Od Beketa do Beketa

Predstava Poslednja traka (u originalu Krapova poslednja traka), koju je za veliku scenu Ateljea 212 pripremio glumac Ljuba Tadić, odiše višeslojnom simbolikom. Postavka ove monodrame (da, u nedostatku boljeg upotrebimo ovaj neadekvatan izraz) Samjuela Beketa svojevrstan je omaž sâmom Ateljeu 212 u sezoni u kojoj se proslavlja značajan jubilej ovog pozorišta – 45 godina od osnivanja (1956-2001). Naime, kao što je odlično poznato, jedna od prvih predstava novog, umetničkom tragalaštvu okrenutog pozorišta bila je praizvedba na srpskom jeziku jednog od najznačajnijih ostvarenja „drame apsurda“, Beketovog remek-dela Čekajući Godoa. U toj predstavi iz 1956. godine ulogu Vladimira igrao je dvadesetsedmogodišnji glumac Ljuba Tadić… Tako se krug zatvara, pa ova aktuelna postavka Poslednje trake prerasta iz jubileja jednog pozorišta u svetkovinu jednog impozantnog i veoma značajnog glumačkog opusa, koji se godinama gradio na ostvarenjima velikih pisaca: od Beketa, preko Dostojevskog, Brehta, Šekspira, Krleže, Sartra, Sofokla, Babelja, Harvuda, i nazad do Beketa.

Međutim, iz zamisli Ljube Tadića da „sredi“ – kako sâm glumac naziva svoj umetnički rad na ovoj predstavi – upravo ovaj Beketov komad lako se može iščitati još jedan nivo simbolike. Za komad Krapova poslednja traka, kao i za još neke Beketove drame, bez dileme se može upotrebiti tumačenje Jovana Hristića: „Sve te drame u stvari su drame sećanja, ‘izgubljenog vremena’ koje se stalno vraća i opseda nas.“ Upravo ovakav tekst, „drama sećanja“, komad u kome usamljeni starac preslušava magnetofonske zapise svojih bivših misli i bivših osećanja i tako „preslišava“ svoju prošlost, ukazuje se kao najprimerenija dramska građa za analogno životno i profesionalno preispitivanje velikog glumca. To preispitivanje ispunjava publiku snažnim, metateatarskim osećanjima, ali ne postaje patetično jer sadrži i malu, ali dragocenu dozu (auto)ironije, tako karakteristične za glumca i čoveka Ljubu Tadića.

Takođe, ovaj konkretan izbor teksta pokazuje se kao najprimereniji i zbog toga što priča o preslušavanju zvučnih zapisa prošlog života omogućava da do izražaja dođe moćno glumačko sredstvo Ljube Tadića, ono po kojem ponajpre pamtimo velikog glumca, ono koje prevazilazi i sve izazove njegovog opšteg fizičkog stanja: njegov lep, jasan, snažan i nadasve promišljen govor… Ovaj tekst završavamo rečima nekog ko je mnogo bolje poznavao glumačku umetnost Ljube Tadića: „Tadić je zaljubljen u reč, ali ne u reč kao zvuk, nego u reč zato što ona kazuje nešto.“ (Mata Milošević).