„Pritisak“ na Savezni sud

Savezni sud je poništio rešenja Narodne banke Jugoslavije, odnosno guvernera Mlađana Dinkića, o oduzimanju dozvola za rad, između ostalih Union banci i Kontrol banci. Zbog toga je Narodna banka, odnosno guverner Narodne banke, podnela krivične prijave protiv članova Veća Saveznog suda koje je donelo ove presude i to: Milića Tomanovića, Lazara Raonića i Danijela Vrhovšeka. Zbog ove krivične prijave sručila se lavina teških optužbi protiv Mlađana Dinkića, počev od neuobičajene i po oštrini nepoznate reakcije Saveznog suda od 1945. do danas, a hajku predvodi i traži maltene linč Mlađana Dinkića televizija „otvorenih očiju“, koja po ceo dan vrti špicu „ekstrapitanja guverneru“ a u stvari je reč o teškim ekstraoptužbama protiv Mlađana Dinkića. U tom horu različitih glasova i tonova našli su se i glasovi čelnika mnogih pravosudnih institucija.

Nisam dovoljno kompetentan da ocenjujem presude Saveznog suda o poništavanju rešenja Narodne banke Jugoslavije, ali moram odmah reći da od mene nisu kompetentnije ni sudije Milić Tomanović, Lazar Raonić i Danijel Vrhovšek, koji su te presude doneli, odnosno smatram da oni nisu kompetentni da u tim stvarima sude. No, o tome kasnije.

Sudije, pa i one Saveznog suda, nisu svete indijske krave da bi bili nedodirljivi. U Krivičnom zakonu SRJ propisano je krivično delo kršenja zakona od strane sudije i predviđena je kazna od šest meseci do pet godina zatvora. Slično krivično delo propisano je i u krivičnim zakonima republika. Ako neko smatra, u konkretnom slučaju Narodna banka Jugoslavije, odnosno njen guverner, da je neki sudija prekršio zakon, njegovo je ne samo pravo nego i zakonska obaveza, kad se to otkrije u obavljanju službene dužnosti, da nadležnom javnom tužiocu podnese krivičnu prijavu, a on će oceniti da li postoje zakonske osnove za krivično gonjenje ili ne. Nije mi baš jasno zašto bi to bio pritisak na Savezni sud, pogotovu što je prijava podneta nakon (a ne pre) donošenja presuda. A da naše sudije (i pravosuđe u celini) nisu svete indijske krave možemo se uveriti u brojnim predmetima iz poslednjih desetak godina. Mnoge sudije, a među njima i bivši predsednik Saveznog suda Borivoje Vukičević (Savezni sud više od godinu dana nema predsednika već vršioca dužnosti, što ni Ustav ni Zakon o saveznom sudu ne poznaju), kao članovi ili predsednici izbornih komisija, učestvovali su u lažiranju, odnosno krađi izbornih glasova. Zbog toga se protiv više njih vodi krivični postupak.

Po Zakonu o Saveznom sudu (član 9) Savezni sud ima 11 sudija. Svih 11 sudija mora biti na broju. Savezni sud ima tri odeljenja: krivično, građansko i upravno, a sudije u odeljenju su stručnjaci (morali bi to biti po Zakonu) za odgovarajuće pravne oblasti. Savezni sud, međutim, već godinu dana radi, odnosno sudi sa ukupno pet sudija, od kojih tri ili četiri odavno po Zakonu ne bi mogle biti sudije, jer su ispunile uslove za starosnu penziju, pa bi (po Zakonu) morale biti razrešene sudijske funkcije. Zbog toga što nema propisanog broja sudija, Savezni sud nije u mogućnosti da obavlja niz funkcija koje bi po Zakonu morao obavljati. Tako, na primer, ne može da održava opšte sednice jer je za održavanje opšte sednice potrebno prisustvo najmanje dve trećine svih sudija, dakle dve trećine od 11 sudija. Na opštoj sednici Savezni sud odlučuje o pokretanju postupka za ocenu ustavnosti i zakonitosti, utvrđuje načelne stavove o pitanjima za jedinstvenu primenu saveznih zakona i drugih saveznih propisa od strane sudova, ne može da usvoji godišnji izveštaj o radu suda itd. (član 24 Zakona o Saveznom sudu), a opšta sednica se može sazvati i radi usvajanja pravnog shvatanja o kome rešava neko od veća Saveznog suda (član 26 Zakona o Saveznom sudu). Stavove u presudama koje je donelo veće trojice navedenih sudija Savezni sud nije mogao prethodno da razmatra jer nema dovoljno sudija. Pitanje je i to da li je zbog nedostatka sudija mogao uputiti akt koji je uputio Saveznoj skupštini o aktima Narodne banke. Dakle, da li je Savezni sud uopšte legalan sud i da li uopšte može suditi sa toliko malim brojem sudija. Naravno, to pitanje treba uputiti velikom legalisti, predsedniku SRJ, koji po Ustavu predlaže kandidate za izbor sudija Saveznog suda. Ništa se ne menja što je pre nekoliko dana iazbrano pet novih sudija, koje, koliko mi je poznato, još nisu položile zakletvu, pogotovu što bi morale biti razrešene tri ili četiri sudije od sadašnjih pet zbog toga što su davno ispunile uslove za razrešenje, pa Savezni sud opet neće imati dovoljno sudija da može obavljati sve ustavne i zakonske funkcije.

Dvojica od trojice sudija Saveznog suda koji su doneli odluke po upravnim aktima Narodne banke Jugoslavije davno su morali biti razrešeni funkcije zbog godina starosti, odnosno ispunjenja uslova za starosnu penziju (jedan je rođen 1932. godine, drugi 1933. godine), pa se postavlja pitanje da li je u ovim slučajevima sudio legalan sud. A ove sudije, kojima su puna usta zakonitosti i nezavisnosti sudova, zakonitost bi trebalo da primene prvo na sebe – morale su podneti ostavke na sudijske funkcije kad su ispunile uslove za starosnu penziju. Ali, najmanje što je trebalo da urade jeste da ćute. Jer, narod bi mogao reći nešto ružno, a to ne bi bilo prijatno čuti na kraju produžene karijere.

Savezni sud je odlučivao o upravnim aktima Narodne banke Jugoslavije i normalno bi bilo da Veće bude sastavljeno od stručnjaka za upravno pravo. Dvojica od trojice navedenih sudija do dolaska u Savezni sud bavili su se krivičnim pravom. Ne znam koliko su se u Saveznom sudu bavili upravnim pravom (mogli su u tome biti samo početnici), ali znam da su sudili u krivičnim stvarima. Treći sudija je do dolaska u Savezni sud bio sudija u privrednim sudovima. Dakle, postavlja se pitanje da li je Savezni sud u konkretnim slučajevima bio kompetentan sud. Poslednjih godina u pravosuđu, civilnom i vojnom, na značenje pravosudne funkcije dovođeni su nekompetentni pravnici. Za ove sudije neću reći da su nekompetentne uopšte jer su stručnjaci za određene oblasti prava, ali ne i za suđenje o upravnim aktima državnih organa. Ili sam ja suviše naivan kad mislim da univerzalni pravnici pripadaju dalekoj istoriji, a ova trojica sudija uveravaju me da sam u velikoj zabludi.

Najefikasniji način za razaranje državnih i svih drugih institucija jeste dovođenje nekompetentnih na ključna mesta u tim institucijama. Jer, nekompetentni sve znaju, sve mogu, a, bogami, neretko su i na sve spremni. Nije to slučaj samo sa pravnim institucijama nego i sa mnogim drugim. Prethodni režim je u tome bio vrlo efikasan i lečenje institucija biće bolno, dugo i teško.

Korupcija je veliko zlo u našem društvu, ali je najopasnija korupcija koju vrši država. Jer, kad pojedinac korumpira državnog činovnika, profesora, lekara, sudiju, onda on to najčešće čini jednokratno tj. plaća da mu se završi određeni posao. I tu su poznati cenovnici, recimo 10.000 DEM da se okrivljeni pusti iz pritvora ili da se pritvor ne odredi onda kad zakon to kaže. Kad država korumpira, onda ona to čini trajno. A korupcija je kad država nekompetentnog ili nesposobnog, pogotovu nepoštenog, postavi na funkciju kojoj nije dorastao i za koju nije sposoban.

Korupcija je i kad država daje lažne diplome koje nemaju pokriće u znanju i sposobnostima, titule i zvanja bez stručnog i naučnog pokrića, nezaslužene činove u vojsci, luksuzne stanove u ekskluzivnim delovima grada čija se površina ne meri kvadratnim metrima nego arima. Koliko je lažnih profesora univerziteta koji su izabrani za profesore mimo zakonskih uslova (neki čak i vanredno, kao oficiri u ratu), lažnih doktora nauka. Skoro je objavljeno da je na samoupravljanju doktoriralo oko 1300 specijalizanata, pa sad nestaju disertacije iz podruma Univerzitetske biblioteke, gde su hranile miševe, da se ne bi otkrila bruka. Koliko je vojnih starešina doktoriralo na koncepciji opštenarodne odbrane, koju su „naučno“ osmislili Nikola Ljubičić i Branko Mamula u svojim „epohalnim studijama“, a sahranio Veljko Kadijević 1991. godine itd. itd.

A kako to praktično izgleda pokazaću na primeru Vlade Trifunovića i njegovih saradnika. On punih deset godina, računajući i ležanje u istražnom zatvoru Vojnog suda u Beogradu i u KPD-u Zabela, čami u jednoj sobi vojnog hotela Bristol, odvojen od porodice, teško oboleo (doživeo i moždani udar), odbačen i zaboravljen čekajući, kao Drajfus, rehabilitaciju i satisfakciju jer je i on, kao i Drajfus, osuđen potpuno nevin. I dok je onaj Drajfus doživeo da bude potpuno rehabilitovan i da dobije pune satisfakcije, naš Drajfus teško da će to doživeti. No, ne pišem ovo zbog njega jer je javnost s tim dovoljno upoznata, već da bih ukazao šta su dobili oni koji su nevine ljude gonili i osudili. Momčilo Perišić, čuven po svojoj antologijskoj izjavi „Mesec dana sam nosio bombu u torbi da je bacim na onog izdajnika, ako ga sretnem“ (posle te izjave Vlado Trifunović je osuđen na 11 godina zatvora), protrčao je munjevitom brzinom kroz činove od pukovnika do general-pukovnika, od komandanta puka do načelnika Generalštaba, sve dok ga gazda, kome je bio veran, nije otpustio. Predsednik Veća, koje je osudilo Vladu Trifunovića i njegove saradnike, Radomir Gojović, nekadašnji narednik, postao je predsednik Vojnog suda u Beogradu, pa zatim načelnik Pravne uprave pri Generalštabu, pa načelnik Pravne uprave pri saveznom ministarstvu za odbranu, unapređen je u čin generala, dakle, napravio je karijeru o kojoj vojni pravnici za glavu viši od njega nisu mogli ni da sanjaju, a upisao se i u imenik advokata, ali je ipak izbrisan iz tog imenika zbog nedostojnosti da bude advokat jer je ostavio crne tragove u vojnom pravosuđu (nisu Vlado Trifunović i njegovi saradnici jedini nevini koje je on osudio). A taman se spremao za Hag da kao provereni patriota brani nevino optužene. Vojni tužilac VJ Svetomir Obrenčević unapređen je u čin general-majora, Vidoje Pantelić, sudija porotnik u prvostepenom sudu, napredovao je od general-majora do general-pukovnika, Tripko Čečović, veštak u tom predmetu, napredovao je od pukovnika do general-potpukovnika, generalske činove dobili su i neki pukovnici koji su kao svedoci teretili Vladu Trifunovića (pukovnik Ljubomir Draganjac je unapređen u čin general-majora, možda i u general-potpukovnika), Miloš Gojković, predsednik Veća Vrhovnog vojnog suda koje je odlučivalo o žalbama na presudu prvostepenog Vojnog suda, unapređen je u čin general-majora. Radomir Gojović, Miloš Gojković i Svetomir Obrenčević nisu mogli biti unapređeni u generalske činove jer nisu doktori nauka (po Zakonu o VJ u Vojsci Jugoslavije za unapređenje u čin generala, kad su u pitanju službe, jedan od uslova je i doktorat nauka za određene oblasti). Zato su unapređeni vanredno, za vanredne zasluge. U te vanredne zasluge spadaju i osude nevinih ljudi – Vlade Trifunovića i njegovih saradnika. I ne samo njih. U te vanredne zasluge spada i to što niko nije gonjen i nikom nije suđeno za ratne zločine. Dakle, preko tuđih leševa pravljene su briljantne karijere, dobijani visoke funkcije i činovi, veliki luksuzni stanovi i druge privilegije i dodaci koji uz to idu. A gde su patriote tu mora biti i izdajnika jer svaki patriota mora imati bar jednog svog izdajnika. Pa nek neko kaže da se patriotizam ne isplati.

Savezni sud, odnosno dvojica od trojice pomenutih sudija, ima najveću zaslugu što nezakonite i sramne presude Vojnog suda u Beogradu i Vrhovnog vojnog suda Vladi Trifunoviću i njegovim saradnicima nisu eliminisane iz pravnog poretka. Kad je Savezni sud odlučivao po zahtevu za vanredno preispitivanje presude koji su podneli branioci, ova dvojica sudija žestoko su se borili da nezakonite presude ostanu netaknute i, nažalost, uspeli su u tome. Zapisnici o većanju i glasanju ostaće večita tajna za javnost, a tek kad bi se oni otvorili, videlo bi se ko je od sudija glasao za ukidanje tih nezakonitih presuda, a ko za njihov opstanak. Stoga bi bilo potrebno izmeniti odredbe Zakona o krivičnom postupku o večitoj tajnovitosti zapisnika o većanju i glasanju, tako da se čak i u presudi, kao što je slučaj u demokratski uređenim zemljama, objavi kako su sve sudije glasale. Jer, zašto bi sudija koji je glasao protiv nezakonite odluke snosio odgovornost za nezakonitu odluku i zašto bi se sudija koji je glasao za nezakonitu sudsku odluku kitio tuđim perjem kad je ostao u manjini.