Predstava Poslednja traka (u originalu Krapova poslednja traka), koju je za veliku scenu Ateljea 212 pripremio glumac Ljuba Tadić, odiše višeslojnom simbolikom. Postavka ove monodrame (da, u nedostatku boljeg upotrebimo ovaj neadekvatan izraz) Samjuela Beketa svojevrstan je omaž sâmom Ateljeu 212 u sezoni u kojoj se proslavlja značajan jubilej ovog pozorišta – 45 godina od osnivanja (1956-2001). Naime, kao što je odlično poznato, jedna od prvih predstava novog, umetničkom tragalaštvu okrenutog pozorišta bila je praizvedba na srpskom jeziku jednog od najznačajnijih ostvarenja „drame apsurda“, Beketovog remek-dela Čekajući Godoa. U toj predstavi iz 1956. godine ulogu Vladimira igrao je dvadesetsedmogodišnji glumac Ljuba Tadić… Tako se krug zatvara, pa ova aktuelna postavka Poslednje trake prerasta iz jubileja jednog pozorišta u svetkovinu jednog impozantnog i veoma značajnog glumačkog opusa, koji se godinama gradio na ostvarenjima velikih pisaca: od Beketa, preko Dostojevskog, Brehta, Šekspira, Krleže, Sartra, Sofokla, Babelja, Harvuda, i nazad do Beketa.
Međutim, iz zamisli Ljube Tadića da „sredi“ – kako sâm glumac naziva svoj umetnički rad na ovoj predstavi – upravo ovaj Beketov komad lako se može iščitati još jedan nivo simbolike. Za komad Krapova poslednja traka, kao i za još neke Beketove drame, bez dileme se može upotrebiti tumačenje Jovana Hristića: „Sve te drame u stvari su drame sećanja, ‘izgubljenog vremena’ koje se stalno vraća i opseda nas.“ Upravo ovakav tekst, „drama sećanja“, komad u kome usamljeni starac preslušava magnetofonske zapise svojih bivših misli i bivših osećanja i tako „preslišava“ svoju prošlost, ukazuje se kao najprimerenija dramska građa za analogno životno i profesionalno preispitivanje velikog glumca. To preispitivanje ispunjava publiku snažnim, metateatarskim osećanjima, ali ne postaje patetično jer sadrži i malu, ali dragocenu dozu (auto)ironije, tako karakteristične za glumca i čoveka Ljubu Tadića.
Takođe, ovaj konkretan izbor teksta pokazuje se kao najprimereniji i zbog toga što priča o preslušavanju zvučnih zapisa prošlog života omogućava da do izražaja dođe moćno glumačko sredstvo Ljube Tadića, ono po kojem ponajpre pamtimo velikog glumca, ono koje prevazilazi i sve izazove njegovog opšteg fizičkog stanja: njegov lep, jasan, snažan i nadasve promišljen govor… Ovaj tekst završavamo rečima nekog ko je mnogo bolje poznavao glumačku umetnost Ljube Tadića: „Tadić je zaljubljen u reč, ali ne u reč kao zvuk, nego u reč zato što ona kazuje nešto.“ (Mata Milošević).
Domovinski pokret traži od Hrvatskog narodnog kazališta u Splitu da skine s repertoara predstavu koja je urađena po kolumnama Viktora Ivančića, a koji je režirao beogradski reditelj Kokan Mladenović
U Zagrebu je, u okviru izložbe o plesu za vreme i nakon Jugoslavije, predstavljen digitalni arhiv savremenog plesa u ovom delu Evrope. Koordinator ovog četvorogodišnjeg projekta je Stanica Servis za savremeni ples iz Beograda
Vlada Srbije je prekršila Ustav, upozorava Evropa Nostra i traži hitnu zaštitu Dobrovićevog kompleksa Generalštaba. Isti zahtev upućen je i iz Društva konzervatora Srbije
Peticiju sa 10.500 potpisa predalo je Bibliotekarsko društvo Srbije nadležnima, nadajući se brzom rešenju koje će ih osloboditi nezakonite odluke po kojoj biblioteke treba da plaćaju nadoknadu za izdate knjige organizaciji OORP
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
