FM-trudbenici koji nisu pali pred puškama i čizmetinama jedne psihopomerene Tiranije sada imaju komplikovanu dužnost da ne pokleknu ni pred mnogo prefriganijim "klasnim neprijateljem"
Ako je, dakle, državni radio-mastodont (v. „Vreme“ br. xy) u 2001. godini imao zadatak da kako zna i ume zakrpi bar one najvidljivije (to jest: najčujnije, ne?) posledice dugogodišnje unutrašnje devastacije i sistematske „patriotske“ fekalizacije svog lika i zvuka, onda su one druge, vanbudžetske stanice, a pre svega one koje smo u devedesetim godinama prozvali „nezavisnim“, imale samo jednu Svetu misiju glede vlastitog održanja iznad površine: da – štapom, kanapom i drugim sofisticiranim sredstvima – uz gotovo potpunu ravnodušnost i čak i mestimično saplitanje nove vlasti, održe visok nivo kvaliteta i kredibilnosti i da opravdaju nabubrela očekivanja publike, uglavnom strašno nabrušene na sve što bi joj moglo zaličiti na isuviše intimno slizavanje s „pobednicima“ (ali i na tolerantno „pranje“ gubitnika, čemu gotovo niko nije odoleo).
ANTINOMIJE SLOBODE: Kao nesumnjivo vodeći simbol elektronskog medijskog otpora tiraniji u Srbiji, Radio B92 (92.5 mHz, kao što dobro znate, no red je da se kaže) svoju je tihu perestrojku na nove političke, kulturne i iznad svega ekonomsko-finansijske uslove izveo prilično uspešno, ali ne i bez gubitaka, što aktuelnih, što potencijalnih. U vreme diktature i cenzure, informativni program B92 bio je, ako ne jedini, a ono svakako najširi i najčišći „prozor u stvarnost“ u ovdašnjem etru; sada je konkurencija sve brojnija i sve jača, no uigrana ekipa „devedesetdvojke“ se time nije dala impresionirati: njihovi su „Dnevnici“ i „Noćnici“ još uvek bez ravnopravne konkurencije na skali (što se baš ne može reći za info-produkt istoimene televizije), a autorske i magazinske emisije poput Yutopije, Apatrije i pre svega Peščanika – najboljeg programa te vrste u zemlji – uspele su da se suvereno i bezbolno „prešaltuju“ na novi korpus tema, onaj kakav diktiraju izmenjene društvene okolnosti, ne gubeći pri tome prepoznatljiv bespardonični pristup. Na drugoj strani, vreme u kojem inostrane donacije polako presahnjuju – eto nam još jedne antinomije slobode, da se s njom gombamo! – (i) „devedesetdvojci“ nameće nimalo beznačajna iskušenja komercijalizacije. Ovo će, verujem, biti jasno svakome ko je od početka svestan da je „projekat B92“ od samog zaživljavanja u etru bio nešto mnogo šire i više od pružanja informativne i političke infuzije/alternative: on je bio katalizator jednog drugačijeg, u višem smislu fundamentalno „oporbenog“ lajfstajla. Ne može se reći da je B92 to prestao da bude, ali se (sup)kulturno izraženije nonkonformistički sadržaji sve više potiskuju u sve zaturenije programske „džepove“, najčešće večernje i noćne, dok dan potiho osvaja potpuno neslušljivo nadri-pop i kvazi-r&b njanjanje i prenemaganje, kakvog imate već na lopate i do povraćanja na svakom od bezbrojnih i bezbojnih DJ-staničuljaka u lokalnom etru (Venus, Naxi, Akademac, Siti, Pingvin, Dunav, Top FM, BG Radio, delimično i Radio 949 Studija B, etc.). Pa dobro, ljudi, imate li samilosti?! S druge strane, B92 i dalje ima all–stars set o kakvom drugi mogu samo da sanjaju: Srđan Anđelić Mjehur, Igor Brakus & comp., Uroš Đurić, duet „TV manijaka“ Mojsin–Ilić, „sportska“ bulumenta itd. prepoznatljivi su talking heads-aduti B92 kojima je isuviše teško parirati. Dakle, ako pogledamo tranzicijski nešto uznapredovalija ex-SFRJ društva, B92 trenutno stoji negde između dveju mogućih alternativa: zagrebačkog Radija 101, kao komercijalno-populističke purgerske/klajnbirgerske staničice koja životari svoje otužnjikavo japijevske dane na staroj, poluzasluženoj „oporbernoj“ slavi – utoliko je BG pandan Radiju 101 oduvek bio Radio Index (99.8 mHz), a nikako „devedesetdvojka“ s kojom su ga obično poredili – te ljubljanskog Radio Študenta (www.radiostudent.si, ima live streaming!) koji je vazda bio, ali bogme i ostao daleko najradikalniji FM projekat u celoj (jugo)istočnoj Evropi, i koji je svojom do danas, duboko u „tranziciji“, očuvanom muzičko-(sup)kulturno- političkom radikalnošću dokazao da se može živeti i preživeti i mimo svenivelišućeg terorizma play–liste. Naravno, ako imate (po sebi sasvim legitimnu) ambiciju da obavezno ostanete br. 1 po slušanosti u gradu s više desetina stanica, onda ćete vrlo teško pomiriti „i jare i pare“. Turbovisoka slušanost onog „alternativnog“ B92 bila je posledica nenormalnih društvenih okolnosti: nije, naime, baš normalno da se smerne vračarske bakice muče i zlopate uz Jane’s Addiction ili Butthole Surfers čekajući Dnevnik ili, recimo, gostovanje svog gurua Milana St. Protića; pošto danas i vesti i Protića ima svugde, ne vidim kako se određeni silom-prilika regrutovani deo slušalačke populacije može zadržati na duži rok, a još manje vidim zašto bi se na tome insistiralo. Mnogo je pametnije investirati u širenje publike za narečene Jane’s Addiction i Butthole Surfers… Naravno, B92 je i dalje najbolja stanica u etru, i ne sumnjam u to da će tako i ostati u dogledno vreme; ipak, biće žalosno ako se stanovito „naprsnuće identiteta“, koje je sasvim normalno s obzirom na radikalno nove okolnosti, razreši daljim ustupcima Molohu komercijalizacije – što bi više bio produkt panike i impresioniranosti pred strašilom Tržišta nego „jedini mogući put“ – sličnim, recimo, onome kada bi Vreme, štajaznam, uvelo horoskop, ukrštenicu, recepte za tufahije, bračne savete i TV-program. Što mu, all together, opet ne bi pomoglo da bude tiražnije od „Sveta“ – jer i ne treba da bude tiražnije od „Sveta“, kao što ni The Guardian nije i nikada neće biti tiražniji od The Daily Mirrora.
BILO PA PROŠLO: Bilo kako bilo, Beograd je povelika varoš, tipično darvinističke naravi: ako jedan samo na trenutak zastane, drugi već krene da ga pristiže! Radio SKC (107.9 mHz) osvojio je pre svega muzičkim sadržajem one koji vole nešto „žešće“ u svakom mogućem, drugačijem i kreativnom smislu. Mada im mnoge govorne tj. govorno-muzičke emisije još pate od dečije-pretencioznih bolesti (recimo, malo-malo pa naletiš na neke nadobudne fićfiriće koji ne znaju ništa ozbiljno ni o čemu ali odvažno sude o svemu jerbo misle da je to cool i da im lepo stoji), ekipa sa SKC radija uspela je da zasnuje program na koji će se ubuduće morati najozbiljnije računati; njegova je dominantna „ciljna grupa“ upravo ona koja je prirodno ishodište vaskolike delatnosti Studentskog kulturnog centra kao njegovog osnivača: mlađa i obrazovanija gradska populacija sa zahtevnijim i apartnijim ukusom. Samo nekoliko desetina metara dalje, Radio Studio B (100.8 mHz) s promenjivim uspehom pokušava da zadrži najbolje strane svog trodecenijskog imidža „prve gradske stanice“ i da istovremeno napravi nekakav sadržajni pomak u odnosu na konkurenciju. Njegovi su zvezdani (noviji) dani bili pa prošli, ako me pamćenje dobro služi, negde 1991–1999 (s „Čovićevom“ pauzom), a naročito u vreme dok ga je vodila Olivera Miloš Todorović; posle se (bombardovanje, SPO-kratija, režimski upad, nova vlast, nedefinisan status…) ekipa prilično rasula, a za preostale osnovan je „azil“ zvan Radio 949, kao specijalizovani DJ program po uzoru, reklo bi se, na BBC Radio 1. Ipak, Studio B je Beogradu najpotrebniji kao urbani multižanrovski radijski miš-maš, a to je upravo ono što je kostur koncepcije njegovog Prvog programa.
Još neki (polu)državni medijski mastodonti čekaju da vide šta će biti s njima: YU radio (100.4 mHz), kao deo Radio Jugoslavije, (navodno) preskupog državnog hladnoratovskog fosila, može ili da nestane ili da se privatizuje; šta god se desilo, treba reći i zapamtiti da je u ovih desetak godina svog postojanja taj radio u svojoj „noćnoj“ programskoj polovini („od šest do šest“) bio, uz B92, nešto najkvalitetnije u etru, a da su svojevremena gostovanja ostrvskih DJ-eva na ovoj frekvenciji u dobroj meri zaslužna za onako brzo i temeljito zapaćivanje onog boljeg dela ovdašnje DJ-kulture. Malo li je? Radio Politika (105.2 mHz) je u devedesetim preživela sličnu priču uspona i padova, a onda joj je vispreni Goran Kozić skoro došao glave, pretvorivši je u još-jedan-bezlični-džuboks; nakon petooktobarskog ekološkog prevrata, na RP su vraćene autorske emisije i multižanrovski programski blokovi (Polimix i sl.), a još su obaška dobili i Milana Petrovića Ticu, jednu od legendi „rane“ devedesetdvojke“, koji sada vodi zanimljiv noćni talk–show. No, „šta će biti s kućom“ ostaje da se vidi, pošto će, po novom Zakonu o radio-difuziji, Politika verovatno morati da proda svoj vlasnički udeo u istoimenoj RTV firmi.
BANATSKI ŠMEK: Jedina izvanbeogradska FM stanica (Radio Stotku ovde ne računam, jer je deo RTS-a) koja je uspela ozbiljnije i trajnije da se nametne u BG etru svakako je Radio Pančevo (92.1 mHz): kombinacija necenzurisanih informacija – koja je „šljakala“ i kada su svi prestonički mediji pogašeni, kao 9. marta 1991, za vreme NATO-bombardovanja, ili posle 17. maja 2000 – i decentne muzičke slike učinila je da ovaj radio zadobije kudikamo širu i brojniju slušalačku populaciju od one koja mu tobože „pripada“. Slušajući Radio Pančevo u prvoj postmiloševićevskoj godini, čini mi se da ima izgleda da tako i ostane, pošto je program zadržao sve svoje vrline, uz jednu značajnu komparativnu prednost: pozitivan uticaj blizine Svetala Velegrada, srećno „opozitno“ kombinovan s relaksirajućim banatskim easy šmekom i blagotvornom izmeštenošću – pa makar i minimalnom – iz okruženja sveproždiruće i mozgokontaminirajuće „beogradske čaršije“, pre svega novinarske… Ovakve prednosti samo teškokalibarska budala može da upropasti, a takvima je bar do sada pristup na 92.1 mHz bio najstrože zabranjen!
Bizarno tranzicijsko čudeso tek je, dakle, zašlo u ove krajeve i blago ih njušnulo, i njegove ćemo i slatke i gorke plodove tek da pokusamo kako treba; FM-trudbenici koji nisu pali pred puškama i čizmetinama jedne psihopomerene Tiranije sada imaju komplikovanu dužnost da ne pokleknu ni pred mnogo prefriganijim „klasnim neprijateljem“ koji – kao u najordinarnijim boljševičkim brošurama – kupuje dušicu za šaku zelembaća. S njim se, naravno, ne vredi tući: treba ga pripitomiti i učiniti ga saradnikom na Svojoj stvari, a on neka slobodno živi u iluziji kako je Gazda!
Novinske – ili bilo kakve, uostalom – radio-kritike u srpskom medijskom prostoru gotovo da i nema. Nigde ništa – ni mukajet! Politika je nekada imala zanimljivu kritičku rubriku koju su ispisivali Vladimir Stefanović i Milan Vlajčić, a onda je ova nestala u nekoj od turbulencija „patriotske uređivačke politike“ (ono što se danas u tom listu objavljuje odgovaralo je opisu radio-kritike, otprilike, četrdesetih godina prošlog veka). Drugi listovi pak, dnevni ili nedeljni, nemaju ni toliko. Dolepotpisani je započeo mali lični projekat radio-kritike u „Vremenu zabave“ i „XZ“, a zatim, u nedeljnom ritmu, u „Našoj Borbi“, ali je nestankom tog dnevnika s tržišta i ta stvar zamrla. Ljudi s radija – bilo kojeg – često kažu da imaju osećaj kao da govore u bunar. S druge strane, nema te marginalne televizijske blesavštine koja neće naići na „kritički odjek“, ovakav ili onakav. I to je samo još jedan dokaz o medijskoj nedozrelosti i polutanstvu „sredine“, koja u svom prazilučkom samozadovoljstvu još nije stigla da fundira ni elementarnu medijsko-kritičku infrastrukturu, ali zato ume najopakije da, s olimpijskih visina, napada BBC, RAI, ABC, ZDF, CNN, PBS ili bilo koju drugu belosvetsku RTV-sitnež!
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
