Festival
Rediteljki Hodi Taheri nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Da li nešto u ovom komadu prevazilazi njegov provokativni milje i tematiku; da li se nešto vidi iza šokantnih prizora homoseksualnog felacija, koitusa i sličnih radnji; jednom rečju, da li postoji nešto što ovoj drami predskazuje trajanje
Narode, i u naše mesto stigao je Shopping & Fucking! Čini se da ova neuspela parafraza uzvika iz ne znam već kojeg domaćeg, možda i italijanskog filma, čija se radnja dešava u nekoj zabiti u koju je nenadano došao cirkus, bioskop ili nekakva slična atrakcija iz velikog sveta, prilično verno odslikava kulturološki fenomen zvani „postavka drame Shopping & Fucking u zemlji Srbiji“. Me?utim, pre nego što se fokusira ovaj njegov lokalni aspekt, treba na širem planu razmotriti fenomen planetarne rasprostranjenosti i popularnosti ovog komada. Po?imo, zato, od samog početka i osnovnih podataka.
Od svoje praizvedbe 26. septembra 1996. godine u Royal Court Theateru u Londonu, tradicionalnom rasadniku dramskih talenata, prvenac mladog pisca Marka Rejvenhila postao je amblem nove britanske drame i ujedno najznačajniji izvozni proizvod savremenog britanskog pozorišta. I pored stilske i tematske raznovrsnosti, opšta obeležja nove britanske drame, „predvo?ene“ piscima Sarom Kejn i Markom Rejvenhilom, mogu se, za potrebe analize, pregledno izdvojiti. To su naturalistički verodostojan milje savremenog potrošačkog društva (s akcentom na gej stilu života mlade generacije); reference na popularnu kulturu; teme javnog i privatnog nasilja, maloletničke prostitucije, razgradnje gra?anske porodice, potrošačkog odnosa prema stvarnosti, narkomanije i side; odsustvo političkog aktivizma i idealizma i, shodno tome, jedan ciničan, rezigniran, nekad izrazito sentimentalan i pomirljiv doživljaj takvog života i sveta.
BRITANSKA EKSPANZIJA: Iz prethodnog se može naslutiti da su šok i provokacija osnovna obeležja nove britanske drame (zbog toga se ona podvodi pod tzv. in–yer–face dramaturgiju, mada se javlja i zajedljiva odrednica shocking & fucking). U slučaju komada Shopping & Fuckinig, šok je urodio plodom na dva načina: izazvao je negodovanje u konzervativnim krugovima (recimo, ministar obrazovanja oštro ga je napao zbog nemorala), ali je omogućio i komercijalni uspeh. Ove reakcije su možda samo naizgled suprotne, jer je veoma moguće da je upravo prva uzrokovala, ili bar doprinela drugoj. Tako dolazimo do glavnog paradoksa ove drame, koji je samo odraz jednog šireg sociološkog i kulturološkog fenomena: u savremenoj kulturi teško je razdvojiti subverzivno i kritičko od popularnog i komercijalnog tako da se dešava da komad koji surovo razobličava potrošačko društvo postaje njegova prestižna ponuda!
Ta prestižna ponuda ostvaruje se na vrlo širokom tržištu. Nova britanska drama izvodi se širom Evrope i sveta; na kritičarskim forumima raspravlja se o novoj generaciji engleskih pisaca; u radu vodećeg nemačkog reditelja mla?e generacije Tomasa Ostermajera ova dramaturgija nalazi snažan teatarski izraz; 1998. godine čak dva ugledna evropska festivala, berlinski i briselski, posvećena su britanskoj dramskoj ekspanziji; za promociju nove generacije dramatičara, pozorište Royal Court dobija prestižnu Evropsku pozorišnu nagradu u Taormini.
Ako isplativost provokacije, aktuelnost i urgentnost tema, interesovanje mladih reditelja i opsednutost mladim generacijama i novim energijama mogu da objasne uspeh na Zapadu, postavlja se pitanje da li se velika popularnost komada Shopping & Fucking i u patrijarhalnim i/ili tranzicijskim društvima može tumačiti istim razlozima. Pored nezanemarljivog udela pomodarstva, verovatno postoje i neki drugi posebni razlozi: možda u našim društvima, u kojima se strada od arhaičnih oblika nemoći i nasilja (verska i nacionalna mržnja, socijalna i moralna beda, polna i seksualna diskriminacija), čak i najsuroviji prikaz zapadnog sveta nudi viziju slobodnijeg i ostvarenijeg pojedinca – ako ništa drugo, tamo se bar glasno govori o onome što je ovde tabu. Ako se prepustimo patetičnim formulacijama, možemo zaključiti da, u takvim okolnostima, prikaz dekadencije slobodnog društva postaje ideal slobodnog društva.
STRAH OD DRUGOG: Ova priča o kulturološkom fenomenu predstavlja, paradoksalno, nepravdu prema samom komadu Shopping & Fucking – što bi se reklo, od fenomena ne vidimo umetnost. I, zaista, postavlja se pitanje da li nešto u ovom komadu prevazilazi njegov provokativni milje i tematiku; da li se nešto vidi iza šokantnih prizora homoseksualnog felacija, koitusa i sličnih radnji; jednom rečju, da li postoji nešto što ovoj drami predskazuje trajanje?
Iako je u potpunosti ukorenjen u konkretnom miljeu, iako nema alegorijsku pozadinu, iako na planu forme ne nudi inovaciju, čini se da Shopping & Fucking ipak ima jednu značajnu vertikalu koja mu pruža univerzalnu vrednost. To je priča o čoveku koga je društvo naučilo da je svaki oblik zavisnosti, pa čak i one od drugog ljudskog bića, štetan i opasan, pa da zato razmenu s drugim treba svesti na kontrolisanu transakciju – na shopping i fucking. Dakle, kada se razgrnu površinski slojevi – dečja prostitucija, nasilje u porodici, narkomanija i trgovanje drogom, homoseksualno gluvarenje – ovaj komad nudi večnu, snažnu i potresnu priču o otu?enosti, o čežnji i nemoći da se ostvari suštinski odnos s drugim.
Iako je predstava Shopping & Fucking, nastala u koprodukciji Cenpija i Jugoslovenskog dramskog pozorišta i u režiji mladog diplomca Ive Milošević, prevashodno dobar povod za razmatranje jednog šireg fenomena, treba se posvetiti i njenim umetničkim dometima. Rediteljka se jasno opredelila za sveobuhvatnu scensku stilizaciju kojom se potiskuje naturalistički ambijent Rejvenhilovog komada. Scenografija (rad našeg sve zanimljivijeg scenografa Gorčina Stojanovića) prikazuje sterilan i prazan prostor modne piste, okružen otpacima savremenog potrošačkog društva; scene su zaokružene zamrznutim prizorima koji predstavljaju manekensko poziranje; u nekim scenama glumci igraju frontalno, ne uspostavljajući me?usobni odnos. Ovo nisu samo rešenja na planu forme, jer imaju i upečatljiv metaforički plan: odsustvo komunikacije me?u glumcima kao oznaka odsustva emotivne razmene me?u njihovim likovima, modni milje kao zaštitni znak jednog stila života i ujedno oznaka njegove površnosti i pomodarstva. Naravno, ovakva stilizacija omogućava i da se provokativne scene gej seksa uprizore na način prihvatljiv publici.
UMIVANJE UBOJITOG: Me?utim, problem predstave nalazi se u tome što se njena značenja u velikoj meri iscrpljuju u ovim scenskim metaforama. Drugim rečima, u radu s glumcima rediteljka nije uspela da ostvari slojevitiju elaboraciju dramske radnje, što posebno dolazi do izražaja u igri Igora Filipovića (Mark), koji nije doneo spomenutu središnju priču o čoveku naučenom da izbegava „zavisnost“ od drugih ljudi. Iz preostalog dela glumačkog ansambla izdvajaju se Goran Jevtić koji je podvukao momenat detinje naivnosti i kapricioznosti u tumačenju male prostitutke Gerija i napravio dobru ravnotežu izme?u komičarske stilizacije i hrabro odbranjene emocije i odlični Goran Daničić u čvrstoj i kompaktnoj ulozi stvarno opasnog dilera Brajana.
Ovi problemi dramske artikulacije i analizirana scenska stilizacija doveli su do toga da je naša postavka komada Shopping & Fucking ostala nekako umivena, nedovoljno ubojita; dodatno je pitanje da li se surova problematika komada može svoditi na pomodnost… Ipak, činjenica da se apsolutno može diskutovati o ponu?enom scenskom tumačenju ukazuje na to da je reč o promišljenom i zanimljivom projektu.
Na kraju, ne treba zaboraviti da ova predstava nije bila prvo pojavljivanje Marka Rejvenhila me?u Srbima. Pre nekoliko meseci, na sceni Peti sprat Narodnog pozorišta, izveden je jedan od njegovih poslednjih komada Polaroidi (u originalu Neki eksplicitni polaroidi) u režiji tako?e mladog diplomca Ksenije Krnajski. Reč je o slabijoj drami jer su prepoznatljiv milje i dramatične sudbine njegovih predstavnika opterećene većim, a nedovoljno odbranjenim ambicijama; konkretno, ideološkom raspravom izme?u pogleda na svet osamdesetih i devedesetih.
Me?utim, iako i ova predstava ima zanatskih manjkavosti (nespretno skraćivanje teksta, nedovoljno dramski artikulisana organizacija prostora, potpuno spoljna rešenja nekih glumaca), ona ostvaruje efekt bliži Rejvenhilovom spisateljskom senzibilitetu. Živa svirka grupe The Gift, neke ubojite scenske metafore (prizori s kadom ili gumenom lutkom), brze i dinamične scenske promene, snažna igra Hane Jovčić, Damjana Kecojevića i Borisa Pingovića stvorili su utisak borbenog i iskrenog generacijskog stava. Ono što je posebno zanimljivo jeste da Polaroidi Narodnog pozorišta i Shopping & Fucking JDP-a ostvaruju implicitnu polemiku ne samo na temu šta je senzibilitet nove britanske drame već i šta su „digestivne mogućnosti“ srpske publike. Ali, to je već gra?a za tekst koji bi se bavio prijemom dela Marka Rejvenhila u našoj sredini.
„Ne mislim da je šokantno ako se dva muškarca poljube. Šokantno je da se čovek ljubi sa smrću gledajući kako mu ona pada s neba“
Geri, lik drame „Shopping & fucking„, ima četrnaest godina. U jedanaestoj ga je silovao očuh. Od tada traži ljubav. Gerija igra Goran Jevtić (Šargor, Dan Dž i Princ Rastko, monah Sava, trenutno pred snimanjem filma Emira Kusturice Gladno srce).
„VREME„: Šta ste osetili nakon prvog čitanja drame Shopping & fucking?
GORAN JEVTIĆ: S jedne strane, tešku muku, pomislio sam kako je bespotrebno a i nepozorišno o toj temi pričati na sceni, a s druge strane, kad se izbrišu svi uslovno rečeno šokantni i bizarni delovi, oseti se jedna užasno teška ljudska priča kojom se vredi baviti u pozorištu. Bilo je to, dakle, podvojeno osećanje. Pitao sam rediteljku u kom smeru hoće da priča priču. Bila je eksplicitna, ne zanima je seksualno opredeljenje tih ljudi, već njihova želja za utočištem, toplinom, i to je odlučilo.
O kakvoj ljubavi govorite u predstavi?
Ljubav kao čisto i plemenito osećanje, neukaljano uzimanjem i davanjem, prosto ne postoji ovde. I sam naziv ukazuje na kupovinu ljubavi, što znači da prave ljubavi tu više nema. Najjača i jedina ljubav koja opstaje u ovoj predstavi je ljubav prema novcu i šopingu, i prema televiziji koja se nudi kao jedina budućnost. Pa ipak, naša predstava odiše nekom potrebom da se voli. U potrazi za ljubavlju možda moj lik ide najdalje: da bi ostao dosledan svojoj čvrstoj želji da želi nekoga ko će da ga voli, kad ga ne nađe, on radije izabere smrt. Težak problem bila nam je odluka da li je smrt pravi izbor, ali, radeći predstavu, osetili smo da je srećniji nego da je ostao u životu, „valjao“ ekstazi i „šopingovao“ sopstvenim telom, emocijama i dušom. To je mefistofelovsko pitanje – da li je Faust mrtav ili nije. Jednostavno, nekim stvarima se ne trguje, a ljubav je jedna od tih stvari. Tako da ima čistote u ovome ako neko želi da je vidi. Ako ne želi, onda on dođe da vidi kako glumica obnažuje grudi ili kako se dva muškarca na sceni poljube. Ne mislim da je to bitno. Ja igram i Svetog Savu, i Vilenjaka, pa i Gerija, ali sve te likove niti mog niti hoću da živim van scene. Šizofreno bi bilo da je čovek sve to. Ne, svako od nas negde nosi mnoge likove u sebi, pa ih zato i pravi, zato i jesmo glumci.
Ma kako ta ljubav bila očigledna, nije neobično ako je publici, nenaviknutoj na priču o ljudima gej populacije, ipak najuočljiviji njihov seksualni život.
Verujem da ljudi vide samo ono što žele da vide. Zaprepašćuje me da je srpski i beogradski narod zgrožen ovom temom, a ne činjenicom da neko izručuje gomilu svakakvih gluposti na našu glavu i truje nam život. Ne mislim da je šokantno ako se dva muškarca poljube. Šokantno je da se čovek ljubi sa smrću gledajući kako mu ona pada s neba. Ne razumem kome je to danas interesantno, danas kad možeš da kloniraš čoveka, zar je zaista šokantno to što dva čoveka, pa makar i istog pola, spavaju zajedno.
Kako na sceni prikazati tabu temu?
Pokušali smo stilizacijom da postignemo da o ovoj temi, za koju mi nije jasno zašto je još tabu, govorimo normalno. Svi me pitaju o seksualnom opredeljenju mog lika, niko me ne pita šta je za mene značilo da pričam ljudsku dramu čoveka koga je u jedanaestoj silovao očuh. Mislim da o tome ne treba da se ćuti, a i to je tabu. I strašno je što je tako. Mislim da umetnost i pozorište ne treba da se bave posledicom, zato mi je bilo interesantnije da posmaram šta je Garija dovelo do života kakav živi. Trudio sam se da odigram poštenog čoveka, koji teži za nekim pravim stvarima koji, kad ne nađe čistu ljubav, pa bilo između koga da je ona, onda mu je čestitije da se opredeli za gašenje, za smrt.
Kako ste se pripremali za ulogu?
Mnogo smo razgovorali s rediteljkom, a s druge strane, mi smo mladi ljudi koji pripadaju rejv generaciji, znamo šta se u gradu dešava, mi se srećemo s gej populacijom, posmatrali smo ljude iz našeg okruženja, mnogo pričali, ulazili u njihove probleme i dugo na tome radili.
Vaša predstava ne nudi pozorište u kome će se gledalac zabaviti.
Hteli smo da ponudimo gorku priču zamotanu u šarenu pilulu, da dok ljudi gledaju predstavu poveruju da se razgaljuju i zabavljaju, da bi na kraju dobili socijalni, kulturni, Božiji, kakav god šamar; da bi se zapitali da li je sve to uopšte bilo zabavno i dobili odgovor da ni u životu to nije zabavno pa zašto bi bilo u pozorištu, te da bi o nekim stvarima trebalo da počnu drugačije da misle. Srećan sam što ova predstava sve to nudi.
Sonja Ćirić
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Pavle Jerinić je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu pročitao apel UDUS-a da se oslobode uhapšeni u Novom Sadu, što je upravnik ovog pozorišta, Svetislav Goncić osudio, zaboravljajući da je to tradicija koju je započeo još Voja Brajović u vreme Miloševića
“I tada i sada, kao da pratimo jedni druge. Utoliko je moje pominjanje (pa čak i da je izmišljanje) ‘jugoslovenskog sna’ najkraća, ali prilično tačna definicija ostvarivosti duhovnog stanja pojedinca i nacije tog vremena”
Svetislav Basara: Minority Report (podcast)
Dereta, Beograd, 2024.
U predstavi nije sasvim jasno kakva je veza između položaja poslušnog kulturnog radnika onda i položaja poslušnog kulturnog radnika danas. U romanu je minuciozno analiziran odnos između brutalnog staljinističkog sistema i onih koji pristaju da mu služe svojim intelektualnim radom. U predstavi se ova dimenzija romana izgubila
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve