Osvrnimo se u gnevu

Pre izvesnog vremena neprijatno nas je iznenadila serija kritičkih tekstova koje su pisali autori iz dijaspore. Oni nisu bili neprijatni po tome što su sadržali subjektivna gledišta o našim aktuelnim pitanjima, već što su – neki manje neki više – zvučali kao čitanje lekcija jugoslovenskoj spoljnoj i unutrašnjoj politici.

Reagovanja su bila razumljiva, ne zato što se nema šta prigovoriti domaćoj politici i njenim čelnicima, već zato što je ono što je ponuđeno u pojedinim napisima jednostavno neprihvatljivo. Povod za ovaj tekst, međutim, nisu dopisi iz dijaspore jer je o njima izrečen kritički sud, već polemičko-kritički osvrt kolege Velimira Ćurguza Kazimira, objavljen u pretprošlom broju „Vremena“ pod naslovom „Otkriće naših“, koji je s razlogom mnoge iznenadio, a mene i začudio.

Kad se pročita taj nadahnuto pisani, ali jakim emotivnim nabojem ispunjeni tekst, dobije se predstava o dijaspori posle koje neupućeni čitalac – hteo ili ne hteo – mora da se upita: pa zar je takva ta naša dijaspora od koje mnogo očekujemo? Moram odmah da kažem da ta predstava ne odgovara stvarnom stanju.

Poruke naših sunarodnika iz raznih zemalja dobro su došle, jer su najčešće inspirisane iskrenim željama i dobrim namerama. Međutim, poruke koje je nedavno doneo Velja Ilić ili one objavljene u pojedinim listovima više su inspirisane političkim željama nego dobrim namerama, pa je razumljivo što su kod mnogih, pa i kod Ćurguza, izazvale kritički gnev.

Ako se posmatra iz tog ugla, taj gnev se može razumeti, ali ne i opravdati. Pre svega zato što se na osnovu neformalnog razgovora jednog političara s grupom iseljenika, istih ili sličnih političkih pogleda ili na osnovu jedne Ćurguzove posete dijaspori, od pre dve decenije ne može donositi opšti sud o našima u inostranstvu.

Još manje je uputno na osnovu ta dva utiska Naše u Americi prikazati kao „ostrašćenu, izbezumljenu i naravno neobrazovanu gomilu koja ni sama ne zna gde je i šta hoće“, bez obzira na to što i takvih ima u sredini o kojoj je reč.

VELIKA NEPOZNANICA: Kao novinar dugo sam se bavio dijasporom. U nekoliko istraživačkih putovanja obišao sam sve značajnije kolonije naših iseljenika u dvadesetak zemalja na četiri kontinenta. Posle tih putovanja i mnogobrojnih razgovora sa iseljenicima različitog životnog doba, obrazovnog nivoa i iseljeničkog „staža“ uverio sam se da je naša dijaspora velika nepoznanica.

Naime, ona je odavno postala velika njiva u kojoj još nisu zaorane prave brazde. Sve naše dosadašnje vlasti, pa i ova sadašnja, obraćale su joj se samo kad im je bila potrebna njena pomoć. A ona se najčešće masovno odazivala i davala koliko je mogla.

Jugoslovenski faktori, uključujući i novinare, nikako da shvate da dijaspora nije kompaktna masa naših sunarodnika koji su se u isto vreme, pod istim uslovima i na isti način otisnuli u svet. Ona je jedinstvena samo po tome što ima isto poreklo i što većina od troipomilionske mase (ovom brojkom se u poslednje vreme neodgovorno barata) pati od nostalgije. Sve ostalo se razlikuje od zemlje do zemlje, od generacije do generacije i od okolnosti pod kojima je koja grupacija napustila zemlju. Zbog toga ih tako treba i posmatrati.

Pošto sam se u pomenutim istraživanjima najduže bavio životom naših iseljenika u Americi, s velikom sigurnošću mogu da kažem da ni u tim sredinama ne čini prevagu „neobrazovana gomila koja ni sama ne zna šta hoće“, mada nije mali broj onih kojima je strano i neprijateljsko sve što nije srpsko i ne nosi naglašeno srpsko obeležje. Ali, to se ne može razumeti ako se ne zna u kakvim su se okolnostima i pod kakvim političkim uticajima formirala takva gledišta.

Prebegli četnici, ljotićevci i znatan broj zarobljenih oficira koji posle Drugog svetskog rata nisu hteli da se vrate u Jugoslaviju, već su, kao poražene snage, našli utočište u Americi, Australiji i drugih useljeničkim zemljama, bili su najobrazovaniji deo tadašnjeg jugoslovenskog iseljeništva. I nije teško shvatiti kako su oni – u vreme hladnog rata – uspeli da se nametnu starom iseljeništvu i njihovim zavičajnim organizacijama. Pa, iako nije bio najbrojniji, taj deo emigracije bio je najglasniji u kritici komunističkog režima u matičnoj domovini za šta je često imao podršku domaćih, većinom konzervativnih snaga. Masovnim prilivom novih obrazovanih iseljenika, situacija se bitno, a moglo bi se reći i iz osnove izmenila. Zakonom biologije, starih, ostrašćenih četnika sve je manje, a oni koji su se vaspitali na njihovim tradicijama ne mogu da budu tako žustri i dosledni kao njihovi vaspitači, iako se obilato služe njihovim nacionalističkim parolama.

GDE SU DOLARI: A što su pokazali veliku privrženost Miloševićevoj velikosrpskoj i kosovskoj politici treba pre svega zahvaliti satelitskom programu RTS-a, koji je čitavu deceniju dijasporu uveravao da su svi ustali protiv Srba zato što znaju da su oni najbolji, jer su kao „nebeski narod“ duhovno bogatiji od ostalih.

Utisak koji je kolega Ćurguz stekao na osnovu jedne posete srpskoj dijaspori na američkom Srednjem zapadu od pre dvadesetak godina ne mora da bude pogrešan. Ali, on je neizbežno uslovljen vremenom i obrazovno-kulturnim nivoom tamošnje iseljeničke sredine, čije će se političke preokupacije teško izmeniti dok ne dođe do smene generacija.

Samo oni koji su imali priliku da im iseljenik „otvori dušu“ mogli su da saznaju da su iseljenici veoma nesigurne biljke, podložne raznim uticajima. Naročito pripadnici prve generacije, jer se ni posle nekoliko decenija provedenih u „slobodnom svetu“ ne osećaju sasvim sigurnim. Još uvek je doseljenik stranac, iako mu to niko izričito ne kaže, ali on to po mnogo čemu oseća, pored ostalog i zato što oseća da se s navikama donetim iz matične domovine teško uklapa u novu sredinu. Njegovo nezadovoljstvo povećava i to što se oseća strancem i kad se nađe u domovini porekla.

Pišem ovo zato što znam da će ocene izrečene u Ćurguzovom tekstu uvrediti ne one koji su povod njegovog pisanja, jer će oni to shvatiti kao „srbomrzački napad na prave Srbe“, već istinske rodoljube, koji o domovini porekla govore s ljubavlju i spremnošću da joj pomognu u granicama mogućnosti.

Kad bi ekonomisti i statističari uspeli da skupe podatke o tome šta je sve dijaspora dala matičnoj domovini u toku pet poslednjih decenija, uveren sam da bi to bile zapanjujuće cifre. Još zanimljiviji bi bio pregled na šta su trošena sredstva koja su stizala iz dijaspore, posebno ona koja su data u poslednjih desetak godina, i ko se od njih najviše ovajdio.

Podsetio bih samo da je i čoveku iz Miloševićevog tabora Aleksandru Prlji, bivšem novinaru „NIN-a“ i „Politike“, kasnije ambasadoru u Švedskoj, izgledalo neshvatljivo da Brana Crnčević, predsednik Matice iseljenika Srbije, nosi dolare u torbi, pa se u jednom tekstu u „Politici“ zapitao šta on radi s tim dolarima? Posebnu pažnju zaslužuje talas kritičkih tekstova koje su u poslednje vreme napisali neki autori iz dijaspore, a odnose se na izbor ili neizbor kandidata za pojedine diplomatske funkcije. Ima u tim kritikama dosta pozitivnog i dobronamernog jer u našoj diplomatiji i politici vezanoj za diplomatiju ima šta da se kritikuje. Nedopustivo je, na primer, da se prvo objave imena budućih ambasadora, a da se posle mesec dana kaže: puj pike ne važi, ti ljudi nisu za te funkcije. Posebno su ne za kritiku, već za osudu razlozi koje su naveli pojedini autori što novinar Stojan Cerović nije imenovan za ambasadora u Vašingtonu zbog antisrpskog stava u njegovim člancima u „Vremenu“. Ono što su Stojan Cerović i većina novinara nezavisnih medija pisali o srpskoj politici u prljavom ratu spaslo je čast posrnulog srpskog novinarstva, čija se većina bila stavila u službu Miloševićeve politike. To je činjenica koju je priznao svet i koja je potvrđena 5. oktobra.

Sa onima koji nam iz pojedinih delova dijaspore nude podgrejanu Miloševićevu kadrovsku politiku ne treba polemisati. Treba im jednostavno reći da je vreme dr Radmile Milentijević prošlo. Za ljude iz dijaspore, čije su stručne i političke vrednosti dokazane, naći će se prava mesta i u diplomatiji i u domovini, što je ova vlast u praksi i pokazala.

A što se tiče kritike onih kojima je „mač sudbine važniji od jedne dečje suze“, ona je uvek dobrodošla. Samo treba obratiti pažnju da se u tu grupu ne svrstaju i oni koji po svom političkom opredeljenju tu ne pripadaju.