Hoćemo li, moj đetiću, zapjevati Karadžiću

Desetog aprila na Kolarcu bilo je guslarsko veče (upriličilo ga Društvo guslara „Vuk Karadžić“ iz Beograda). Nadao sam se da ću u prvim redovima videti meni draga lica iz SANU-a, Krunskog saveta, iz Odbora za odbranu Radovana Karadžića… Nije bilo kako sam zamislio, ali je veče za mene bilo nezaboravno: nastupili su vodeći guslari današnjice, ispostavilo se da guslari, koji među drugim muzičarima ne slove za vrhunske umetnike, pevaju prvoklasno, bolje od većine onih koje prate orkestri na Pinku… Osvedočio sam se da su gusle još uvek isključivo muški instrument, na koncertu su doduše nastupile i dve građanke, ali je jedna od njih pevala bez instrumentalne pratnje, dok je druga besjedila, takođe bez podrške gusala.

U holu je bio štand sa CD-ovima i audio-kasetama koje su izvođači snimili, u centru štanda bio je plakat sa ja bih rekao odrubljenim glavama Slobodana Miloševića, generala Mladića i doktora Karadžića, svoj trojici je iz vratnih žila kapala tečnost koja život znači; nasuprot muzičkom štandu prodavale su se kape: kapa generala Mladića – ili vojvode Stepe, ako hoćete – košta 500 dinara, govorim o kapi u prirodnoj veličini, sa pripadajućom kokardom kao jedinim ukrasom, e, pored te kape kao majke svih kapa bile su manje kape (kad su g. Mladić i vojvoda Stepa bili mali): na krovu kapa bile su skazaljke, satni mehanizam se dakako nije video: satovi-šapkice koštaju oko 300 dinara.

Prošao sam pored štanda s kasetama misleći da ću posle koncerta, kad se budem osobno osvedočio kako ko od guslara peva i svira, kupiti nekoliko kaseta. Avaj, iako sam sa koncerta izašao među prvima, talas fanova koji je grunuo iz sale odgurao me je od kaseta, uspeo sam da kupim samo jednu: SLOBODAN MILOŠEVIĆ – od Gazimestana do Haga, pjeva uz gusle Novica Koprivica (pri čemu je ime izvođača neuporedivo sitnije od imena glavnog junaka). Hteo sam da kupim kasetu o generalu Mladiću, ali su me ostali ljubitelji što preduhitrili, što odgurali od štanda… No, bolje da uđemo u salu.

Prvo što pada u oči jeste da publiku čine pretežno muškarci (90 procenata), sudeći po razgovoru koji se može čuti kako između numera tako i usred pesme, publiku čine mahom ijekavski govoreći građani, malo-pomalo čovek počinje da razlikuje crnogorski od krajiškog naglaska, atmosfera je dobra, prijateljska, kumovska; gledateljstvo dolazi u manjim grupama, mnogi se zdrave (pitaju se), ima brkajlija kao iz narodnih pesama koje čekaju da budu izvedene, čiče sa štapovima pored sebe… Pogledujem ka prvom redu da vidim ko je od viđenijih Beograđana došao na koncert, ne prepoznajem nikog, parter se ispunio do poslednjeg mesta, malo-pomalo napunio se i balkon.

Tek neznatan broj posetilaca ostavio je odeću na garderobi, ogromna većina sedi u kožnjacima i vetrovkama, podseća na publiku sa priredbe iz Narodnooslobodilačke borbe: kulturna sekcija jeste pripremila program, ali ako neprijatelj pripuca, moramo svi biti spremni za pokret. Koliko je među posetiocima izbeglica, kome je od njih ostao još budan refleks bežanije, ne znam, tek, svi ti kaputi iz kojih su izbijali upijena kišnica i smog dali su priredbi specifičan vonj ognjišta; daleko od toga da je miris bio neprijatan, sva ta gorštačka lica bila su uredno izbrijana, bilo je nekoliko oficira i nekoliko takođe uniformisanih pripadnika MUP-a, ljudi oko mene bili su u svakom pogledu pristojni, miris je naprosto bio narodniji nego što to sala Kolarčevog narodnog univerziteta pamti. Pred sam početak doći će dve građanke, jedna u miniću, ofarbata u zverski crno, druga pak blajhana, u pantalonama i s čizmicama od zmijskoga krzna, malo su se usled veličine štikala spotakle obe o tepih, gorštaci su ih pridržali, tu već bi vreme da koncert počne.

Pre nego što počnem da nabrajam učesnike i njihove numere, da kažem ovo: svi guslari imaju odlične glasove (guslar mora tenor biti, to sam i pretpostavljao), svi imaju odličnu dikciju, skoro svi deluju scenski prekaljeno, njihovi nakloni, pridizanje gusala do visine srca, sve to izgleda vrlo otmeno, odmereno i rutinirano. Gusle liče jedne na druge, razlikuju se samo po ukrasima na glavi (video sam i prvu futrolu za gusle: zašto kolega guslar ne bi imao futrolu?! To je moj problem, moja predrasuda, ako sam mislio da se gusle stavljaju jedino pod gunj kad počne da pada sneg po Durmitoru!). Guslari nastupaju u narodnim nošnjama, neki gologlavi, neki s kapama na glavi, ne znam jesu li jedni Srbi drugi Crnogorci, slabo razlikujem narodne nošnje, u jednom trenutku učiniće mi se da mlađi nastupaju gologlavi, stariji s kapama: je li kapa nešto kao crni pojas, nešto na šta nemaš prava dok ne postaneš majstor, ili naprosto mladi idu gologlavi, dočim stariji svoje ćele i sede kose radije maskiraju kapom? Ne znam. Pred kraj priredbe pojaviće se čovek mojih godina, a biće gologlav, tako da više ne znam ko nosi kapu, a ko gusla gologlav.

Konferansije je Zoran Simonović, glumac ovdašnji, priredbu je režirao Milutin Šarac; za početak je odabran Boj na Mišaru, izlazi doajen guslarenja Savo Kontić, plave čakšire, crven gornjak zlatom opervažen, na glavi mu kapa piskulija (možda i nije, ali da ne uprostatim metar!), peva izražajno, ubedljivo, dođe mesto gde je „srpska vojska tursku nadvladala“, aplauz na otvorenoj sceni, na „Srbija se umirit ne može“ čitave ovacije. Publika je inače neposredna, tapše često, ne libi se da između numera nešto i poruči („Daj neku o Radovanu!“), na red dolazi Radovan, ali Furtula, student ako se ne varam šeste godine medicine, on će opjevati poslednju želju Njegoševu („Na Lovćen me braćo saranite“). Budući doktor nastupa gologlav, i on zaslužuje i dobija aplauz na mestu gde kaže: „Vide Rade da mu bolje nije / Pa odluči veliki genije…“, dođe vakat da nastupi devojka, ide u srednju školu, lepa je, nošnja joj gotovo isto toliko lepa, dolazi sa Homolja, peva dve pesme sa Kosova. Nema gusle niti je iko prati. Ne zna se jesu li lepše melodije ili izvedba. Glas, muzikalnost, fraza… – zapanjujuće dobro, šta dobro, izvedba je potresaiushchaia. Moj kasetofon marke SANYO tako je loše snimio ovaj koncert da nisam uspeo da skinem reči o nekoj gori, gori, ali sam na Cubaseu odsvirao melodiju onako kako ju je učenica Bojana Nikolić otpevala, u Es-duru: čuvam ovaj print kao dokaz da je Bojana pesmu prva našla, ona bi trebalo i da je snimi, ako je ne prestignu ale i bauci iz Beograda. Da. Prvi pevač je pevao iz A-dura, drugi je pevao iz As-dura, naredni opet iz A-dura, rekao bih da za gusle nije propisan ni neki određeni štim niti tonalitet, svako to rihta onako kako prija njegovom glasu ili njegovoj pesmi. Jedan od izvođača opevaće i kako mu prsti „sami lete“ po strunama, mada se guslari nisu pretrgli, leva ruka se uglavnom ne pomera, četiri prsta, četiri tona, pametnom dosta. Nema veze. Na red dođe pesma Rus zarati protivu Japana, podsetismo se svi da niko nije bio duže zaraćen od Crne Gore i Japana, aplauzom nagradismo i ovaj rekord, Goran Grba nastupa bez kape, ima negovanu bradicu, lepo peva, vrh gusala natprosečno izrezbaren i nekako nadograđen, izvođač pesme Smrt Iva Senjanina imao je mali peh, otkačila mu se bila tkanica, pa je zakasnio, ali sve je izišlo na dobro, stigao je, i on dobro peva, znam da ovo „dobro peva“ ide kao lajtmotiv ili kao davež kroz vasceo tekst, ali ti guslari imaju glasove, imaju odličan sluh, umeju da dišu, da prave promišljene pauze i krešenda, nema laži, nema prevare, imaju mikrofon, jedan za glas, drugi za gudački instrument, ali bi Kolarac mogli da napune zvukom i kad bi nastupili unplugged… Dođe red opet na žensko čeljade: dvostruka pobednica u besedništvu na Pravnom fakultetu Vanja Kljajević, govori tekst Matije Bećkovića o kukavici, odlična je i ona, ako neko ceni besedništvo, a publika je očito cenila; posle toga opet mladi guslar – „U boj kreće mlađani Jovane“, pa „Jovan mislim Babović i Aga od Meduna“, publika prepoznaje Božidara _ukića, burno ga pozdravlja, još burnije nego ostale, orao na Božinim guslama dodatno raširio ona orlovska krila, ispostavlja se da je oblaporni aga bacio svoje zavojevačko oko na ženu ovoga našijenca, zakazuje mu megdan: „Pa ko megdan junački dobije / Ej neka vodi žene obadvije!“, u sali delirijum, ja se valjda jedini pitam je li aga iz harema izdvojio samo jednu hanumu i stavio je na kocku, ili obojica imaju po jednu ženu, i treba u ferplej duelu da odluče ko će posle dvoboja živeti u bigamiji, a ko kao ubogi samac. Majka Jovanova tu ima aktivnu ulogu, ona sina takoreći huška da izađe dušmanu na megdan, to nešto ne iziđe baš na dobro d, nisam dobro upamtio, majka čini mi se pada mrtva, ali ostavlja amanet sinu: „Ej, ne daj ženu da je Turčin ljubi“, tu publika stoti put dade sebi oduška, muzički deo je posle toga prekinut, Božidar Glogovac čitao je pesmu, jednu, pa na nagovor što publike što konfernasijea i drugu („Pjesnik je došao sa dvije noge!“), deseti izvođač odabrao je Starca Vujadina.

Saša Laketić je moj favorit među guslarima: ima moćan, gust, nekako komprimovan tenor koji suvereno kontroliše, nagrađen je kako dolikuje, publika aplaudira kad god se pomene neka srpska svetinja, kad god pravda pobedi, pesme će se uglavnom baviti Kosovom, da bi se pred kraj koncerta čulo nešto i o NATO-u (taj deo koncerta zaslužuje da bude zasebno obrađen), posle mog favorita Laketića nastupio je gost iz Republike Srpske, legenda Romanije, vremešni delija u belim čarapama, zelenim čakširama, te crveno-zeleno-zlatnom gornjaku bez rukava, gologlav, i on dobar, iskusan, ubedljiv…

Evo, nema mesta za svih četrnaest učesnika priredbe. Bez ikakve pauze guslari su pržili više od dva sata, posle koncerta većina posetilaca sjatila se na kasetni i šapkijanski štand.

A šta je bilo s Karadžićem? Ništa, taj deo epskog narodnog stvaralaštva čuće se nekom drugom prilikom; naslov sam uzeo sa kasete Milomira Miljanića, koja je takođe bila izložena u holu.

Za 22. maj zakazan je samit srpsko-crnogorskih i bosanskih guslara, dramsko-epsko veče pod dramsko-epskim nazivom „Zakletva Kuča i Rovčana“. Ja idem, a vi?