Rešenje zahteva objašnjenje

Poslednjih meseci bili smo svedoci medijske eko-kampanje pompezno nazvane „Zagađenje zahteva rešenje“. Neupućeni su u početku mogli pomisliti kako se radi o onoj vrsti naive koju smo godinama pratili kroz eko-pesmice koje su nam recitovala deca ili nadareni radio i TV voditelji. Međutim, nije tako: ispod krupne ide i glavna poruka „I bolji zakon o životnoj sredini! I ministarstvo!“ – nešto u stilu „I Nindža kofernjače“. Ne radi se, dakle, o akciji čišćenja vode i vazduha, radi se o kampanji sa ciljem da se javno mnjenje stručno obradi i pripremi za zakon o takozvanom sistemu zaštite životne sredine. Reklamira se novi zakon o zaštiti životne sredine (i ministarstvo!) kao neki deterdžent za veš ili za sudove. Profesionalno, nema šta. Međutim…

OBJASNITI „SISTEM ZAŠTITE„: Neki, pod utiskom onih slika zagađenja koje uz reklamu idu, utuvili su da je reč samo o zaštiti životne sredine. Greška, reč je o Predlogu zakona o sistemu zaštite životne sredine (u daljem tekstu Predlog), gde „sistem“ ne znači – zemlja, voda i vazduh. Ne, „sistem“ je kovanica dva potpuno suprotstavljena pojma: upravljanja prirodnim resursima i zaštite životne sredine. Pošto ovo prvo znači korišćenje resursa, tj. zagađivanje prirode, a ovo drugo sprečavanje istog, izlazi da se reklamira novi centar političke moći koji će kontrolisati sam sebe. To bi bio „bolji zakon o životnoj sredini“.

Predlog, u stvari, treba da uvede novo ministarstvo, zato se te „male“ nelogičnosti žrtvuju zarad njegovih ovlašćenja. Zašto bi neko hteo da pri donošenju odluka o našoj životnoj sredini ne poštujemo elementarnu logiku? Pošto se radi o čistoći našeg vazduha i naše vode za piće, taj ko to gura sigurno nije odavde. I nije: projekat, zajedno sa reklamama i promovisanjem Predloga plaća OEBS! Sve ostalo je lični stav, ali to je činjenica. Kažu, konsultovali su se i sa „stranim stručnjacima“, toliko su dobri da ne sme da se zna da su nam pomagali. I ovi domaći mora da su strava, čim su morali da ostanu anonimni.

Što se teksta Predloga tiče, ukratko: izmišljanje novogovora i prepravljanje značenja. Tzv. integralno upravljanje je za potrebe Predloga dobilo izvedeno značenje, dok je „sistem zaštite“ dat u potpuno pogrešnoj konotaciji. Prema članu 2 „sistem zaštite“ sadrži upravljanje, a prema članu 3 „integralno upravljanje“ sadrži zaštitu. Ostvarivši ovo jedinstvo suprotnosti, pisci su već na početku zaludeli čitaoca koji ostaje u dilemi da li upravljamo radi zaštite, štitimo radi upravljanja ili je to sve jedan integralni sistem.

OBJASNITI NOVOGOVOR: Upravljanje prirodnim resursima uključuje njihovo korišćenje, direktno ili preko raznih koncesionih ugovora, sa stranim i domaćim partnerima. Ono mora uzeti u obzir analizu niza socijalnih, ekonomskih i tehnoloških parametara, pri čemu je očuvanje životne sredine izuzetno važan činilac, ali nije jedini. Tzv. gazdovanje prirodnim resursima uključuje sve elemente zaštite životne sredine, dok obrnuto ne važi: zaštita životne sredine ne podrazumeva korišćenje prirodnih resursa. Upravljanje prirodnim resursima zahteva poseban zakon, koji treba urediti po određenim resursima, u saradnji s postojećim ministarstvima. Što bi se Evropa tome protivila?

Postoji i niz pogrešnih, ili proizvoljnih definicija. Navešću samo kao primer jednu od ključnih kovanica u eko-zakonodavstvu, – pojam „održivog razvoja“. Prema definiciji broj 15 iz člana 5, „Održivi razvoj je usklađeni sistem tehničko-tehnoloških, ekonomskih i društvenih aktivnosti u ukupnom razvoju u kome se na principima ekonomičnosti i razumnosti koriste prirodne i stvorene vrednosti republike, s ciljem da se sačuva i unapredi kvalitet životne sredine za sadašnje i buduće generacije“. Kako se „usklađuju“ te „tehničko-tehnološke, ekonomske i društvene aktivnosti“ u „ukupnom razvoju“? Članstvom u partiji DOS-a kojoj pripada revolucionarno pravo na resorno ministarstvo? Gde su zapisani „principi razumnosti“, dajte da ih pročitamo i prosvetlimo se. Ali, ni pisci nisu naivni, pa su se unapred obezbedili: sve što radimo nije Sveto pismo, to je samo „cilj“, tako da nije greda ako nešto ne uspemo. Pa šta su onda hteli da kažu za jedan od ključnih pojmova? Da planiramo med i mleko, što ćemo i uspeti ako poštujemo principe razumnosti idući ka našoj ciljnosti.

Šteta što „strani eksperti“ koji su konsultovani nisu znali engleski. Neka neznalica na internetu taj pojam definisala je prostački jednostavno, neprimereno važnosti istorijskog trenutka: „Sustainable development; development njhich meets the needs of the present njithout compromising the ability of future generations to meet their onjn needs„. Interesantno, ovde piše da održivi razvoj ne ugrožava pravo budućih generacija na njihov sopstveni razvoj. Kod nas je to samo cilj kome težimo.

Po mom mišljenju, pisci su pokazali veliko nerazumevanje problema koje u vezi sa zagađenjem imamo. U tekstu Predloga zaštita životne sredine je sramotno svedena na izdavanje dozvola za korišćenje dobara ili objekata ili njihove analize uticaja. Ovo je posledica nepostojanja bilo kakve politike na ovom polju (i frapantne činjenice da pisci toga uopšte nisu svesni?). Za njih zaštita životne sredine postoji samo tamo gde se od nje može uzeti neki dinar, kroz analizice ili ekspertizice.

Zaštita životne sredine zavrašava se sa fabričkom ogradom, s druge strane postoji samo kontrola. Uostalom, mali deo industrije radi, a mi i dalje imamo veliko zagađenje. Da li je neko od naših eko-funkcionera računao koliko kanti za đubre gori u ovom trenutku u svakom gradu? Plus ostali dimčići iz loše postavljenih dimnjaka, od lišća, đubreta i ostalog. Kultura stanovanja je jedan od najvažnijih činilaca ukupnog zagađenja (šta li je to, pitaju se pisci).

Životna sredina je svuda, zato će se kroz poštovanje tzv. ekoloških propisa prelamati sva moć i nemoć pravne države. To je moje mišljenje i mislim da sam u velikoj meri u pravu. Međutim, prema tekstu Predloga, stanje životne sredine svedeno je na čuvenu mudrost kojom se diče promoteri: „zagađivač plaća!“. Sve što znaju da kažu o novom zakonu jeste da zagađivač plaća!

Gde ide taj novac koji „zagađivač plaća“? Prema jednom od osnovnih načela (član 6, „načelo proporcionalnosti“), taj novac može dalje da se planira za procese „ekonomskog razvoja“, što je drugi naziv za degradaciju životne sredine. Na taj način se praktično relativizuju sve odredbe zakona. Ukoliko se novac dobijen za oporavak prirode bude trošio na njeno dalje zagađivanje kroz „elastične“ odredbe pomenutog člana, dovodi se u pitanje koncept održivog razvoja, jer bi se prirodna dobra nepovratno trošila (mislio sam na onu definiciju skinutu sa interneta, a ne onu o razumnoj ciljnosti). Što je najgore, ovo nije slučajno, to se kasnije potvrđuje kroz ekonomske instrumente, na primer korišćenje sredstava Fonda (član 107). Tu piše u stavu 1 da se novac sakupljen u ime zaštite daje za „podsticanje restrukturisanja privrede u skladu sa zahtevima zaštite životne sredine“. Samo treba da imate rođaka u opštini, on može sve da vam sredi.

OBJASNITI KO SU PISCI: Neverovatno zvuči, ali su pisci Predloga ostali anonimni. Ne znaju se ni ljudi ni njihove reference, što ima svojih prednosti: kad je grupa anonimna, lakše se kreće po hotelima da bi pisala Predlog, tako se najbolje radi. Međutim, iako brižljivo skrivana, prethodna verzija Predloga „provaljena“ je negde oktobra prošle godine i izazvala je burne reakcije. Nekoliko javnih sastanaka, npr. Naučnog društva Srbije, i napisa u štampi nije pokolebalo anonimnu „radnu grupu“ da se javi i odgovori na primedbe. Uopšte, te radne grupe su posledica neorganizovane države, koja u nefunkcionisanju svojih institucija stručnjake plaća prema ugovoru o delu. Iskustvo je pokazalo da u najvećem broju slučajeva institucije odakle dolaze najčešće nemaju blage veze da su im stručnjaci angažovani u tim radnim grupama. Logično, jer se novac ne uplaćuje institucijama, nego na lične žiro-račune. Tako se vremenom stvorila određena grupa „eksperata“ koja kroz svoje veze s političkom elitom simulira postojanje pravne države, odnosno interakciju političkih i ekspertskih institucija. Ko hoće nešto da dokazuje, savetujem mu da ne gubi vreme, tj. posao.

OBJASNITI ULOGU EKO–DONATORA: Angažovanje stranaca donatorskim novcem obično predstavlja pranje para, kroz njihove dnevnice (koje nisu velike, ne prelaze 1000 dolara) i ostale troškove. Ima procena da oni potroše najveći deo novca na sebe same, što je i moralno, jer je novac (bio) njihov. Donacije po pitanju životne sredine uglavnom se troše na okrugle stolove, savetovanja, konferisanja i sl. Tražite novac (od tih donacija) za opremu, videćete kako je to vrlo, vrlo složeno. Ali, za još jedan mali radni sastančić, npr. u Hajatu za stotinjak ljudi, s plaćenim ručkom za sve, a naročito s njihovim dnevnicama, to može, nema problema. Šta je po tom pitanju uradila republička uprava za zaštitu okoline? Odgovor: ide na te fešte. Ti strani „predstavnici“ donatora rado će doći da nam objasne kako treba čistiti to đubre, neće žaliti i sto puta da dođu i objašnjavaju nam kako smo bombardovani i kako treba sve isplanirati natenane i po propisu (uzmu dnevnice). Ja mislim da oni zloupotrebljavaju novac koji su odvojili poreski obveznici negde u Evropi, misleći da će taj novac biti upotrebljen za svrhe za koje je i odvajan. Zašto se naši eko-funkcioneri bune protiv toga? Da li dobijaju od tih donacija i neki ekodolar za svoja interkontinentalna putovanja?

Da se razumemo, nemam ništa protiv stranih dobrotvora, naprotiv. Mene više interesuje šta rade ovi naši ekofili koji u sopstvenoj državi izigravaju strance. Republička uprava za zaštitu životne sredne uhvatila se preko mladog savetnika premijera Đinđića za ekologiju, za izvršnu, dakle republičku vlast. Oni gazduju svim podacima i informacijama; i svim parama. Čovek koji predstavlja OEBS u ovoj priči je, igrom transparentnih slučajnosti, ujedno i predsednik resornog odbora Demokratske stranke za ekologiju. Ta grupa drži i Rerep i ostale nevladine organizacije koje imaju neke veze sa stranim donacijama. Pa probajte da se suprotstavite toj eko-sili: podržava je republička vlada (zna li premijer šta se radi u ekologiji?), podržavaju je stranci, dakle idealno za izbegavanje. S druge strane, pošto savezna država kao postoji, onda kad treba da se odgovara, tu su savezne institucije. To su odmah uočili i strani donatori, koji se stalno kao žale što ne znaju kome da se obrate, zato se toliko kasni…

Posle dve godine njihovih aktivnosti, uzimam UNEP kao primer, oni su posle par potrošenih miliona maraka od donacija za ekocid sasvim pri kraju da shvate šta treba da nam objasne da treba da radimo. Kad za godinu ili dve potroše sve milione koji su planirani, ima iza sebe da ostave potpuno sređenu dokumentaciju, nema glava da nas boli. Onaj ko dođe posle njih treba samo da počne da radi. Ako bude bilo potrebe, jer ako se ovim tempom nastavi, neće ni morati mnogo da se čisti, sve će da ode u podzemne vode i ostalo podzemlje. Da budem malo licemer: da je UNEP radio na sanaciji ekocida nastalog usled terorističkih napada na Njujork, već ovih dana moglo bi se očekivati prvo fotografisanje terena, s planiranjem negde za iduću zimu, prvog okruglog stola s temom „analiza potrebe za pravljenjem pretprojektne dokumentacije za idejni projekat“. Naš projekat UNEP-a je skoro promenio ime; pre je bio Environmental Clean–up in the FRY, a sad će novac da se troši na Watch the hotspots. Ameri znaju bolje engleski, oni bi to neukusno preveli kao „Razgledanje Njujorka“, zato valjda UNEP tamo i nije angažovan. Ko hoće može da ode do Pančeva, da vidi šta je za tri godine urađeno; ili do Holandije, da vidi koliko je novca potrošeno. Obe informacije na jednom mestu nema niko (koga ja poznajem).

OBJASNITI KO SU STVARNI PROMOTERI: Ko stvarno stoji iza teksta Predloga? Razne nevladine organizacije bile su potrošna argumentacija za usmena prepucavanja. Formalno, pisci su (ja ne znam ko su) pokriveni nekim odlukama, to nije neka mudrost. Institucije su pred sam kraj kampanje dobile po pola sata pred početak promocije, neka pozivna pisma. Moj institut je dobio pismo u kome se kaže da dođemo sutradan u hotel „Jugoslavija“ na javnu promociju i da je u prilogu tekst Predloga. Da ga pročitamo za noć i damo predloge sutradan uz čašicu besplatne kafe koju OEBS plaća. To bismo još i prihvatili, ali Predlog nije bio u prilogu tog pisma. Ti sitni trikovi su znak da su se promoteri uplašili prethodnih kritika, pa su navrat-nanos „pokrili“ svoje obaveze. Znak prave panike je, međutim, bilo prevremeno istrčavanje pred skupštinski odbor, navodno zbog silnog novca koji će da propadne ako ne donesemo zakon. Tamo su promoteri, prosto rečeno, lagali o jednodušnoj podršci u stručnoj javnosti. Već zbog toga bi trebalo da odgovaraju. Kakve će zakone oni da primwnjuju, ako dezinformišu našu skupštinu o svom radu? Na promociji u hotelu „Jugoslavija“, Predlog je velikom većinom odbačen kao takav. Isto tako je bilo i u Pančevu. U hotelu „Jugoslavija“ to su i očekivali, zato su zabranili svako snimanje posle konferencije za novinare na koju su pozvani novinari da čuju lakirovku o jednodušnoj podršci! Međutim, iz Pančeva postoji stenogram. Lično sam pitao promotere na skupu kako to da se stalno javne promocije sutradan karakterišu u novinama kao javne rasprave. Da li imaju „svoje novinare“?

Promoteri moraju da nam objasne kako su gazdovali novcem koji su poreski obveznici zemalja iz EU-a odvojili za naše eko-zakonodavstvo (valjda smo i mi neki poreski obveznici, pa bi mogli i nama nešto da objasne). Koliki su iznosi za putne troškove (zašto se putovalo, radi se o administrativnom poslu). Koliko su koštale promocije (zašto su koštale). Koliki su iznosi za autorske honorare i ko ih je dobio (i zbog čega). Da li je bilo državnih funkcionera, među njima? Zašto su angažovani strani stručnjaci i koliko su plaćani? Samo da ne bude zbog stvari koje svako može besplatno da nađe na internetu. Koliki su bili hotelski računi (zašto se radilo po hotelima)? Šta kaže zvanični OEBS o tome? I na kraju, zašto nisu angažovane domaće institucije?

Tek kada nam promoteri Predloga objasne kako su koristili svoja ovlašćenja, tj. kako su gazdovali s tim donatorskim parama, treba razmotriti da im se poveri gazdovanje našim prirodnim dobrima. I potpuno odvojeno, zaštitom naše životne sredine.

UMESTO ZAKLJUČKA: Da zaključim: neophodno je temeljno promeniti koncept celokupnog zakonskog nacrta, koji treba podeliti na dva zakona: Zakon o upravljanju prirodnim resursima i Zakon o zaštiti životne sredine. Ovaj drugi mora biti oslobođen uticaja raznih interesnih grupa povezanih sa profitom koji se ostvaruje od poslova obavljenih na račun raznih merenja ili „gazdovanja“ prirodnim resursima. Poslovi zaštite moraju biti odvojeni od tehnoloških procesa, inače se gubi osnovni kriterijum, a to je nezavisnost kontrole, odnosno zaštite koja se na osnovu nje sprovodi. Ukoliko se ona izgubi, teško ćemo verovati rezultatima merenja jer ćemo dobiti spregnutu elitu stručnjaka i političara koji će sami sebe kontrolisati.

Prirodni resursi su samo deo našeg okruženja. To što na njima pravimo profit, tim više nas obavezuje da se angažujemo na njihovom racionalnom i održivom korišćenju. Umesto da se pažnja usmeri na to, krenulo se u suprotnom smeru, uvođenjem elemenata upravljanja, upravo tamo gde bi najmanje trebalo da ih bude. Ukoliko je ovo delo „stranih eksperata“, logično je pretpostaviti da su baš oni insistirali na stvaranju jednog političkog centra moći, kojim bi bilo lakše manipulisati prilikom davanja koncesija i slično. U tom smislu, može se postaviti otvoreno pitanje da li su zato dali toliki novac – da bi dobili zakon po svojoj meri?

U Beogradu, 04.03.2002.