Na koktelu posle sjajnih Les Veilleurs Jožefa Nađa, 31. marta u Novom Sadu, jedan od članova francuske ekipe, očigledno fasciniran gabaritima SNP-a, stidljivo me je upitao koliko u kući ima zaposlenih. „Šest stotina“ – odgovorio sam. „Svaka čast, nisam znao da vaša zemlja toliko ulaže u kulturu“ – beše njegov iskreni, dobroćudni komentar. Zaleđenog osmeha, nisam znao kako da reagujem. Čovek je bio prokleto u pravu. Umesto odgovora, refleksno sam zgrabio poslednji komad žu-žua, pred planirani hunger strike od koga me je delilo nekih osam sati.
Česta analogija da slučaj SNP-a neodoljivo podseća na slučaj Zastave ili neke druge paradigmatične mrcine koju su nam zaveštali promoteri egalitarističkog „Matriksa“ samo je donekle tačna. Podaci neumitno govore: U celoj Srbiji ukupno postoje 32 profesionalna pozorišta, u kojima je zaposleno oko 3000 ljudi. Poređenja radi, samo u EPS-u radi 60.000 ljudi. Prevedeno, pozorište je samo jedna simpatična kapljica u okeanu Božinih dvesta maraka po godini staža muka. No, puka numerologija opasno pojednostavljuje stvari. Jednog baritona koji ne peva ne možete da pošaljete na biro, ili na prekvalifikaciju u gromkog Deliju sa Zvezdinog severa. Prosto ne možete. O tim pitanjima svuda u svetu brine jak esnaf. U Americi čak i ne postoji ministarstvo kulture, već o umetnicima brine guild. Stvari se, dakle opasno usložnjavaju.
Vesna Čopčić, slovenački advokat, koja je izradila pravnu regulativu slovenačke pozorišne reforme, tvrdi da normativ čini samo 15 odsto priče. Sve ostalo je put u nepoznato, zapravo vrlo kreativna vizija, koja predstavlja provizorujum unutar kog se rešavaju konkretni uzorci, prema svojim specifičnostima. Naša fama o Zakonu o radu koji dozvoljava otpuštanje 10 odsto stuffa, bez socijalnih programa u praksi je čista utopija. Upravnici se pretvaraju u slabo plaćene ubice bez snajpera. Prelazak na ugovorne odnose umetnika, što predstavlja „sine qua non“ sređivanja anarhičnog stanja na našem pozorišnom tržištu – gde svi glume svuda i niko nigde, isključuje famoznu floskulu o novoj „sistematizaciji radnih mesta“. Umesto Kardeljevih koještarija podrazumeva izradu posebne pravne regulative sa jakom tržišnom aromom. Sudbine Opere i Baleta, kao veoma skupih umetnosti, de facto državnih amblema, posebna su priča. Samo instrumenti naše dve opere vrede milione maraka. Ilustracije radi, budžet milanske Skale tri puta je veći od celokupnog budžeta za kulturu Republike Srbije. Sa Operom dakle nema šale. Ili je ima, ili je nema… Konsekventno, u situaciji kada vam 90 odsto budžeta odlazi na plate i na troškove zgrade koji su u januaru dostigli iznos od gotovo 50.000 maraka, a za operu „Magbet“ sa dvesta učesnika i 350 kostima, dobijete 30.000 maraka – sumu koja realno nije bila dovoljna ni za kamernu predstavu „Torkvato Taso“, sa četiri glumca, koju je producirala prethodna uprava, vi kao intendant nemate drugog izbora nego da se ugledate na Dejvida Koperfilda i zakoračite u tajanstvene, metafizičke sfere trikova i čarolija. Do trenutka kada shvatite da bi i magični Dejvid pošao Vlajkovim stopama.
Fight the fear, fight the greed – glasi zlatno pravilo njujorške berze, na kojoj sam imao čast da zaradim malo novca. Preciznije, novci se zarađuju na dobroj proceni, a ne na dobrom rezultatu. „Greed“ /pohlepa/ govori o pravovremenoj proceni kada kupite profit sa stola. Tzv. „exit point“ rezultat mog krvavog rada u SNP-u mnogi, pa i sam resorni ministar smatraju sjajnim. O.K., lepo, samo kojim putem dalje? Moje procene su, nažalost, veoma loše – da put nije na vreme trasiran i da je moj „hunger strike“ možda poslednji alarm da se krene sa sečom žabokrečine. U protivnom sigurno dolazi do implozije, odnosno lagane smrti, pre svega NP-a i SNP-a, kao dve najveće pantljičare.
Ili, možda, čak i do eksplozije, ako klinci sa akademija, koji su potpuno blokirani, ne polude i ne krenu da prave lom sa Makijevom devizom na usnama. „Boj se ovna, boj se govna, a kad ćeš glumiti i režirati.“
„Konflikt interesa“ neminovno stvara nepotizam, nepotizam neminovno relativizuje merilo kvaliteta, sužava kreativni prostor i vodi stvaranju zatvorenih interesnih grupa. Sprečavanje konflikta interesa jedan je od najvažnijih antikorupcijskih zakona, koji će se vrlo brzo naći u Skupštini Republike Srbije. Korupcija je na zapadu kašalj, kod nas kancer. Njeno suzbijanje je direktno proporcijalno šansi da tranzicija uspe. Pa i ova naša pozorišna. Koliko god sofisticirana bila.
Kada sam shvatio da moji akademski vapaji, osim akademskog polemisanja i sporadičnog akademskog približavanja stavova, ne izazivaju nikakav praktični outcome, a kao pristalica teorije da su novinari najnespremniji dočekali tranziciju, odlučio sam da se prilagodim njihovom ukusu i da udarim žestoko i bez pardona. Dakle, štrajk glađu. Naravno da je upalilo, kao što je promptno usledio i standardni balkanski rebus – „šta se tu iza brda valja?“. Nemoguće da normalan čovek izgovara tako opasne istine, a da nema neki prikriveni, pakleni naum. Konsekventno, čitav dijapazon političko-privatno-psihijatrijskih spekulacija, u koji spada i ona najbliža istini, da su mi namere bile upravo one koje sam i saopštio javnosti, bio mi je potpuno predvidiv. Ipak, ono što me je iznenadilo, bila je silina „Wag the dog“ kontraudara, u kome je prednjačila jedna urbana beogradska televizija, čije ime ne bih izgovarao iz emotivnih razloga. Posle neverovatno tendencioznog i prljavog snimka koji se histerično vrteo po Beogradu, moja majka i prijatelji su zaista pomislili da sam otkačio poput odmetnutog pukovnika iz Kopoline Apokalipse.
Sve u svemu, skraćivanje mog „exit pointa“ iz svečane lože SNP-a (ulozi su taman počeli da se dižu, šteta) usledilo je kada sam spoznao da moj cilj zapravo nije dovoljno izoštren i da je bilo vrlo teško, čak i perverzno, tražiti podršku od ljudi iz kuće, od ljudi od kojih veliki deo mora biti otpušten. Da se neko, kojim slučajem, pojavio sa transparentom „Ja želim da budem otpušten“, zaista ne bih preživeo.
Dakle, umesto „fatalnih“ četrnaest tačaka, moj cilj je bilo podizanje nedopustivo niskog nivoa adrenalina i odgovornosti onih koji odlučuju o našim sudbinama. Za početak, po četrnaest zadatih tema. Narušavanje harmonije večite sadašnjosti. Prirodni zakoni će to ionako uraditi ali ja mislim da moramo ići mnogo brže. Ljudi, jednostavno, više nemaju živaca da čekaju, preti nam novi brain drain. To čujem sa mnogo strana. Berlinski zid je pao pre trinaest godina, ne zaboravimo. Ja ću sačekati do leta. Tada će nam oni ludi klinci iz Novog Sada vrlo ozbiljno postaviti sudbonosno pitanje: Serbia, are You ready for the Exit?
