“U vetru svako može da prepozna sopstveno sećanje, gubitak i bliskost sa onima koji su otišli”, kaže u intervjuu za “Vreme” Stefan Đorđević (1987, Bor), reditelj nagrađivanog filma Vetre, pričaj sa mnom, koji je nedavno počeo da se prikazuje u domaćim bioskopima. U pitanju je duboko lična priča posvećena Stefanovoj majci, koja je preminula od teške bolesti. Glavni glumci, osim reditelja i majke Negrice, članovi su uže i šire porodice – naturščici čija je spontanost i iskrenost doprinela da se publika i kritika snažno vežu za ovo ostvarenje. U pitanju je hibrid igranog i dokumentarnog filma, koji prikazuje rediteljev povratak kući prvi put nakon majčine smrti, kako bi sa porodicom proslavio bakin rođendan.
“VREME”: Film je doživeo veliki uspeh, dobio brojne nagrade na prestižnim festivalima, na Sarajevo Film Festivalu dobio je Srce Sarajeva za najbolji igrani film…
STEFAN ĐORĐEVIĆ: Kada stvarate, to uglavnom radite iz unutrašnje potrebe, bez mnogo razmišljanja o reakcijama i ishodu. Kod ovog filma to je bilo još složenije, jer u njemu igra moja porodica i naše iskustvo je stvarno, ogoljeno. Bilo je nemoguće pretpostaviti kako će publika reagovati i da li će se uopšte povezati s tim. Posle godinu dana festivalskog putovanja i susreta sa domaćom publikom, mogu da kažem da ljudi vrlo otvoreno reaguju na Vetar. Iako je film lično sećanje na moju majku Negricu, u njemu postoji porodična energija koju publika prepoznaje kao iskrenu. Dok nas gledaju kako prolazimo kroz sopstvena sećanja, ljudi evociraju svoja. U toj razmeni bola i nežnosti zapravo se povezujemo i oplemenjujemo jedni druge. Nijedna nagrada nije važnija od toga.
Vetar je posvećen tvojoj majci, ona je centralna figura. Kako je sve krenulo?
Sve je počelo kada je mama saznala da joj se rak vratio, nakon što se petnaest godina ranije izlečila alternativnim metodama. Bila joj je potrebna dodatna snaga u toj borbi, pa se tokom leta preselila u kamp prikolicu na Borskom jezeru. Buđenje u prirodi i potpuno sjedinjavanje s njom delovali su na mamu toliko snažno da je zračila posebnom energijom. Inspirisala je sve nas, posebno mog brata Boška i mene, pa smo počeli da fotografišemo njenu svakodnevicu. U jednom trenutku sam pomislio da bi trebalo snimiti i njen odnos sa prirodom. Tokom snimanja, u jednom razgovoru, podelila je sa mnom kako razgovara sa vetrom. Posle njene smrti ostao sam s tim snimcima i dok sam slušao razgovor o vetru, imao sam osećaj da kroz njega deli svoje životno iskustvo i mudrost, poželeo sam da je bolje razumem. Svaki put kada bismo u porodici pričali o njoj, kroz ta sećanja bih osećao njeno prisustvo. Tada sam shvatio da je na taj način održavamo živom i da film treba da završimo zajedno, za nju.
Kako si uspeo da animiraš članove porodice da učestvuju u filmu i glume sami sebe? I koliko je bilo problema u radu s naturščicima?
Porodica je odmah prihvatila ideju da pravimo film o Neci. Ona se celog života brinula o svima nama i ovo je bio naš način da joj uzvratimo pažnju i ljubav. Pošto je scenario nastao iz stvarnih događaja koje smo već proživeli, nije bilo potrebe da na setu strogo kontrolišem situacije, već sam nastojao da uhvatim život ispred kamere. Zajedno smo gradili filmske situacije, ali su one često odlazile u potpuno drugom pravcu od onoga što je bilo napisano. Kao neki začarani krug, napišete scenario inspirisan stvarnošću, a onda, pokušavajući da je rekonstruišete, ona se prelije u neku novu stvarnost koja se dešava prvi put. Jedno inicira drugo i rađa novi, neponovljivi trenutak. Najveći izazov pojavio se u montaži kada je trebalo pronaći novu narativnu strukturu i ritam, posebno zbog preplitanja prošlosti i sadašnjosti. Ali sada, kada je sve završeno, osećam duboku zahvalnost. Jer pored filma ostao je i porodični dokument za pokolenja.
Ti si i glavni glumac. Koliko je bilo zahtevno režirati i istovremeno glumiti?
Pored toga što sam bio reditelj i glumac, na setu sam istovremeno bio i sin, i unuk, brat, ujak… Objedinjavanje svih tih identiteta i odgovornost prema svakom od njih stvorili su veliku težinu. Shvatio sam da mi je potrebna sva moguća pomoć, pa smo producentkinja filma Dragana Jovović i ja okupili i povezali divne ljude u ekipu. Svako od njih je u ovaj projekat uneo ogromnu energiju i strpljenje, a posebno Milica Tomović, koja je orkestrirala porodicu u trenucima kada sam ja bio ispred kamere. Za kamerom je bio Marko Brdar, imao sam puno poverenje u njegov vizuelni senzibilitet. Proces je uglavnom izgledao tako što bismo Milica, Marko i ja unapred definisali ugao posmatranja i “zakucali” kameru na promišljene pozicije kako bi porodica, kada uđe u kadar, imala potpunu slobodu kretanja i mogla da se oseća prirodno. Kada smo jednom pronašli filmski jezik Vetra, emocije su se sve više otvarale i tada je postalo veoma zahtevno ostati stalno prisutan. Kada se u životu suočavate sa tugom, prirodno težite izolaciji kako biste zalečili rane. U filmu za to nema ni prostora ni vremena, i ono što ne zaceli često se pretvara u nervozu. Bez porodice i ekipe ovaj film ne bih mogao da završim.
I vetar je jedan od junaka filma, vrlo važan, pogotovo tvojoj majci, ali i tebi koji želiš da dokučiš njegove poruke.
Pre svega, mama je otvorila tu temu i podelila sa mnom svoju priču o vetru. Njene reči su ostavile toliko snažan trag da sam posle njene smrti svako leto provodio na Borskom jezeru. I kad god bi vetar duvao kroz krošnje, pomislio bih na nju. Počeo sam da osećam nešto u šta ranije nisam verovao, da se nečije prisustvo može osetiti i kada ta osoba više nije tu. Upravo to osećanje sam želeo da prenesem u film, ne kao jasnu poruku ili objašnjenje, već kao doživljaj i osećanje.
U nekoliko scena tvoj brat ćuti ili ostaje nedorečen. Da li je to namerno ostavljeno tako?
Kada se porodica suočava s gubitkom, svako to radi na svoj način. Nekome prija da govori, da deli, a nekome da ćuti i nosi stvari u sebi. I taj način ćutanja je jednako snažan izraz bola. Svako ima svoju percepciju vremena dok prolazi kroz tugu i mislim da taj proces ne može niti treba da se vremenski ograničava. U filmu sam želeo da uhvatim upravo te naše različite mehanizme, bez namere da ih objašnjavam ili zatvaram do kraja. Iako se energetski ponekad ne poklapamo, osećanje koje nas povezuje je isto. To nedorečeno nije prostor za nagađanje, već prostor za tišinu u kojoj svako može da prepozna sopstveni način na koji se nosi s gubitkom.
Kuja Lija jedan je od glavnih likova u filmu. Čiji je u stvari to pas i otkud on u filmu? Deluje da se sjajno uklopio u filmsku ekipu.
Liju sam udomio nekoliko meseci posle maminog odlaska i od tada smo nerazdvojni. Vrlo brzo su je zavoleli i svi u porodici, a naročito deka Buda. Kao da je na neki način popunila prazninu i postala novi član porodice. Kako smo provodili vreme zajedno, sve sam bolje upoznavao njen karakter i poželeo sam da nekako uhvatim njen duh u filmu. U početku smo radili na malim komandama, ali pošto Lija i ja imamo zajedničke scene u filmu, bila nam je potrebna stručna pomoć. Imali smo sreću da sarađujemo sa trenerom pasa Dejanom Ševkovićem iz Gorske službe spasavanja, koji je pomogao da Lija odgovori na “glumačke izazove”. Svakoga ko je pogledao Vetar osvojile su Lijina smirenost i prirodnost na filmu, baš onako kako je mene osvojila uživo.
Zanimljivo je da ste i ti i Nikola Ležaić (tvoj zemljak iz Bora u čijem si filmu Tilva Roš glumio) u filmu Kako je ovde tako zeleno?, ali i Vladimir Tagić sa Yugo Floridom, radili duboko lične priče, maltene u isto vreme. Da li je reč o nekakvom spontanom trendu, poput autofikcija u književnosti, ili je sve samo slučajnost?
Umreti mlad od raka u današnje vreme više nije puka slučajnost. U prošlosti koja nas je zadesila devedesetih, naši roditelji su davali sve od sebe da obezbede porodicu, često u nemogućim okolnostima. U međuvremenu, industrija je privatizovana i modernizovana, a osnovni uslovi za život: vazduh, voda, hrana – zagađeni su. U takvom okruženju ljudima je teško da žive zdravo. Nije teško da se stvari “nameste” tako da mladi ostanu bez mladih roditelja. Nikola, Vlada i ja nismo izgubili roditelje u različito vreme, ali, kao i u porodici, svakome od nas je potrebno vreme da se suoči sa bolom, svako od nas ima svoj način da ga nosi i da ga, na svoj način, “izbaci”.
Paralelno sa filmom u bioskopima, otvorena je izložba Porodica vetra u holu Dvorane kulturnog centra. Kako je došlo do toga i šta ljudi mogu da vide na izložbi?
Pre realizacije filma moj brat Boško i ja smo napravili izložbu fotografija Dnevnik o mami, sastavljenu od zabeleženih prizora sa Borskog jezera. Ta izložba je bila glavni podstrek da skupim hrabrosti i upustim se u pisanje Vetra. Dok sam pisao scenario kod porodice u Svrljigu, redovno sam ih fotografisao, s jedne strane istražujući prostore za film, s druge čuvajući trenutke. Izložba Porodica vetra sastoji se od fotografija porodice, ali i momenata sa mamom, tako da zajedno s filmom zaokružuje ceo proces kroz koji smo prošli pre i nakon njenog odlaska. Oduvek sam želeo da spojim ova dva medija kako bih pojačao utisak stvarnosti. Izložba će biti otvorena do 1. aprila.
Nagradu “Srce Sarajeva” letos si posvetio studentima i njihovoj borbi protiv režima. Da li si i dalje optimista kao što si bio tada?
Nagradu sam posvetio svojoj majci, ali i svim majkama studenata Srbije koji su tih dana bili pretučeni na ulicama. Želeo sam da skrenem pažnju na brutalnost koja se događala, ali i na majke koje brinu da se njihovoj deci nešto strašno ne dogodi dok se bore za našu budućnost. Gledajući koliko je snage i volje moja mama uložila da što duže ostane sa nama, ništa mi ne može oduzeti nadu da će biti bolje.
Šta je dalje na redu? Spremaš već nešto?
Novi film koji trenutno pišem takođe je inspirisan maminim iskustvom, kada je dobila otkaz u osnovnoj školi. U tom trenutku bila je razredna 8. razreda, a otpustili su je tri meseca pre mature. Ljubav i podrška njenih učenika i danas govore sami za sebe. Aktuelne slike sličnih situacija koje su se događale u poslednjih godinu dana to potvrđuju. Trenutna situacija u našoj kinematografiji takva je da, pored Nikole, Vlade i mene, postoji niz mladih talentovanih autora koji su snimili svoje prve i druge filmove i doživeli veliki uspeh kod publike i na filmskim festivalima u svetu. I baš u trenutku u kojem naša kinematografija počinje da biva primećena, svima nam je uskraćena mogućnost da razvijamo naredne projekte jer više od godinu dana nije bio otvoren nijedan državni konkurs za podršku domaćim ostvarenjima. Nadamo se da će se i to uskoro promeniti.
