Na žalost njegovih pristalica, još ne može da se kaže da DOS više ne postoji. Stanje tog pacijenta je, naime, takvo da bi svaki milostiv lekar pribegao eutanaziji, a čak i ako ne bi, ne vidi se kako se može spasti težak bolesnik koji odbija svaki lek. Između DSS-a i ostatka DOS-a već neko vreme traju odnosi gori od neprijateljskih, što zbunjuje njihove nekad zajedničke neprijatelje koji sad valjda priželjkuju da ovakav DOS što duže poživi.
Poslednji potezi obe strane već zbilja liče na gluposti i pakosti koje je bivši režim umeo da pravi u svojim najboljim danima. DSS glasa protiv zakona koje predlaže Vlada Srbije i to više iz inata nego iz ubeđenja, iz razloga demagoških više nego ideoloških. Zatim vladina većina krade glas u strahu da ih neće imati dovoljno, pa onda Jovanović i Vesić to poriču toliko neubedljivo da su zaslužili da nestanu s javne scene na neodređeno vreme. Onda se traži smenjivanje predsednika Skupštine Maršićanina ali on podnosi neopozivu ostavku, da bi potom predsednik Koštunica od DOS-a zahtevao da se Maršićaninu omogući povratak.
Kad se stiglo do toga da u DOS-u počne priča o oduzimanju mandata poslanicima DSS-a, dok se s te druge strane uzvraća pominjanjem glasanja o nepoverenju Vladi i zahtevom za prevremenim izborima, kriza je dostigla vrhunac. Tada su, izgleda, obe zaraćene strane za trenutak zastale plašeći se malo da ne mogu da pobede a malo i od prevelikih gubitaka i sad bi se moglo očekivati izvesno povlačenje, naravno u neredu.
Ali ti trenuci oklevanja traju sve kraće, to jest onoliko koliko je potrebno da se uhvati novi zalet. To znači da se sad u oba štaba broje poslanička mesta, šalju se signali i obećanja raznim mogućim saveznicima, prave se medijske strategije, zovu se svoji ljudi u redakcijama, analiziraju se svoje i protivničke snage i planovi i pripremaju iznenađenja. Dovde sve izgleda u redu. Niko, naime, ne broji puške, što je lepa novina. Međutim, ovo već više nije ona vrsta utakmice u kojoj rivali jedan drugog guraju napred, obećavaju i gledaju da ispune sve više, a društvo u celini napreduje.
Višak političkih strasti i izvesna iracionalnost su nešto s čim se valja pomiriti, pošto je time obojen javni život svuda na Balkanu. Iz nekih razloga ljudi ovde lako padnu u vatru i postanu destruktivni. Problem postaje teži ako su institucije slabe, ako se upravo menjaju i ako se još ne zna koja pravila i propisi će važiti u budućnosti. Osim toga, oseća se manjak nepisanih pravila i nevidljivih institucija, onog što bi se zvalo „dobri običaji“ i što obezbeđuje stabilnost društva i u periodima krize. Najzad, u ovom slučaju agonije DOS-a ponovo se iskazuje ona čudna karakteristika društvenog života u Srbiji, gde se prosto spontano teži nejasnosti, gde se neguju zbunjujuće dvosmislice i gde svi najviše vole da se snalaze pipanjem u mraku. Poželjan je što veći raskorak između javnog i tajnog, kao i između formalnog i faktičkog stanja. Taj ideal je izražen u čuvenom načelu „Mož’ da bidne – ne mora da znači“, koje vas upućuje da tražite tumačenje vašeg slučaja i da se obraćate nadležnim vlastima. Zato je posebno lepo i važno biti vlast u zemlji gde važi pomenuto načelo.
Kao da nije dovoljno to što je na čelu Srbije, na mestu s najvećim zakonskim ovlašćenjima, ostao čovek koji ne odlučuje ni o svojim pertlama, koje će mu verovatno uskoro oduzeti zatvorski čuvari. Sad imamo, osim vlasti i opozicije, nešto treće, što može da bude povremeno vlast, a takođe i najljuća opozicija. DSS sada pokušava da ostane u DOS-u i istovremeno da blokira DOS-ovu vladu i da iznudi vanredne izbore. Ostatak DOS-a takođe se ponaša protivrečno: hoće da izgura DSS u opoziciju a da nastavi kao da ništa nije bilo i da izbegne izbore. Nekoliko trezvenih glasova upozorava da bi valjalo izabrati jedan od dva puta: ili će Đinđić i Koštunica sesti i postići dogovor o tome šta ko hoće, ili će se formalno razići i pripremiti za izbore.
Čini mi se da je u ovoj fazi DSS u slabijem položaju, pre svega zato što je Đinđićevoj Vladi prepuštena praktično sva politička inicijativa. Ne verujem da je njihov sukob veoma dubok u smislu strateških i koncepcijskih razlika i ne bih rekao da je suština u tome što se DSS protivi reformama, kao što tvrdi Đinđić. Isto tako, nije reč ni o moralnoj razlici, o poštenima i korumpiranima, na čemu bi insistirao DSS. Ni razlike u gledanjima na „patriotski kompleks“ pitanja ne izgledaju mi presudne, pošto su se stavovi o haškom sudu očigledno približili.
DSS je dopustila da bude odgurnuta u stranu i našla se u situaciji da se reformskim potezima protivi verovatno više nego što bi želela, prosto zato što je ostala bez politike, bez strategije i bez ideja. Velika i istovremeno kadrovski slaba stranka dugo je umela jedino da sprečava, usporava, zateže, odlaže i tek sad je počela da i sama nesto radi i pravi zakonske predloge. A što se tiče opšteg reformskog kursa, u DSS-u svakako ima dosta novih članova koji ne bi voleli da se Srbija kreće u tom pravcu, ali Koštunica nipošto ne bi smeo da Đinđiću potpuno prepusti taj teren. Može čovek da misli šta hoće o globalizaciji i o „sumraku Zapada“, ali sigurno je mnogo udobnije kad se tom kritikom bavite sedeći unutra, nego spolja. Dakle, najpre uđimo u Evropu što brže možemo, pa ćemo joj onda skresati u lice šta stvarno o njoj mislimo. Obrnutim redom ne ide, kao što znamo.
