Kad premijer ode u Nemačku na sastanak sa najvećim tamošnjim privrednicima, to obično znači da su dotični privrednici, ali i premijer, zainteresovani za razmenu znanja, robe i novca. Kad u Nemačku ode grupa novinara, to obično znači da ih čekaju jurnjava za privrednicima, pokušaji da shvate zašto nama baš i ne polazi za rukom ono što polazi celom svetu i, na kraju, gorak osećaj da i za Nemačkom i za svetom zaostajemo bar pedeset godina. Ako se slučajno desi da vas pozove Simens, to iskustvo biće znatno drugačije, a u domovinu ćete se vratiti sa zaključkom da je (uprkos svemu) mesto na kome živite i te kako zanimljivo za kompaniju koja ima milion deoničara, 450.000 zaposlenih i godišnji prihod od nekoliko milijardi eura
PUTOVANJE NA NIVOU: Voz ICE
Sličan zaključak mogao se doneti već na početku posete. Naime, od 107 novinara iz cele Evrope koji su bili pozvani na redovnu polugodišnju konferenciju za štampu (na kojoj Simens objavljuje najnovije cifre, svoju poziciju na berzama i planove za budućnost), samo je osmoro novinara iz Srbije bilo u mogućnosti da nekoliko dana pre konferencije obiđe postrojenja ove kompanije, razgovara sa direktorima i čak isproba neka od najnovijih dostignuća. Šta je to moglo da se vidi?
Na početku, podjednako impresivni brojke i istorijat. Za 155 godina postojanja, kompanija je od skromnog preduzeća za izradu telegrafskih konstrukcija izrasla u giganta koji proizvodi kompjutersku tehnologiju, mobilne telefone, uređaje za domaćinstvo, uređaje za druge grane industrije, vozove, generatore, medicinske aparate. Sve faze tog puta izložene su široj publici u minhenskom Simens forumu gde jedan do drugog stoje npr. prvi telegraf i kompjuterski sistem koji omogućava transformaciju pisanog u glasovni zapis – nekoliko sekundi pošto ste poslali e-mail, na drugoj strani sale zazvoni telefon i imate priliku da čujete šta ste zapisali. (Da je mašina zaista pametna, pokazuje i eksperiment tokom kojeg je poslat e-mail sa porukom „Hajde da vidimo znaš li srpski“, a umilni robotizovani glasić progovorio i „po naški“.) Posle forumskih izložbenih postavki na red je došla i praktična primena – umesto autobusom ili avionom, novinarska ekipa je od Minhena do Nirnberga putovala vozom ICE 782 koji proizvodi Simens. Ukratko: moderan dizajn, zavidna brzina, enterijer nalik na avionski, ispred svakog sedišta monitor sa nekoliko TV kanala (ako hoćete i da slušate program, od osoblja dobijate slušalice), promena kanala dugmencetom instaliranim na rukohvat, optička vrata između vagona, toaleti poput onih u boljim beogradskim hotelima.
Sledeća faza putovanja podrazumevala je suočavanje s nečim od čega smo još dalje nego od futurističkih vozova: strogim radnim sistemom i pronalaženjem novih, uspešnijih modela organizacije u jednom preduzeću. U postrojenju za proizvodnju uređaja za automatizaciju (koje koriste sve veće svetske kompanije) u Ambergu, koordinator Robert Hierl prikazao je sistem u kome svi, od direktora postrojenja do radnika na traci (po ipak jasnom hijerarhijskom ključu) učestvuju u rešavanju proizvodnih problema – na table u halama i hodnicima kače se crveni papiri sa rukom ispisanim problemima, idejama i predlozima i zeleni, sa rešenjima za te probleme i ideje. Sve to se redovno analizira, prihvata ili odbacuje, a za posebno kreativne predviđene su i mesečne ili godišnje nagrade: bicikl, televizor ili put u Pariz. (Ovaj sistem je još nov, ali se uspešno primenjuje u 40 fabrika u Sloveniji i još tri Simensova postrojenja). Koliko god bilo strogo organizovano, postrojenje u Ambergu po nečemu liči na ono što može da se vidi i kod nas: u nekim delovima fabričke hale radnicima je dozvoljeno da puše čak i tokom radnog vremena!
Pored Amberga, ekipa iz Srbije obišla je i postrojenje za medicinsku opremu u Erlangenu i postrojenje za informatiku i telekomunikacije – oblasti u kojima Simens postiže impresivne rezultate i o kojima će više reči biti u nekom od sledećih brojeva „Vremena“. Za sada treba reći da je osoblje u Erlangenu bilo više nego dobro informisano o tržištu u Srbiji i da je pomenut podatak da je Simens oprema odavno prisutna i kod nas – svega nekoliko godina po početku primene rendgena, taj uređaj već je bio instaliran u Šapcu 1902. godine.
Pre nego što će na konferenciji za štampu biti saopšteno npr. da je prihod kompanije u drugom kvartalu fiskalne 2002. bio 1281 milijarda eura (u poređenju sa „tričavih“ 578 miliona u isto vreme prošle godine), ali i da kompaniji predstoji izvesna redukcija broja zaposlenih, predstavnici novinarskog esnafa beogradskog razgovarali su i sa glavom Simensa lično. Na svečanoj večeri koja je prethodila konferenciji, direktor kompanije Hajnrih fon Pirer najduže se zadržao upravo za „beogradskim stolom“ za kojim se prisetio svoje 12-godišnje novinarske karijere i prvog automobila koji je vozio (cena: 1200 nemačkih maraka), ali i prošlogodišnjeg razgovora sa Zoranom Đinđićem, činjenice da je Srbija zanimljivo tržište, kao i teze „da svako mora mnogo da radi na sebi da bi nešto postigao“.
Kompanija za sada ima predstavništvo i prodajne objekte u Jugoslaviji, ali sudeći po tretmanu predstavnika novinarskog esnafa beogradskog, čini se da se planovi ne završavaju na tome – istočna Evropa inače je jedan od slabije pokrivenih delova Simens mreže. Za sada, jasna je samo namera. Kako će sve to biti praktično izvedeno, trebalo bi verovatno pitati premijera.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
“Studenti me jesu pitali da li bih hteo da budem na listi i ja sam potvrdno odgovorio”, kaže rektor Vladan Đokić u razgovoru za “Vreme”. Pričali smo o udarima na univerzitet, njegovim odlascima u Brisel i tome da li se boji da studentski pokret skreće udesno. A na konstataciju da će morati otići sa mesta rektora ako postane poslanik ili, ko zna, premijer, profesor Đokić kaže: “Videćemo da li će i kada doći taj trenutak. Može da bude pre, a možda i posle završetka mog rektorskog mandata”
Ukoliko se ne ujedine, već odluče da se kao fragmenti pojave na izborima, opozicione stranke proevropskog usmerenja ne samo da će izvršiti političko samoubistvo već će to samoubistvo proizvesti štetu po okolinu. U slučaju da neke stranke izađu same na izbore, bilo bi to kao da skaču sa zgrade ispod koje se okupila gomila ljudi protiv režima
“Našao sam se okružen poražavajuće mladim ljudima. A i inače znam da su mladi – nama vandalizuju prostor bezmalo nekoliko puta mesečno, imamo nadzorne kamere, to su uvek mlada golobrada lica. To je muški svet, sačinjen od mladih muškaraca, koji zaista nemaju ništa pametnje da rade nego da uništavaju nečiju imovinu ili da nekog tuku. Ali sa strahovitim uverenjem”
Iz godine u godinu medijski konkursi su postajali sredstvo kojim režim plaća svoju medijsku poslugu, što pojednostavljeno znači: građani izdvajaju pare da im neko nudi lažnu stvarnost i da ih dodatno truje radioaktivnom mržnjom. Odnosno, plaćaju da ih neko laže i od njih pravi budale
“Je li moguće da neko misli da je u redu i dobro za Srbiju da bude jedna od nekoliko zemalja na svetu koje nemaju nikakvo regulatorno telo? Je li moguće da neko misli da je dobro da se raspada Upravni odbor Javnog medijskog servisa? Nisam uopšte optimista i realno je očekivati da ćemo naići na zid, ali treba pokušati”
Zlo se zavuklo pod most i tamo, zaklonjeno od svetla, ćutalo i čekalo. Kad je Vladimir Arsenijević izašao iz taksija, nad Beogradom se opet nadvila ona isto neman koja je onemogućavala izložbu Rona Haviva, sprečavala održavanje prve Parade ponosa, palila Bajrakli džamiju i Ambasadu Sjedinjenih Američkih Država i vandalizovala i centar grada tokom Parade ponosa 2010.
Šta govore ubistvo Aleksandra Nešovića Baje i ranjavanje Milana Ostojića Sandokana? Zašto su porasli apetiti podzemlja? Kakvu tu ulogu igra policija? I zbog čega Vučić stalno najavljuje najave izbora
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
