Kad premijer ode u Nemačku na sastanak sa najvećim tamošnjim privrednicima, to obično znači da su dotični privrednici, ali i premijer, zainteresovani za razmenu znanja, robe i novca. Kad u Nemačku ode grupa novinara, to obično znači da ih čekaju jurnjava za privrednicima, pokušaji da shvate zašto nama baš i ne polazi za rukom ono što polazi celom svetu i, na kraju, gorak osećaj da i za Nemačkom i za svetom zaostajemo bar pedeset godina. Ako se slučajno desi da vas pozove Simens, to iskustvo biće znatno drugačije, a u domovinu ćete se vratiti sa zaključkom da je (uprkos svemu) mesto na kome živite i te kako zanimljivo za kompaniju koja ima milion deoničara, 450.000 zaposlenih i godišnji prihod od nekoliko milijardi eura
Sličan zaključak mogao se doneti već na početku posete. Naime, od 107 novinara iz cele Evrope koji su bili pozvani na redovnu polugodišnju konferenciju za štampu (na kojoj Simens objavljuje najnovije cifre, svoju poziciju na berzama i planove za budućnost), samo je osmoro novinara iz Srbije bilo u mogućnosti da nekoliko dana pre konferencije obiđe postrojenja ove kompanije, razgovara sa direktorima i čak isproba neka od najnovijih dostignuća. Šta je to moglo da se vidi?
Na početku, podjednako impresivni brojke i istorijat. Za 155 godina postojanja, kompanija je od skromnog preduzeća za izradu telegrafskih konstrukcija izrasla u giganta koji proizvodi kompjutersku tehnologiju, mobilne telefone, uređaje za domaćinstvo, uređaje za druge grane industrije, vozove, generatore, medicinske aparate. Sve faze tog puta izložene su široj publici u minhenskom Simens forumu gde jedan do drugog stoje npr. prvi telegraf i kompjuterski sistem koji omogućava transformaciju pisanog u glasovni zapis – nekoliko sekundi pošto ste poslali e-mail, na drugoj strani sale zazvoni telefon i imate priliku da čujete šta ste zapisali. (Da je mašina zaista pametna, pokazuje i eksperiment tokom kojeg je poslat e-mail sa porukom „Hajde da vidimo znaš li srpski“, a umilni robotizovani glasić progovorio i „po naški“.) Posle forumskih izložbenih postavki na red je došla i praktična primena – umesto autobusom ili avionom, novinarska ekipa je od Minhena do Nirnberga putovala vozom ICE 782 koji proizvodi Simens. Ukratko: moderan dizajn, zavidna brzina, enterijer nalik na avionski, ispred svakog sedišta monitor sa nekoliko TV kanala (ako hoćete i da slušate program, od osoblja dobijate slušalice), promena kanala dugmencetom instaliranim na rukohvat, optička vrata između vagona, toaleti poput onih u boljim beogradskim hotelima.
Sledeća faza putovanja podrazumevala je suočavanje s nečim od čega smo još dalje nego od futurističkih vozova: strogim radnim sistemom i pronalaženjem novih, uspešnijih modela organizacije u jednom preduzeću. U postrojenju za proizvodnju uređaja za automatizaciju (koje koriste sve veće svetske kompanije) u Ambergu, koordinator Robert Hierl prikazao je sistem u kome svi, od direktora postrojenja do radnika na traci (po ipak jasnom hijerarhijskom ključu) učestvuju u rešavanju proizvodnih problema – na table u halama i hodnicima kače se crveni papiri sa rukom ispisanim problemima, idejama i predlozima i zeleni, sa rešenjima za te probleme i ideje. Sve to se redovno analizira, prihvata ili odbacuje, a za posebno kreativne predviđene su i mesečne ili godišnje nagrade: bicikl, televizor ili put u Pariz. (Ovaj sistem je još nov, ali se uspešno primenjuje u 40 fabrika u Sloveniji i još tri Simensova postrojenja). Koliko god bilo strogo organizovano, postrojenje u Ambergu po nečemu liči na ono što može da se vidi i kod nas: u nekim delovima fabričke hale radnicima je dozvoljeno da puše čak i tokom radnog vremena!
Pored Amberga, ekipa iz Srbije obišla je i postrojenje za medicinsku opremu u Erlangenu i postrojenje za informatiku i telekomunikacije – oblasti u kojima Simens postiže impresivne rezultate i o kojima će više reči biti u nekom od sledećih brojeva „Vremena“. Za sada treba reći da je osoblje u Erlangenu bilo više nego dobro informisano o tržištu u Srbiji i da je pomenut podatak da je Simens oprema odavno prisutna i kod nas – svega nekoliko godina po početku primene rendgena, taj uređaj već je bio instaliran u Šapcu 1902. godine.
Pre nego što će na konferenciji za štampu biti saopšteno npr. da je prihod kompanije u drugom kvartalu fiskalne 2002. bio 1281 milijarda eura (u poređenju sa „tričavih“ 578 miliona u isto vreme prošle godine), ali i da kompaniji predstoji izvesna redukcija broja zaposlenih, predstavnici novinarskog esnafa beogradskog razgovarali su i sa glavom Simensa lično. Na svečanoj večeri koja je prethodila konferenciji, direktor kompanije Hajnrih fon Pirer najduže se zadržao upravo za „beogradskim stolom“ za kojim se prisetio svoje 12-godišnje novinarske karijere i prvog automobila koji je vozio (cena: 1200 nemačkih maraka), ali i prošlogodišnjeg razgovora sa Zoranom Đinđićem, činjenice da je Srbija zanimljivo tržište, kao i teze „da svako mora mnogo da radi na sebi da bi nešto postigao“.
Kompanija za sada ima predstavništvo i prodajne objekte u Jugoslaviji, ali sudeći po tretmanu predstavnika novinarskog esnafa beogradskog, čini se da se planovi ne završavaju na tome – istočna Evropa inače je jedan od slabije pokrivenih delova Simens mreže. Za sada, jasna je samo namera. Kako će sve to biti praktično izvedeno, trebalo bi verovatno pitati premijera.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
