvojiti 373 miliona dolara. Najveća je, međutim, dugoročna šteta, gubitak koji nije direktna posledica uništenja kapitala – prema procenama ekonomista, jugoslovenski društveni proizvod bombardovanjem je umanjen za preko 23 milijarde dolara.