U Srbiji je tokom protekle decenije osnovano tridesetak privatnih firmi koje se otimaju za poslove uvoza–izvoza oružja. Teško da će ijedna komisija moći da utvrdi i konstatuje koliko je ko pokrao
Posle trgovine drogama, najprofitabilnije poslove sklapaju trgovci oružjem, gospodari rata, koji posluju isključivo sa dolarima u kešu. Sem što su u tome isti, zajedničko im je da i jedni i drugi rade u tajnosti; poslovi uvoza i izvoza oružja brižljivo se kriju često pod naznakom vojna ili državna tajna; samo poverljivi ljudi u poslovima znaju koje firme i posrednici učestvuju; o kakvom oružju ili opremi je reč; kolika je cena i zarada; kojim putem se tovari transportuju i koliko se ko „ugradio“ u taj posao. Ta praksa nastala pre dvanaestak godina očigledno traje i danas, s tim što u Srbiji ima tridesetak privatnih firmi koje se bukvalno otimaju za poslove uvoza–izvoza oružja, što i po svetskim merilima donosi više nego pristojne zarade.
Nekad, međutim, nije bilo tako. Do raspada Jugoslavije znalo se ko visak drži, a ko malter nosi. Kao sedma zemlja u svetu po proizvodnji oružja i ratne opreme, Jugoslavija je bila veliki izvoznik, samo je država, odnosno Savezna direkcuja za promet robama posebne namene (SDPR), bila ovlašćena za taj posao. „Tadašnji direktor SDPR-a, čuveni Sveta Popović, bio je bog“, kažu ljudi nekad zaposleni u toj državnoj firmi. „On je usmeravao proizvodnju oružja u našim fabrikama čije je direktore okupljao i gotovo naređivao šta treba da se radi, odnosno šta valja proizvoditi. Jednostavno, bio je upućen u potražnju na svetskom tržištu i u to kojoj zemlji kakvo naoružanje i oprema treba. Predstavnika SDPR-a, po pravilu oficira JNA, bilo je u svim zemljama zainteresovanim za proizvode naših fabrika oružja. Posebno za nas su bili poslovno zanimljivi Irak, Iran, Kuvajt, Sirija, Liban, Egipat…
RAKETNO GORIVO: Sve se izmenilo Miloševićevim dolaskom na vlast, pogotovo kada su bile uvedene sankcije. Ilustracije radi, već četiri-pet godina u Bubanj potoku privatnik proizvodi čvrsto raketno gorivo, putuje po zemljama koje u naoružanju imaju klasične nevođene rakete i sklapa poslove uglavnom u Libiji“, kaže penzionisani general JNA, koji ne želi da mu se objavi ime. To raketno gorivo je poput onog što je svojevremeno u „Grmeču“ eksplodiralo i pobilo inženjere i radnike, a kako se kasnije ispostavilo tragični pokušaj započeo je na insistiranje bivše službe državne bezbednosti Srbije. O trgovini oružjem da i ne govorimo. „Lakše je dobiti dozvolu za uvoz–izvoz oružja, nego otvoriti piljarnicu“, tvrdi stručnjak iz SDPR-a, odnosno Jugoimporta. „Ko ubedi nadležne da ima posao taj dobije dozvolu saveznog ministarstva odbrane.“
Nastale tokom uvođenja embarga u našoj zemlji, privatne firme dobile su pun zamah jer se znalo da su SDPR i njegova predstavništva u inostranstvu pod budnom paskom OUN-a i da bi kršenje zabrane imalo nesagledive posledice. Na čelu privatnih firmi koje su dobijale dozvole za uvoz–izvoz naoružanja po pravilu su bili nekadašnji oficiri ili njihova deca kao i stručnjaci – trgovci oružjem koji su napustili SDPR i osnovali svoje firme. SDPR je uglavnom ostajao bez posla uvoza oružja što su u Ministarstvu odbrane opravdavali rečima: „Vas svi u svetu znaju, tokom bombardovanja su vas sve gađali, pa je bolje da to rade privatnici.“
„TARGET“ NA TARGET: „Tokom NATO agresije postojala je potreba za nabavkom tenkovske artiljerijske municije i još nekih neophodnih sredstava za vojsku jer se posle vazduhoplovne očekivala i kopnena intervencija“, objašnjava pukovnik Svetko Kovač u izjavi saveznom anketnom odboru za utvrđivanje okolnosti ubistva ministra odbrane Pavla Bulatovića. „Mislim da je za taj posao bilo zainteresovano nekoliko firmi. Vrednost je bila oko 11,5 miliona dolara. Posao su dobile firma Target i još neke druge… Međutim, posao nije do kraja realizovan jer nije bilo novca… Dali smo avans od 100.000 dolara i 1.250.000 maraka. Za toliko smo oštećeni jer predviđeni uvoz nije okončan.“
Detalji ovog neuspelog posla nisu ni do danas dostupni javnosti, niti ima izgleda da budu. U krugovima trgovaca oružjem priča se da je pomenuti nepotpuni uvoz artiljerijske i ostale municije bio veoma rizičan. Navodno, neko se iz Targeta pojavio s milion dolara na aerodromu nameravajući da putuje u Moskvu, ali su mu prišli ljudi iz DB-a i uzeli devize. Dogodilo se i da je jedan ruski obaveštajac poginuo prilikom transporta municije i da su Bugari tražili i dobili dosta novca da bi propustili transport.
Otkud manjak artiljerijske i tenkovske municije? Prilikom povlačenja pet korpusa JNA iz Slovenije, konvoj šlepera, vučnih vozova, prevozio je municiju i oružje i izmestio ih u Bosnu jer se tada mislilo da će ona ostati u okviru Jugoslavije, objašnjava penzionisani general JNA. Zato je Mladić i mogao nepune četiri godine da dobuje po Sarajevu.
Nabavkom vojne opreme i lekova za VMA bavila se i firma Interkop izvesnog Perice Petrovića iz Crne Gore nastanjenog u Beogradu. Inspekcija VJ obavila je jednu od retkih kontrola i ustanovila da je u poslu uvoza lekova u vrednosti od oko osam miliona dolara Vojska Jugoslavije bila oštećena za 1,5 miliona dolara. Devizni inspektorat podneo je protiv Interkopa krivičnu prijavu Beogradskom okružnom tužilaštvu. Pukovnik Kovač objašnjava da je ugovor za nabavku lekova potpisao neko u VMA (ne kaže ko, prim. aut.) i da je Ministarstvo odbrane moralo da obezbedi sredstva. Za taj posao, kaže Kovač, bile su zainteresovane i firme Metanbiro, Interkop AD Trade i još neke. „Često se događalo da firme glume konkurenciju, zapravo se na konkurs javi nekoliko njih, odnosno dogovore se ko će kome da ustupi posao“, kaže Kovač.
KO NABIJE…: Postoji opravdana sumnja da su se mnogi ugrađivali u uvoz–izvoz oružja i vojne opreme. Posebno su problematični konkursi koji, naravno, nisu objavljivani javno. „Dovoljno je bilo da se neko pojavi u Ministarstvu odbrane i ubedi nadležne da ima posao. Taj je dobijao dozvolu bez problema“, kaže jedan od rukovodilaca u SDPR-u. Neki detalji upućuju na zaključak da nije baš tako i da su postojale povlašćene privatne firme koje su imale prednost za poslove uvoza ili izvoza municije ili vojne opreme. Dogodilo se, na primer, da je jedna bliskoistočna zemlja bila zainteresovana za municiju kalibra 5,45 mm. Međutim, iz Ministarstva odbrane bilo je rečeno da tu vrstu municije ne proizvodimo, što je inače bilo netačno. Em smo je proizvodili, em je bila u stokovima, što navodi na pomisao da se zapravo nije javio pravi čovek – privatnik s kojim već postoje kombinacije ugrađivanja u posao.
Zanimljivo je šta je na tu temu izgovorio bivši šef vojne službe bezbednosti Aleksandar Dimitrijević: „U vreme bombardovanja general Ojdanić je bukvalno raspolagao svim i svačim. Novac je očigledno počeo da biva glavni razlog što načelnici Generalštaba – Ojdanić pa zatim njegov naslednik (general Pavković, prim. aut.) – vode bitku da to treba da bude u njihovim rukama. Verovatno interes. Dakle, u vreme bombardovanja pomoćnik za pozadinu generalu Ojdaniću bio je Vidoje Pantelić, koji je odlučivao o svemu kad je u pitanju nabavka. Zapravo, on je mogao i on je odlučivao o tome kojoj firmi ćemo dati da nam uveze ovo ili ono sredstvo ili bilo šta drugo. Kažu da su tada silni milioni dolara bili na raspolaganju pomoćniku za pozadinu… Ponekad sam bio u situaciji da se smejem jer je bilo rečeno: dato tristo, petsto hiljada toj i toj firmi… Čak je u to vreme Geza Farkaš kao šef Službse odneo torbu sa 1,5 miliona dolara za nabavku nekih sredstava.“
KANADERI I MINISTRI: Privatna firma Target Bruna Vlahovića, tek sada se to saznaje, bila je umešana u prodaju aviona za gašenje požara (kanadera) Grcima nakon izbijanja ratnih sukoba na prostorima bivše Jugoslavije. Prema rečima generala Jovana Čekovića, direktora Jugoimport-SDPR, bilo je trvenja ko će prodati kanadere – Pavle Bulatović i Bruno Vlahović na jednoj i zvanična država, odnosno Milan Milutinović, tadašnji naš ambasador u Grčkoj, na drugoj strani. Oprezni general Čeković neće da se izjasni na koga misli kad kaže „zvanična država“. Kao da strepi od povratka bivšeg predsednika Miloševića. Inače, pobedila je „zvanična država“ odnosno strana Milošević–Milutinović, ali kuda je otišao novac nije rečeno, samo se pretpostavlja.
Sve u svemu, šta se događalo u trgovini oružjem i vojnom opremom tokom proteklih godina, teško da će ijedna komisija moći da utvrdi i konstatuje koliko je ko pokrao. Ukoliko uopšte neko bude spreman da se time bavi.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
