Novac u rukama

Tek sada kada su „potopljeni“ takozvani „stubovi srpske ekonomije“, fabrike koje ne proizvode ništa i banke sa dubiozom u vrednosti trećine društvenog proizvoda, sigurno je da je tranzicija zaista počela, da se nazad ne može, a da će bez „posla“ uskoro ostati, ako je verovati premijeru, još oko pola miliona „zaposlenih“.

Đavo je došao po svoje, podelio kolektivne otkaze „šakom i kapom“ i ponudio utešne varijante socijalnog programa: Tržište rada sa mesečnom nadoknadom i „regulisanim stažom“ u zavisnosti od dužine već stečenog, prekvalifikaciju uz skromnu apanažu ili otpremninu u visini dvadeset četiri neto lična dohotka odnosno, kome je povoljnije, šest hiljada dinara za svaku godinu radnog staža. Prosečan i ujedno najčešći iznos otpremnine je reda veličine sto šezdeset hiljada dinara. Opciju od dvadeset četiri plate, za razliku od „plavih kragni“ u Kragujevcu i Priboju, nečim su zavredili samo bankari.

Zaposleni u bankrot-firmama su, u proseku, generacija „pedeset i neke“, ona koja se onomad nudila da se na nju „računa“, uključujući svakako u „račun“ blagodet zaštićenosti na jedared „dobijenom“ radnom mestu – socijalizam. Socijalizma, ma koliko nekome bio drag, više nema i po svoj prilici neće ga ni biti.

Za one sa malo staža i godina, reklo bi se, „nema zime“. Svoj radni vek su i započeli u vreme kada se snalaženje učilo u hodu i može se očekivati da su tu veštinu uspešno savladali. Oni na zalasku karijere su, pak, u težem položaju, naročito jer je ukinut institut prevremene penzije, radni vek produžen za tri godine a kriterijumi za nekad veoma popularnu invalidsku penziju znatno pooštreni. Najviše njih se opredelilo za gotovinu i pred svima koji su otpremninu uzeli ili će je tek uzeti dilema je: šta učiniti sa novcem u rukama i pred sobom biti odgovoran za posledice odluke koja je doneta?

PREKVALIFIKACIJA: Za prekvalifikaciju skoro da i nema interesovanja. „Sa ovim novcem ću sama sebe prekvalifikovati ako je potrebno“, kaže jedna gospođa srednjih godina, obrazlažući svoju odluku da uzme gotovinu. Kaže da je znala da će se ovo dogoditi i da nije zabrinuta. Snaći će se, kaže.

„Kako šta?“, čudi se šalterski službenik jedne banke koju bankrot-epidemija nije (još) zahvatila. Dok sedi za praznim šalterom, glasno razmišlja šta bi bilo kad bi bilo. Ne računa na prekfalifikaciju, prevalio je pedesetu a ceo radni vek je radio samo to što radi i sada, tržište rada takođe ne uzima u obzir jer ne vidi nekog posebnog razloga da neko baš njega zaposli a ne nekog mlađeg i sa perspektivom. „U selo bih, gajiti piliće! Ne, ne mislim da otpremninu ulažem u poljoprivredu, za to treba mnogo više. Gledao bih da odem u invalidsku penziju a novac u tome može lepo da pomogne“. Preporuka nije, ali mora biti jasno da se korupcija „ne gasi na prekidač“ i da će se zahtevi za invalidsku penziju umnožiti.

„Otišao bih negde na odmor, negde gde je lepo i toplo, a posle bih tražio neki posao, šta znam…“, kaže za „Vreme“ jedan osrednje uspešan mali preduzetnik, slobodni strelac. „Sa tim parama se ništa ne može započeti, iluzorno je o tome razmišljati“.

UDRUŽITI SE?: „Nije to neka količina novca pojedinačno gledano, ali nekoliko njih udruženih već ima svoticu od koje bi se nešto moglo učiniti“, ne saglašava se sa prethodnikom proizvođač i prodavac bižuterije koji je upravo „otvorio radnju“ i tako najzad legalizovao svoju doskorašnju „sivu“ delatnost. „Pristojan lokal može da se iznajmi za trideset hiljada mesečno, nešto više košta ‘papirologija’, ima ‘kusura’ i za ‘uhodavanje’ posla. Roba se ne mora kupovati, može da se uzme na poček od zvaničnih uvoznika ili proizvođača, bilo koja, svaka roba nekako ide. Ali to podrazumeva da se radi a ne da se zapošljavaju radnici. Gotovo je sa gazdovanjem.“

Kredite fizičkim licima nijedna banka još ne odobrava i to se u skorije vreme i ne očekuje. Sama ideja, „biznis plan“, za sada, ne vredi baš mnogo ako nema dokazanu profitabilnost u praksi. Niko nije rad finansirati priču o lepim željama.

U Republičkoj direkciji za razvoj malih i srednjih preduzeća kažu da će pored programa za razvoj već postojećih „posebno polje rada u ovoj godini biti formiranje stimulativnih ‘start ap’ paketa za sve koji pokreću preduzetnički poduhvat i privlačenje donatora i inostranih kreditora za ovaj model“. Ističu da su stekli dosta iskustva i postigli dobre rezultate u šumadijskom i pomoravskom regionu. „Jedna od četiri ciljne grupe bili su bivši radnici Zastave koji pokreću svoj posao. Zahtevi za kreditiranje utemeljeni su, u finansijskom smislu, na kombinaciji sredstava dobijenih na ime otpremnine. To spada u red mikrokreditiranja što je poželjna forma kreditiranja u oživljavanju privrednih tokova“. Krediti su namenjeni onima koji već rade i suštinski predstavljaju svojevrsnu mini dokapitalizaciju. Kredit je na najviše trista hiljada dinara a najveće interesovanje je, kako kažu, za onaj od sto pedeset, kamata je šest do devet odsto, grejs period, onaj kada obaveze miruju, jeste od šest meseci do godinu dana. Vraćanje kredita se osigurava zalaganjem nekretnina najviše u trostrukoj vrednosti samog zajma. Da bi se kredit dobio, jasno je, treba nešto proizvoditi. Neophodna je, naravno, dobra volja, znanje i trud.

DRŽATI SE STRUKE?: Za one koji su se opredelili za opciju „tržište rada“, raspisan je konkurs za više od pet stotina radnih mesta u novoosnovanoj Nacionalnoj štedionici, finansijskoj instituciji koja će se po svemu sudeći brzo širiti. Teorijski gledano, tamo se već sada može udomiti svaki dvanaesti od otpuštenih „bankara“, pod uslovom da ima dovoljno iskustva i stručnosti, najverovatnije od onih kojima malo fali do penzije. Za svakog ko je dve decenije proveo u bankarstvu, pa makar i u bankrot-banci u kojoj je naučio i kako ne valja raditi, uslovi ne bi smeli da predstavljaju problem. Štedionica je počela sa radom na mali Božić, 14. januara.

Za one „vične šalterskom poslovanju i radu sa gotovinom“ najsigurniji posao su menjačnice. U dve otpremnine mogu da „stanu“ svi troškovi pokretanja ovog posla: trista hiljada dinara za depozit više nije potrebno, dvadeset hiljada treba za sef, za aparate za detekciju falsifikata nešto manje. Kompjuterski softver košta deset hiljada, kompjuter četrdeset. Menjačnice mogu raditi u sasvim malim i u skladu sa tim jeftinijim lokalima. Kiosk-menjačnica sa kompletnom opremom može se iznajmiti. Uz depozit od sto pedeset hiljada kao kaucije za opremu potrebno je još obezbediti lokaciju i platiti transport od proizvođača kioska do mesta postavljanja i priključak na električnu mrežu, što je rutinski posao. Mesečna najamnina se menja u zavisnosti od lokacije: od petnaest hiljada dinara za centar Beograda do šest hiljada za periferiju. U većim gradovima Srbije cena zakupa je devet hiljada a u manjim mestima šest. Menjačnica zapošljava u proseku četvoro ljudi a na tržištu, pored već otvorenih, ima prostora za još petstotinak, što znači posao za skoro dve hiljade „bankara“. Menjačnicu je lakše i jeftinije otvoriti nego piljarnicu.

Svi koji su kvalifikovani za računovodstvene poslove mogu osnovati agencije za knjigovodstvene usluge . Za taj posao nije potreban ni lokal: samo kompjuter, softver, poznavanje propisa i rad. Naravno i takse za registraciju. Jedna otpremnina je više nego dovoljna da se počne i „preživi“ prvih nekoliko meseci. Iako takvih agencija ima podosta, potreba za njima biće sve veća i veća.

ČEKATI?: Guverner Narodne banke Mlađan Dinkić veli da bi on, u slučaju da ga takva sudba zadesi i pod stečaj ode banka u kojoj je zaposlen što, naravno, niko ovde ne prejudicira, živeo neko vreme od otpremnine i gledao gde bi se drugde mogao zaposliti. Po njegovom mišljenju, novac može potrajati godinu, možda i duže ako se živi u skladu sa prosekom, dakle skromno, i u tom periodu može se naći rešenje. „Nije nužno pokretati sopstveni posao.“ Logično je: umesto ovih bankrot-banaka pojaviće se neke nove jer, naprosto, banke su potrebne. U bankama rade bankarski činovnici te je, najverovatnije, ishod za sve one koji znaju da rade taj posao i imaju potrebnu kvalifikaciju – zaposlenje „u struci“, u nekoj drugoj banci, domaćoj ili stranoj.

Dok se neki posao ne nađe, može se višak novca „oploditi“ na berzi. Najsigurnije ulaganje u ovom trenutku su obveznice devizne štednje. Tako na primer, serija A1 tih obveznica dospeva za naplatu prvog juna a diskont je šest odsto, što je visoka profitna stopa a da se prstom ne mrdne. Od toga se, naravno, ne može živeti ali je to dobro za upoznavanje sa novim vidom poslovanja – berzom, a i vajdica je, koliko-toliko. U slučaju da neki posao iskrsne, ostatak bi mogao opet da se „okrene“ na berzi koja će, uostalom, u skladu sa tim da se razvija.

Nikom nije lako u tranziciji, neće biti lako ni nama. Ipak, nema naročitog razloga za strah. Treba hrabro kročiti u „nove radne pobede“ ali ovog puta, za razliku, „o svom ruvu i kruvu“, ali i uz malu pomoć države. Samo treba imati više poverenja u sopstvene kvalitete. Ako kvaliteta ima.