Raskoš praznine

Pre nego što je nova adaptacija Orkanskih visova stigla u bioskope, kružile su glasine da će novi film Emerald Fenel imati metadimenziju, to jest da Margo Robi tumači ženu koja čita roman Emili Bronte i zamišlja sebe kao glavnu junakinju – tragičnu Ketrin Ernšou. Ta ideja, međutim, nije realizovana – ako je ikada i bila u planu – što je možda i najveća propuštena prilika ovog filma. Ono što je stiglo na ekrane vizuelno je privlačno, luksuzno i sofisticirano upakovano, taman za Dan zaljubljenih, koji je već odavno komercijalizovan do krajnjih granica, ali suštinski emocionalno prazno, dramaturški pojednostavljeno i interpretativno nespretno. Dodao bih i nepotrebno – s tim da to, očigledno, nije tačno, bar ne sa komercijalne strane. Ali o tome nešto kasnije.

foto: promo

Roman Orkanski visovi Emili Bronte iz 1847. godine već dugo važi za kultno delo, adaptirano mnogo puta za veliki i mali ekran. Izvorna priča je veoma složena, obuhvata više od trideset godina i tri generacije, sa bogatom mrežom likova i psiholoških slojeva. Fenel je, međutim, odlučila da sve to pojednostavi do krajnjih granica i sve podredi erotskom naboju. Čulni elementi u samom romanu takođe postoje, s tim da su suptilni i krajnje funkcionalni – oni doprinose napetosti, slojevitosti i – pre svega – karakterizaciji. Fenel ih pak stavlja u prvi plan, ali bez veće dramaturške snage, pretvarajući duboku psihološku priču u “ljubavni vikend roman” i sve zatrpava scenama seksa koje ne uspevaju da budu ni emotivno ni vizuelno oslobađajuće.

Priča je, uz to, scenaristički svedena i samim tim dramaturški osakaćena. Čuveni narativni okvir je uklonjen, gomila likova eliminisana (nema Hindlija i njegove supruge, a pošto nema ni okvira – odstranjeni su Keti, Herton i Linton, pa samim tim i Lokvud), a fokus stavljen gotovo isključivo na Ketrin i Hitklifa. Čak ni tu, međutim, film ne uspeva da prenese ni polovinu snage izvornika. Umesto složene, strastvene i demonske ljubavi, dobili smo krajnje stilizovan a opet emotivno tup prikaz. Fenel, očigledno, svoje Orkanske visove tretira više kao “film za dejt”, nego kao poštenu adaptaciju sa unutrašnjim životom i dramaturškom težinom.

To je validan pristup, tim pre što predlošku znatno vernije verzije već postoje, s tim da ta odluka lišava priču njene višeslojnosti i banalizuju je, a to jeste šteta. Kada je već napravila tolike izmene, Fenel je mogla i da ode do kraja i podari nam prve filmske Orkanske visove sa srećnim krajem, što se pak nije usudila da uradi, iako bi takav završetak zapravo bolje pasovao njenoj ublaženoj i razvodnjenoj verziji.

VIZUELNA RASKOŠ

Emerald Fenel, bivša glumica i dobitnica Oskara za Devojku koja obećava (najbolji originalni scenario), dobila je odrešene ruke za svoj novi projekat, a uz to pozamašan budžet i trenutno najveće i najlepše zvezde. Produkcija svakako jeste impresivna, što i ne čudi imajući u vidu da je film koštao 80 miliona dolara. Fenel je snimila film koji je želela, svesna očekivanja savremene publike, ne obazirući se previše na suštinu predloška. Jer njen film je – to nije sporno – prilagođen ukusima mase. Ne može se poreći da novi Orkanski visovi izgledaju atraktivno. Švedski direktor fotografije Linus Sandgren obezbedio je kadrove koji su tehnički besprekorno komponovani, kostimi Žaklin Duran su raskošni (iako nemaju baš puno veze sa autentičnim XIX vekom), scenografija Suzi Dejvis bogata i uglađena (mada takođe napadno modernizovana). Ali iza svega toga nema unutrašnje snage, nema emocionalne dubine. Centralna ljubavna priča je zašećerana i upakovana u sjaj i glamur, kao ratluk u ukrasnoj kutiji u obliku srca, ali su zalogaji bezukusni, ili bar nemaju onu jačinu koju Emili Bronte zaslužuje.

PODELA I PROBLEMATIČNI IZBORI

Tridesetpetogodišnja Margo Robi, u ulozi Ketrin Ernšou, igra junakinju koja je u romanu tragično umrla sa 18, 19 godina. Robi jeste harizmatična i fotogenična, ali u ovoj ulozi deluje potpuno pogrešno, pa čak i pomalo izgubljeno. Plava boja njene kose ovde je najmanji problem (Ketrin je u romanu tamnokosa, što su sve dosadašnje ekranizacije poštovale). Fenel tretira lik kao tinejdžerku (što ona u romanu i jeste), dok na ekranu vidimo odraslu ženu koja se ponaša krajnje hirovito i detinjasto. Rezultat je junakinja koja više nervira nego što potresa. Mogao se postići kompromis – verzija sa zrelijom, odraslom Ketrin svakako bi imala više dramaturške težine, ali Fenel se time nije bavila. Ovako, u jednom trenutku imamo trinaestogodišnju Ketrin (u tumačenju debitantkinje Šarlot Melington), a već sledećeg trenutka pred nama je zrela lepota Margo Robi. Taj prelaz je morao da bude suptilniji, tim pre što je ovo prvi film u kome lepa Robi više ne izgleda kao devojka već kao zrela žena – što je ogromna, po meni nepremostiva razlika u odnosu na Ketrin iz romana.

Izbor Hitklifa je takođe sporan. U romanu je opisan kao tamnoput, možda i romske nacionalnosti, dok ga u filmu tumači belac, dvadesetosmogodišnji glumac Džejkob Elordi, koji je, kao i Robi, rođen u Australiji. Odluka je čisto komercijalna i zasnovana na ranijoj saradnji Elordija sa Fenel na filmu Soltbern. Elordi je nesporno zgodan i muževan, ali glumački ne uspeva da parira glumcima koji su pre njega tunačili ovaj lik, a to su, između ostalih, Lorens Olivije (1939), Timoti Dalton (1970), Rejf Fajns (1992) i Tom Hardi (2009). Umesto demonske, gotovo zastrašujuće figure, dobili smo praznog, bezizražajnog junaka čiji fizički izgled ne može da nadoknadi emocionalnu plitkost, koja nije samo posledica Elordijeve glume nego i scenarija. Pored toga, hemija između Elordija i Robi gotovo da ne postoji, što dodatno urušava narativnu osovinu filma.

Najbolje scene filma su one iz detinjstva Hitklifa i Ketrin, u kojoj je Šarlot Melington partner sjajni mladi Oven Kuper (serija Adoslescencija), dok film kasnije – kada naši junaci “odrastu” – veoma brzo sklizne u trivijalnost i plitkost. Lik služavke Neli igra Hong Čau (gledali smo je u Kitu Darena Aronofskog, a pre toga u Smanjivanju Aleksandera Pejna), koja ima blizu 50 godina, što je očigledno previše za lik koji bi trebalo da bude samo nekoliko godina stariji od Ketrin i Hitklifa. Fenel pritom menja lik Neli iz pasivnog posmatrača u aktera i negativca, što je legitimno kreativno odstupanje, ali dodatno udaljava adaptaciju od predloška, a zapravo ne donosi ništa od suštinske važnosti. Šazad Latif kao Edgar Linton i Alison Oliver kao Izabela Linton solidni su (posebno Oliver, koja je pogodila pravi ton i dobro se zabavila na snimanju), dok veteran Martin Kluns (poznat našim gledaocima iz čuvenog britanskog sitkom Nepristojni ljudi) očekivano dobro nosi ulogu Ketrininog oca i lepo ga je videti u velikoj produkciji poput ove.

POVRŠNI EROTSKI NABOJ

Fenel ne želi da se previše unosi i uporno odbija da se suoči sa duhovnom i seksualnom čežnjom originala. Umesto toga publici servira “vruće” scene seksa, koje nisu ni približno tako intenzivne da bi opravdale toliku medijsku pažnju. One bi trebalo da budu ključni mamac, ali ostaju plitke, mehaničke i ne ostavljaju emotivni odjek, a neke su i prilično neukusne, čak uvredljive za izvornik (kao, na primer, scena u kojoj Hitklif zatiče Ketrin kako masturbira na otvorenom, sakrivena iza velike stene). Film pokušava da šokira i fascinira gledaoce, ali u suštini ostaje nedorečen i emotivno osiromašen. Novi motivi — vešanje, kuća za lutke – ne vode nikuda, već samo dodatno kompromituju interpretaciju priče.

Vizuelno spektakularan ali emotivno besciljan, film ostaje lep proizvod – da, “proizvod” – sa lepim glumcima koji ne uspevaju da prenesu suštinu romana. Fenel uklanja bol, strast i dubinu iz priče, ostavljajući površinsku igru između likova. Rezultat je estetski prijatan za oko i donosi određenu dozu senzualnosti, ali ne ostavlja trajni emotivni odjek. Deo publike će biti očaran svim tim sjajem i odmerenom provokacijom, ali duh priče Emili Bronte ostaje izgubljen.

Kako je moj kolega Marko Njegić primetio u recenziji za Slobodnu Dalmaciju, ova verzija Orkanskih visova pre svega cilja na publiku koja voli filmove tipa Pedeset nijansi sive i serije poput Bridžertona, a koja roman nikada nije ni pročitala. To se, očigledno, pokazuje kao dobitna kombinacija: predviđa se da će film u SAD zaraditi 50–55 miliona dolara za prva četiri dana prikazivanja, što je za dramski film, premijerno prikazan u februaru, nezapamćen uspeh.

Lepi kadrovi i atraktivni glumci ne mogu nadomestiti plitku interpretaciju jednog od najsloženijih i najstrašnijih ljubavnih romana u svetskoj literaturi. Ovo je film koji ima stil, ali nema dušu. Ima estetiku, ali ne prenosi patnju, strast i demonsku energiju originala.