Sedam sati ujutro. Na ekranu panorama nikšićkog groblja, zvuci Lenjinovog posmrtnog marša.
VODITELJ: Dobro vam jutro, dragi Nikišićani, zdravi osvanuli! U Nikšić je juče popodne i noćas umrlo sedmoro naših sugrađana. Četvoro građana upokojilo se na odjeljenje intenzivne njege za tri pokojnika nije bilo te lažne nade, na onaj svijet otišli su iz svojih postelja, okruženi najbližima. Iz režije mi javljaju da su još dvije osobe dospjele u kritično stanje, ljekari se bore za njihov život, ali nije to život ako si priključen na one aparate… No, da ne prejudiciramo ishod mi ovdje u studio, pacijentima želimo sve najbolje, razumije se, ali ako borba medicinskog osoblja ispadne uzaludna, u toku emisije čućete imena naših dojučerašnjih sugrađana. U nastavku slijedi repriza četiri jučerašnja sprovoda, vidjećete najuspjelija saučešća, potom intervju sa Stakom Vukanović, narikačom mjeseca…
Nikšićanin Milojica Ulović, čija televizijska stanica uskoro treba da proradi, jutarnji program započinjaće reportažom iz kapele na lokalnom groblju: „Ko je umro, kako, kada se i gdje prima saučešće – to je ono što najviše zanima sugrađane.“ Pre nego što se odlučio za inovaciju, Milojica je ustanovio da „mnogi dolaze u kapelu da bi bili viđeni i da bi promovisali novu garderobu“: „Svakodnevno ćemo emitovati čitulje, a po želji porodice i skraćene snimke sa sahrane, sekvence govora i kadrove koje odobri familija pokojnika.“
Što da ne?! Kakva je razlika između čitulje date u novinama i one na televiziji? Ljudi sve manje kupuju novine, sve više gledaju televiziju, ožalošćenima ne gine trošak davanja oglasa (pored svega drugog!), pa ako je već tako, zar nije bolje pokojnika videti u jutarnjem programu nego na poslednjim stranicama novina! U novinama stoji samo ukočena slika umrloga (često otkinuta sa lične karte kao dokumenta koji vlasniku više neće biti od koristi): na televiziji će moći da se vidi snimak na kojem je pokojnik živ i veseo, inserti sa svadbi i ispraćaja u vojsku, šta je lepše od kola u kojem cupkaju budući mrtvac i buduća ožalošćena porodica! Uspelije govorancije nad grobom biće prikazane u celini, gledaoci će glasati za najboljeg besednika (g. Ulić je rekao da „nigdje ne znaju da ožale pokojnika kao u Nikšiću“).
Televizija ne bi stalno kaskala za događajima, ona bi morala imati i nešto po uzoru na prognozu vremena, čovek, dakle, ne bi morao umreti da bi se pojavio na televiziji, dežurna ekipa bi u šok-sobi ili na kućnom odru snimala poslednje želje i pozdrave, naročito onih kojima je bolje (koliko smo puta čuli da je nekome bolje, da bi život iz njega naglo otišao!); stari i bolesni moći će u kameru da izdiktiraju i testament, naslednici će moći da otkupe kasetu ili da odobre njeno emitovanje u jutranjem programu.
Zaista, ako su čitulje godinama najcenjeniji i najčitaniji deo „Politike“, zašto se tv stanica ne bi komercijalno bavila smrću, mrtvima i ožalošćenima? Zašto nas toliko sablažnjava pomisao da bismo na televiziji mogli videti sahranu nekoga ko je isti kao i mi? Kad sahranjuju Kenedija, Tita, kad spaljuju predsednika Indije, to nam je normalno, zašto nas toliko čudi mogućnost da i mi umremo preko televizije. Danas više niko ne mora da bude predsednik, ne mora biti ni ubijen da bi mu sahrana dospela na mali ekran. Kao što sebi za života kupi grob i čak postavi spomenik, čovek može blagovremeno da na televiziji zakupi određen termin – reklamni spot njegove smrti vrteće se u jutarnjem programu i biće u konkurenciji za spot meseca.
CHAPTER TWO
Zar je to preseljenje, ako se privremeno nastaniš u kući koja nije tvoja, upitao se premijer Đinđić kad je shvatio da će shodno Pravilu službe biti preseljen u kuću između Sretena Karića i američkog ambasadora. Premijer je smetnuo s uma da se većina žitelja ovog naselja nahodi u kućama koje nisu njihove (nama proleterima nije po volji ni način na koji su predratni vlasnici došli do tolikih vila, ali to je druga priča); dakle, to što će još jedan političar živeti u kući koja nije njegova, to je za Dedinje kao dobar dan, to ne znači baš ništa. Ili znači? Đinđić, za razliku od Miloševića, ne planira da vilu otkupi?! U delu gde se premijer migolji govoreći o privremenosti boravka na Dedinju takođe ima nešto tautološko: svako useljenje je privremeno (vidi Chapter One!), premijer se seli tamo gde elita ide po sili istorijske nužnosti, može koliko mu drago da priča kako to i nije neka selidba! Nekad smo pod njegovom komandom vikali „Idemo na Dedinje, idemo na Dedinje“, sad premijer i njegova supruga treba to sami da skandiraju, i tu nema pomoći.
Pred njegovom zgradom mesecima sam gledao policajce kako sede na ogradi i ašikuju sa devojkom koja naplaćuje parking; tada sam mislio, evo idile, evo narodne vlasti, na Badnjidan sam, pak, opet osetio iskonsku surevnjivost naspram onih koji su u Hram Svetog Save ušli preko reda: bio sam pokušao, iako nisam neki istaknuti vernik, da upalim sveću barem u onoj manjoj crkvi, struja me je vratila iz porte na ulicu, došao sam kući i na televiziji video da je Đinđić u prvom redu, a da, još nema demokratije, još nema jednakosti, u jednom trenutku prestolonaslednik i premijer dogovoriše se da sednu, i sedoše, pa šta ako patrijarh stoji, on je na radnom mestu, mi smo publika, završi se i služba, olimpijsko pleme započe žurnu evakuaciju iz Hrama, mislio sam, dobro je, neće i da se pričeste preko reda, kad ono, nisu izgleda ni postili, u ime celog DOS-a postio je jedino Čeda, on se i pričestio u svojstvu šefa poslaničkog kluba, ostali odoše kud koji.
