Ima li ičega grotesknijeg od (javno) vickastog oficira? Možda jedino vickasti pop… s obzirom na to da je vojska vrlo formalno i strogo hijerarhizovana institucija, u kojoj se svačiji položaj ogleda u njegovom činu, a ovaj je, pak, „iz aviona“ vidljiv preko zlaćanih šara na njegovom sivomaslinastom ramenu, uvek sam se pitao kako se određuje koliko (treba da) napreduje neko ko se bavi tipično „civilnom“ delatnošću, ali u sastavu vojske. Kad pogledaš lika koji je, na primer, kapetan koji gudi u gudalo u vojnom orkestru, kako da se ne zapitaš šta je presudilo da ga unaprede iz čina poručnika, i šta će sutra odlučiti da postane major? Količina i kvalitet borbeno, manevarski ili paradno upotrebljenih povisilica i snizilica? Prilično komplikovana stvar, morate priznati.
A kako li je tek sa vojnim humoristima, sa vickastim tipovima koji zarađuju ‘lebac i napreduju u hijerarhiji zasmejavajući ljude koji provode život u bizarnim čojanim odeždama (zamislite tu scenu: zadimljena podoficirska kantina puna tipova koji oduševljeno čitaju humoresku u upravo izašlom broju „Vojske“ i grohoću se usklađeno ho–ho–ho, lupajući se besomučno teškim čvornovatim šakama po kolenima od neizdržive jačine upravo proživljenog estetskog doživljaja, prvo svako po svojim, a onda valjda i međusobno, da pojačaju psihodelični efekat)? I koji je „formacijski položaj“ ovih profesionalnih šaljivdžija u suptilnoj vojnoj strukturi? Postoje li, recimo, posebne humorističke čete ili nešto slično? Neko će možda reći i da sve to nije mnogo važno, ali to je samo privid: još je Branko Miljković znao kakvo dejstvo i na prijateljsku i neprijateljsku živu silu ima prejaka reč, naročito ako je oplemenjena specifičnom SM-duhovitošću. Oni subverzivni britanski montipajtonovci, recimo, ostavili su nam nezaboravno svedočanstvo o ubistvenom vicu (killing joke) koji su onomad, u svetskom ratu, specijalizovane britanske službe razvile u svrhu masovnog uništavanja nemačke žive sile: britanski bi vojnik na frontu, iz bezbednog zaklona, što glasnije izdeklamovao vic – koji je za njega bio bezbedan, jer ne razume nemački – a razorna snaga urnebesne pošalice kod tevtonski krutih neprijatelja izazvala bi devastirajuće gubitke: padali su, siromasi, kao snoplje, zgromljeni njima nedostižnim der britische zenze of humour…
Šalu na stranu, kada se Vojska – ili „Vojska“, njeno glasilo – nesuvislo šali sa ozbiljnim stvarima, onda bi i oni koji tu vojsku plaćaju (tj. građani, da ne rečemo civili) trebalo da se zainteresuju šta je to onoj SM-gospodi Tako Neodoljivo Smešno. Recimo, izvesni je profi-šaljivdžija (Petar Damjanov, čin nije saopšten) u „Vojsci“ napisao – a „Danas“ od 11. 4. 2002. preneo – nešto što bi valjda trebalo da bude pošalica na račun Glupih Civila koji – umesto da gledaju svoja bezvezna civilna posla – dodijavaju poštenom sivomaslinastom svetu tražeći civilnu kontrolu vojske, a posebno njene službe bezbednosti, polazeći od tipično civilnjački idiotske pretpostavke da bi čak i ta profana, neuniformisana bića mogla i smela da budu upoznata sa svim tim gotovo okultnim Vojnim Tajnama (recimo: hemijski sastav i biološko poreklo neopisive vojničke splačine poznate kao drnč) a da to ne bude opasno za Otadžbinu, koju oni ionako ne umeju da čuvaju i sačuvaju kao što to ume vojska (samo za mog života, evo, čuva već treću, a za tri godine će ostati i bez nje!). Da stvar bude gora, ako se gdegde i nađe poneki civil koji nije notorna budala, onda je dotični zapravo – špijun, mrski imperijalistički lakej, Izdajnik koji kontaktira sa Strancima po sumnjivim motelskim restoranima, a ovamo bi hteo da kontroliše vojnu bezbednost?! ‘Oće, bre, koza u kupus! Sve to, i još mnogo toga abuloznog, piše u „pismenom sastavu“ – čitaju li ga ujutru jadnim redovima, umesto moralno–političkog vaspitanja? – u novoj „Vojsci“, a sve pod naslovom „Kako mali Đokica zamišlja…“, i sa neprikrivenom idejom vodiljom da se civilni nadzor nad vojskom izvrgne ruglu kao skladna zavera civila-budala i civila-špijuna…
Nadam se da će mi biti oprošteno zbog neupućenosti – ja sam samo glupi, inferiorni civil – ali ja nekako ne bih progutao ovu pričicu a da joj ne proučim bakteriološki sastav. Jer, ono na šta nas ona, svojom farsičnom paraduhovitošću izraslom pravo iz retardirane škole sovjetskog humora upućuje, upravo je fakat da imamo posla sa Šeprtljavim Mastodontom kojeg treba rasformirati pre nego što – svojom monumentalnom vremensko-prostornom izgubljenošću – napravi još štete. Naime, sve te mistifikovane Službe, koje su berićetno i kadrovsko-ideološki gotovo neokrnjeno preživele i Titovo doba, i difuzni posttitovski period, i Miloševićevu vladavinu, i isto im sasvim lepo ide u otadžbinoljubivoj saradnji s legalističkim Prevrtačem Stomaka sa odavno izbledelim antikomunističkim pedigreom, iste su one Službe i sa istim specifično pronicljivim i lucidnim „kadrovima“, koji su, recimo, svojevremeno (1986) napravili neviđenu paniku i sveobuhvatnu istragu – bejah i ja nevino optužen… – u četi u kojoj sam služio vojsku kada je Nepoznat Neko na soškama za oružje nacrtao ono strašno pankersko zaokruženo A (kojeg je, inače, tada bio pun svaki gradski zid): činilo se da Država i Sistem neće preživeti tako strašan i mučki udarac, to prkosno i drsko anarhističko skrnavljenje Svijetlog Oružja… Ili kada su me ispitivali zašto čitam „Mladinu“, a nisam čak ni Slovenac… Ili, kada je, tamo negde 1987-88. nekakav Vojni Bezbednjak natmureno i mračno upozorio mog oca da ja (civilno lice, ej!) nosim „slovenački“ bedž protiv verbalnog delikta (precrtano 133, član tadašnjeg Krivičnog zakona!) što je Neprijateljski Akt par excellence… I, Bog te, ne prođe mnogo, a Država i Sistem se stvarno raspadoše, zbog čega se kajem do dan-danas…
Pošto ti ljudi ne umeju, ne mogu ili ne žele da izađu iz svog paralelnog, hladnoratovskog sveta, trebalo bi im pomoći da to nekako učine, a to se može samo preko najstriktnije civilne kontrole Vojskosaurusa – političke, bezbednosne, finansijske etc. Šta mislite da počnemo od rasformiranja humorističke čete? Jerbo, kako odavno pevahu The Smiths iz imperijalističke Engleske – „That Joke Isn’t Funny Any More“, tj. u prevodu na srpski – ćuti, bre, tamo i ne mudruj, i jedi taj drnč!
