Šest pitanja na koja se mora odgovoriti ako je bilo kome stalo do toga da se, napokon, razume šta se događa u Mobtelu i čiji je on u stvari
U aferi Karić počela je nova značajna epizoda, jer je u tu firmu u ime države u protekli petak 1. marta u pratnji policije ušao stečajni upravnik Branislav Anđelić (inače sekretar Agencije za informatiku i internet Vlade Srbije) da bi prinudno, po odluci Trgovinskog suda, preuzeo upravljanje. Država je uvela prinudnu upravu u Mobtel, prenele su informativne agencije, na predlog suvlasnika ove firme Javnog preduzeća PTT „Srbija“, jer su ispunjeni zakonski uslovi za sprovođenje predstečajnog postupka, pošto je račun firme blokiran duže od 60 dana. Kako je razlog finansijske blokade, navodno, namirivanje poreskih obaveza, dodato je još da PTT „Srbija“ nije spremna dalje da trpi da i ona kao značajan suvlasnik indirektno snosi teret neisplaćenog poreza na ekstraprofit Astra banke, koji je zapao Mobtelu kao povezanom licu preko zajedničkih vlasnika – braće Karić.
TELEFONSKA SMERNOST: Televizija ovih „povezanih lica“ BK TV gotovo je direktno prenosila „upad vlasti“ u zgradu Aeroinžinjeringa i publici javljala da je neka „neformalna grupa ljudi u pratnji policije“ nasilno ušla u Mobtel – što je praćeno snimkom zvižduka i galame s kojom su oni dočekani u ovoj „porodičnoj firmi“. Grupa Karićevih domaćih i stranih drvenih advokata ceo taj dan je preko BK ekrana objašnjavala da je dolazak stečajnog upravnika bio protivzakonit, jer navodno sedište firme nije tu gde je stečajni upravnik došao, nego na nekoj drugoj adresi; da sud nije smeo ništa da preduzme pošto je firma zatražila izuzeće svih sudija Trgovinskog suda u Beogradu; da izvršni direktor firme ne može predati pečat firme, jer on nije pečatorezac; da nije moguće da je PTT „Srbija“ zatražila pokretanje predstečajnog postupka pošto su njeni predstavnici u Upravnom odboru Mobtela netom prihvatili izveštaj o prošlogodišnjem poslovanju u kome je konstatovano da je firma ostvarila 90 miliona nemačkih maraka dobiti; da policija ulazi u firmu koja je prošlogodišnji (zasad samo jugoslovenski) „šampion kvaliteta“; a viđena je i jedna zabrinuta ženska persona kako beleži brojeve znački uniformisanih policajaca da bi ih, valjda, kasnije neko disciplinski gonio zarad neovlašćenog ulaska u zgradu.
U ime većinskog vlasnika, odnekud se preko Mobtelove mreže mobilne telefonije, koja nije prekidala s radom, javio Bogoljub Karić i u prvoj reakciji umesto preduzetničkog gneva, pokazao bogobojažljivu smernost, izjavljujući da je porodici ostalo samo da se moli Bogu i da misli da je državna akcija motivisana apetitom prema velikom profitu. U ime drugog suvlasnika JP PTT „Srbija“ kasnije se oglasio predsednik Upravnog odbora Boris Tadić, koji je ponovio sudske razloge za „privremene mere“ i pri tome dodao da, izgleda, ni procenat vlasništva koji Karići smatraju da imaju u Mobtelu – nije validan i da oni, izgleda, u firmu nisu uneli 69 već možda samo 47 miliona dolara osnivačkog kapitala.
Dva dana kasnije, u ponedeljak 4. marta, kao da se nešto dogodilo između prinudnog upravnika (to jest, suda i vlade) i većinskih vlasnika Karića, pošto je u nekoj vrsti zajedničkog saopštenja rečeno da je predstavnik Trgovinskog suda ostavio na položaju generalnog direktora Mobtela Sretena Karića zbog njegove „kooperativnosti“, te da će biti sastavljena „kvalifikovana grupa“ koja treba da ispita osnivanje i vlasničku strukturu firme, da proveri razloge navodnih gubitaka u Mobtelu 2000. godine i distribuciju pretplatničkih kartica i dopuna.
Tom uljudnom kompromisu prethodila je u subotu serija informacija iz Pošte u kojima valja zapaziti nekoliko teških tvrdnji: da u proteklih sedam godina ova nacionalna državna kompanija, iako suvlasnik, nije videla ni dinara prihoda od Mobtela; da je između 1997. i 1999. godine između BK trejda iz Moskve i JP PTT „Srbija“, kao osnivača ove firme, trebalo da bude podeljen profit od oko 100 miliona eura (195 miliona maraka), ali da on nije podeljen, nego je knjižen kao „neraspoređena dobit“; da je kasnije, 2000. godine, iskorišćen zakon o revalorizaciji da bi se profit Mobtela prikazao kao gubitak u poslovanju vredan oko 283 miliona eura (oko 552 miliona nemačkih maraka). Pri svemu tome saopšteno je da Mobtel nije Pošti plaćao ni naknadu za koncesiju („rojaliti“) od dva, pa kasnije jednog i po dolara po pretplatniku mesečno – te da je i na osnovu toga ostao dužan oko 21 milion eura (oko 42 miliona maraka). Na sve to je ocenjeno da su od osnivanja Mobtela njime upravljala samo braća Karić, te da članovi upravnog odbora iz Pošte nisu obaveštavani o mnogim ključnim odlukama.
OPET ČINJENICE: Zašto je potrebno ponovo iscrpno navesti sve ono što se kao „konfuzija s informacijama“ oko Karićevih kompanija, a posebno oko Mobtela, valja po našoj štampi već nekoliko godina i što je nastavljeno i tokom ove poslednje epizode, inače, već „maratonske sapunske tragikomedije“? Zato što je glavni problem s ovim firmama, a s Mobtelom posebno, upravo u tome što javnost nikako da dobije realne informacije, ni od „televizije otvorenih očiju“, ni od Vlade Srbije i njenih nadležnih ministara, niti od JP PTT „Srbija“. Uostalom, i spomenuto „mirnodopsko saopštenje“ prinudnog upravnika Anđelića i starog-novog generalnog direktora Karića, za glavnu temu ima upravo ispitivanje osnovnih činjenica o stvaranju i poslovanju Mobtela.
Gotovo sve što sada u javnost pušta JP PTT „Srbija“ pažljivi čitalac je mogao uočiti još pre dva meseca u intervjuu koji je „Vremenu“ dao dr Dragor Hiber, predsednik UO Telekoma Srbija, a deo informacija mogao se naći još pre godinu dana u feljtonu „Glasa javnosti“, u kome je lično viđenje svih telefonskih afera u Srbiji dao dipl. inž. Tihomir Živanović, koji se još prošlog leta potpisivao kao savetnik ministra za saobraćaj i veze Vlade Srbije, a danas se javlja u ime sindikata Nezavisnost (Gospodin Živanović je očigledno čovek snažne političke ambicije, jer je svojevremeno učestvovao na izborima za predsednika Srbije kao kandidat grupe građana, a ne treba sumnjati ni u njegovu jaku „nacionalnu orijentaciju“ pošto je u svoju službenu biografiju zapisao da je „uvek pisao ćirilicu pri korišćenju srpskog jezika“).
Istina, više izjava i intervjua o ovoj temi dao je tokom poslednjih „dosovskih“ godinu i po dana i prošlogodišnji savezni ministar za telekomunikacije (dok mu ministarstvo nije ukinuto) i predsednik UO JP PTT „Srbija“ Boris Tadić, a tu i tamo oglasila se i nadležna srpska ministarka Marija Rašeta-Vukosavljević (koju je poslednja afera, navodno, zatekla u Veneciji). No, malo je reći da spomenuti doskorašnji i akutni ministri nisu pred javnost dosad izašli s nedvosmislenom, jasnom i potpunom informacijom o Mobtelu, uprkos svim provokativnim zavrzlamama oko elementarnih podataka o toj firmi – pa taj teški posao sada, izgleda, pada na stručnu grupu Trgovinskog suda (i Karića?).
Neokončana nedorečenost nove vlasti u Mobtelovoj stvari ili je posledica nedoraslosti nadležnih ministara i njihovih saradnika da „proniknu“ u stvarne činjenice koje krase ovu firmu ili se, ne daj bože, radi o nečemu mnogo gorem: o suviše „dubokoj“ povezanosti interesa suviše „širokog“ kruga ljudi oko Karića – pa ta „duboka širina“ ometa nadležne da jednom utvrde šta je čije u Mobtelu i šta se kome mora isplatiti. Jer, kako drugačije objasniti okolnost da još nemamo prave odgovore na čitav niz ključnih pitanja o osnovnim podacima koje svaka firma obično štampa u svakoj svojoj „ličnoj karti“ dostupnoj svakom zainteresovanom licu. Spomenuto ispitivanje činjenica, koje je najavljeno u saopštenju Anđelić-Karić, verovatno bi trebalo da ide u pravcu pronalaženja odgovora na sledeće grupe pitanja:
1. Kako su Karići, preko Kanade, 1993. godine (prinudno) „preuzeli“ od Zorana Markovića beogradsku firmu za prenos poruka Bel Pagette, te tako stekli „prvi bal“ za ulazak u sferu telekomunikacija, posle odustajanja američkog preduzeća Communications Group International LTD da uđe u posao pokretanja srpske mobilne telefonije i zašto je spor oko tog preuzimanja trajao sedam godina i bio iz stanja „zamrznutosti“ izvučen baš u vreme kada je Karić razmišljao da se javno suprotstavi Miloševiću, tokom poznatih „građanskih šetnji“ krajem 1996. i početkom 1997. godine, a kasnije opet prevagnuo na Karićevu stranu kada je Bogoljub „uvukao rogove“?
2. Ko je 1994. godine odlučio da srpska Pošta kao manjinski vlasnik (!?) baš s Karićevom kompanijom iz Moskve BK trejdom zaključi ugovor o osnivanju zajedničkog preduzeća za pružanje usluga u mobilnoj telefoniji; zašto je taj ugovor tadašnji generalni direktor Pošte Božidar Jakšić potpisao na Kipru, a ne u Beogradu; da li su sankcije doista bile prepreka da PTT „Srbija“ preko Rusije sama uveze adekvatnu opremu za mobilnu telefoniju sa Zapada; koliko je BK trejd stvarno uložio u osnivanje ovog preduzeća u novcu, a koliko u polovnoj opremi; da li je taj ugovor ikad zvanično odobrila Vlada Srbije i da li ga je tada i pročitao ondašnji čuveni pravnik i potpredsednik Marjanovićeve vlade Ratko Marković, te da li taj ugovor uopšte postoji u dokumentaciji Vlade Srbije, Pošte ili nekog drugog službenog organa; i, napokon, je li taj ugovor imao neku zakonsku grešku još dok je sastavljan, zbog koje naknadno i nije mogao biti konvalidiran (kako pravnici nazivaju naknadno „ozdravljenje“ nekog pravnog posla)?
3. Kako je spomenuti puki ugovor o zajedničkom ulaganju između Karića i Pošte 1997. godine „prerastao“ u „stečeno pravo“ na koncesiju za pružanje usluga mobilne telefonije na frekvencijama koje su „nacionalno dobro“ na teritoriji Srbije (i zašto to „stečeno pravo“ potvrđuje Savezno ministarstvo pravde 3. jula 1998, pa ono već 27. jula te godine postaje licenca Mobtela za NMT-GSM) i zbog čega je tom prilikom (prema T. Živanoviću) Karićima priznat „narušeni ekskluzivitet“ (zbog prodaje pola Telekoma Srbije Italijanima i Grcima), pa je navodno omogućeno proširenje učešća BK trejda u vlasništvu Mobtela sa 51 na 64 odsto; ko je u ime JP PTT „Srbija“ glasao, to jest, imao ovlašćenje da glasa da se usvoji odluka UO Mobtela (22. februara 1997. godine) da je BK trejd iz Moskve navodno ispunio svoju obavezu u pogledu obezbeđenja svog dela osnivačkog kapitla u ukupnoj visini od 65.987.871 američkih dolara, i to – milion dolara u novcu, a sve ostalo u opremi prema carinskim deklaracijama UCD BK Trade, i to 18.000.530 dolara 1995. godine, 7.181.288 za NMT opremu i 37.788.733 dolara za GSM sistem 1996. godine, te 2.017.279 dolara 1997. godine; konačno, tu je i faktičko pitanje da li je vrednost tog osnivačkog kapitala „naduvana“ „kertezijanskim“ deklaracijama i više nego što danas sumnja g. Tadić, na kakav kredit je uzeta ta oprema, to jest, da li je taj kredit uzet na teret (garanciju) budućih (skrivanih) prihoda, odnosno, troškova Mobtela?
4. Ukoliko je prošle godine s navodno 1,1 milion pretplatnika Mobtel ostvario 90 miliona nemačkih maraka profita, posle godine u kojoj je navodno imao 552 miliona maraka gubitka, postavlja se generalno pitanje koliku je dobit od osnivanja do danas doista imao Mobtel, da li su i kako Karići dobijali dividendu, kad to nije dobijalo Javno preduzeće PTT „Srbija“, koje su sve „parazitske“ kompanije nikle oko Mobtela i koliko su poslovi s njim davali prihoda Karićevoj banci, Karićevom osiguranju, Karićevoj trgovini, Karićevoj spoljnoj trgovini, Karićevoj televiziji, Karićevim građevinarima i monterima, političarima i novinarima, Karićevom univerzitetu, Karićevim strankama, Karićevim konsultantima, Karićevim revizorima, Karićevim advokatskim kancelarijama i drugim firmama bliskim ovoj porodici?
5. Posle naglog buđenja faktora iz JP PTT „Srbija“ u vezi s Mobtelom trebalo bi odgovoriti na pitanje ko je tamo sve do 1. marta ove godine „spavao dubokim snom“, odobravao i zaključivao poslove koji su sužavali poslovni i razvojni prostor tom preduzeću (uskraćivanje „rojalitija“, na primer, koji je država ustupila svom javnom preduzeću), bili nepovoljni i štetni za to preduzeće (tarifa interkonekcije, na primer) i dovodio JP PTT „Srbija“ u zablude i u stanje imbecilne neinformisanosti (osnivanje SIM trejda, preduzeća koje prodaje kartice i dopune) – i da li je „nezainteresovanost“ predstavnika JP PTT-a u UO Mobtela bila „podmazana“ ljubaznošću ili nečim drugim?
6. Postavlja se, naravno,s i niz pitanja o eventualnoj nesposobnosti, moralnoj neotpornosti ili korumpiranosti one sile državnih funkcionera koja je činjenjem ili nečinjenjem dovela stvar do ove velike zapetljancije oko Mobtela i da li interesni krug oko Karića i dalje računa na to da će slična profesionalna i etička „malaksalost“ zahvatiti i političare nove vlasti?
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
