Arafat ponovo partner

Kada se i poslednji izraelski tenk povukao iz Ramale u sredu 1. maja oko ponoći, pojurilo je nekoliko desetina novinara da raščišćava rampe i barikade koje je postavila izraelska vojska oko Arafatovog sedišta u Ramali kako bi što pre stigli do tek oslobođenog palestinskog lidera. Poslednjih pet meseci Arafat je proveo zatvoren i izolovan nakon što ga je Izrael prvo proglasio „nerelevantnim“ a potom „neprijateljem“. Skupa s novinarima, koji su odmah jurnuli u susret Arafatu, zgradi Arafatovog sedišta počela se primicati i nekolicina žitelja Ramale, aktivista Fataha (revolucionarnog krila PLO-a) i članova porodica Palestinaca koji su bili zatočeni s Arafatom. Neko se setio da ponese zastavu palestinske službe bezbednosti, mada je odmah palo u oči da se među istaknutim Palestincima koji su došli pozdraviti oslobođenog Arafata ovog puta nije mogao videti jedan od najbližih dugogodišnjih Arafatovih saradnika, šef palestinske službe bezbednosti na Zapadnoj obali Džibril Radžub. Također, palo je u oči da uprkos dugo očekivanom Arafatovom oslobođenju stanovnici Ramale nisu masovno pohrlili u susret Arafatu.

Oslobođeni Arafat susreo se najpre s nekoliko desetina novinara koji su se sjurili u njegovu kancelariju. Ljut zbog izraelske okupacije i teških gubitaka koje je pretrpeo palestinski narod, Arafat je nazvao Izraelce „nacistima“ i „rasistima“, a izraelsku vojsku teroristima, izbeglički kamp Dženin „Dženingradom“ i pokazao novinarima prstom u pravcu Vitlejema gdje je oko 200 Palestinaca zatočeno u crkvi Hristovog rođenja. Već u četvrtak ujutro prvi put Arafat je izašao iz svog sedišta i krenuo u simbolični obilazak Ramale. Prva stanica bila je bolnica, zatim zajednička grobnica 21 poginulog Palestinca, pa ruševine i oštećene kuće. Međutim, Ramala nije izašla na ulice da bi pozdravila oslobođenog predsednika. Stanovnici su ostali kod kuće sretni što su izraelski tenkovi napustili njihov grad i ne preterano oduševljeni što je Arafat na slobodi.

ŠESTORICA ŽRTVOVANIH: Arafat je slobodan da ide kud god želi – objavila je izraelska vojska nakon postignutog sporazuma. Uprkos tome, čini se da će palestinski predsednik neko vreme ostati u Ramali zato što bi u slučaju da želi putovati u neki drugi palestinski grad morao putovati automobilom, jer su mu helikoptere još na početku opsade uništili Izraelci, pa bi morao proći kontrolu izraelske vojske na jednoj od izraelskih konotrolnih tački, što je za Arafata ponižavajuće. Osim toga, izraelski predsednik vlade Arijel Šaron i dalje želi da se reši Arafata. Delegitimacija Arafata jedan je od glavnih ciljeva njegove najnovije posete Vašingtonu mada se ovog puta američki predsednik Buš ne osvrće na debelu fasciklu punu dokaza o Arafatovoj umešanosti u terorizam koju je Šaron doneo sa sobom.

Svoju slobodu Arafat duguje šestorici Palestinaca koji su osuđeni na osam do 18 godina zatvora. Do samog povlačenja izraelskih tenkova, u Arafatovim uredima su se krila četvorica atentatora i organizatora oktobarskog atentata na izraelskog ministra turizma tvrdolinijaša Rahavama Zevija, te generalni sekretar popularnog Narodnog fronta Ahmed Saada, kao i bliski Arafatov saradnik paslestinski milioner Fuad Šobahi, kojeg izraelske vlasti smatraju odgovornim za kupovinu oružja za potrebe palestinskih vlasti i za kojeg imaju dokaze da je organizovao kupovinu oružja od Irana koje je trebalo biti prebačeno na palestinske teritorije brodom, što su osujetili izraelski komandosi zarobivši brod sa 50 tona oružja.

Žrtvovana šestorica napustili su Arafatovo sedište u sredu 1.maja u pratnji britanskih i američkih zatvorskih čuvara i svaki je u posebnom vozilu prebačen pravo u palestinski zatvor u Jerihonu, gde će biti pod prismotrom britanskih i američkih čuvara. Nekoliko sati kasnije povukli su se izraelski tenkovi.

RUŠEVINE: Stari politički veteran Jaser Arafat, koji se već 40 godina na ovaj ili onaj način održava na burnoj bliskoistočnoj sceni, preživeo je još jednu krizu. No, cena koju je platio palestinski narod zbog niza terorističkih atentata koji su pre izraelske ofanzive bili deo svakidašnjice bila je previsoka. Razrušenoj Ramali, Tulkaremu, Dženinu, Vitlejemu trebaće još puno vremena da se vrate tamo gde su bili pre izraelske vojne operacije. Samo za obnavljanje kuća, vodovodnih mreža, telefonskih centrala, električnih postrojenja trebaće mnogo stranih donacija, mada se u ovom času čini da Arafat kani pre svega obnoviti mehanizme palestinskih vlasti, institucije i službe bezbednosti koje su gotovo potpuno uništene. I dok se u Vitlejemu ruševine mogu videti samo u neposrednoj blizini crkve Hristovog rođenja, u Ramali gde je izraelska vojska ostala najduže, ruševine se mogu videti na svakom koraku. Izraelska vojska ostala je u Ramali duže od mesec dana i organizovala potragu za traženim Palestincima i skrivenim oružjem gotovo po svim kućama, ostavljajući za sobom pustoš. Međutim, najveća šteta naneta je infrastrukturi palestinskih vlasti: u Ramali nije ostala cela nijedna zgrada vezana za palestinske vlasti, izraelska vojska je zaplenila više od 6000 komada oružja samo u Ramali, što je polovina oružja koja je bila u posedu palestinskih službi bezbednosti u ovom palestinskom gradu. Palestinci više nemaju svoju arhivu – zaplenila ju je izraelska vojska i iz nje vadi dokaže o Arafatovoj umešanosti u terorizam. Telefonske centrale su uništene, mobilni telefoni oduzeti, kompjuteri rasparčani, a većina automobila nije više u voznom stanju.

POKOLJ ILI NE: Najgore od svih prošli su stanovnici izbegličkog kampa Dženin. Od 1100 kuća, koliko je bilo u izbegličkom kampu, 100 ih je sravnjeno sa zemljom, a pod ruševinama su se mogli čuti glasovi zatrpanih i nekoliko dana pošto se izraelska vojska povukla iz izbegličkog kampa. Broj stradalih najverovatnije nikada neće biti poznat. Palestinci barataju cifrom od 300, dok se Izraelci ograničavaju na nekoliko desetina i tvrde da je većina poginulih bila naoružana. Stanovnici izbegličkog kampa i dalje nemaju redovan dotok vode i struje, a nad kampom se nadnosi opasnost od izbijanja zaraznih bolesti. Kada se izraelska vojska povukla iz izbegličkog kampa, izašli su stanovnici Dženina iz svojih kuća na razrušene ulice kako bi pokopali mrtve i pokušali izvući iz ruševina zatrpane. Izrael i palestinsko rukovodstvo su se još neko vreme natezali oko formulacije da li je bio u pitanju masakr kako su to nazvali Palestinci ili čišćenje terorističke infrastrukture kako su to formulisali Izraelci. Šta se stvarno dešavalo u izbegličkom kampu Dženin, najverovatnije nikada neće biti poznato jer je Izrael stavio veto na dolazak specijalne komisije OUN-a koja je trebalo da utvrdi da li je u Dženinu izvršen masakr. I kao što to na Bliskom istoku biva, nakon nekoliko dana oštrog prepucavanja Dženin je počeo padati u zaborav, a Izrael, palestinske vlasti, SAD, evropski partneri, kao i svetski mediji u poslednje vreme više se bave pitanjem kuda dalje nego time šta je bilo.

Pošto je dobio američke garancije da će mu Izrael dopustiti povratak na palestinske teritorije ukoliko otputuje u inostranstvo, Arafat se sprema otputovati u bliskoistočne i zapadnoevropske zemlje u nadi da će od njih dobiti novčanu pomoć za obnovu palestinskih teritorija. Međutim, ono što Arafat ne može nikome obećati jeste da, u slučaju obnavljanja terorističkih atentata na Izraelce, izraelska vojska neće ponoviti široku vojnu akciju i nanovo ostaviti pustoš iza sebe. Najteži udarac pretrpile su palestinske službe bezbednosti kao i svi simboli palestinske vlasti. Od 29. marta kada je počela izraelska vojna akcija pod nazivom Zaštitni zid, izraelska vojska zadržava pravo da upada „po potrebi“ na palestinska područja i hapsi tražene Palestince. De fakto to znači da palestinske vlasti više nemaju punu kontrolu nad svojim teritorijima. Ukoliko Arafat želi da obnovi palestinsku autonomiju mora se suočiti sa nekoliko krupnih problema. Prvi je, naravno, naći finansije za obnavljanje ustanova i službi. Drugi problem je, dobiti poverenje Palestinaca i međunarodne zajednice da su palestinske vlasti u stanju držati konce u rukama. Što se tiče Palestinaca Arafatu je mnogo lakše. Istraživanja javnog mnjenja pokazuju da je Arafatova popularnost nakon petomesečne opsade naglo skočila. Arafatova duga izolacija načinila je od njega simbol palestinskog stradanja i odlučnosti u odupiranju izraelskoj okupaciji.

U izraelskoj vojsci procenjuju da će se najbrže od svega oporaviti teroristička infrastruktura. Po procenama vojnih analitičara terorističkoj mreži trebaće između tri sedmice do tri meseca kako bi nastavila sa terorističkim atentatima na izraelske civile, mada je oko 80 odsto traženih ili uhapšeno ili ubijeno u vreme izraelske vojne akcije. Međutim, samo je pitanje vremena kada će iz ruševina Ramale, Dženina, i Tulkarema iznići nova teroristička mreža.

AMERIČKI PLANOVI: Jaser Arafat je ponovo relevantan, objasnio je američki predsednik Buš svom gostu izraelskom premijeru Arijelu Šaronu, dodavši da je Arafat jedini mogući partner za pregovore, te da je izraelska opsada Arafata rezultirala porastom njegove popularnosti. No, sa druge strane, SAD predvode reforme u ponovnoj izgradnji palestinskih vlasti koje imaju za cilj, kako ističe zvanični Vašington izgradnju šire demokratije, veće kontrole trošenja novca i manje korupcije. Amerikanci kao uslov za dobijanje novčane pomoći Arafatu postavljaju zahtev za prekidanje svih veza između terorističkih organizacija i palestinskih vlasti. „Moraćete dokazati da palestinske vlasti nisu korumpirane, da ne podržavaju terorizam i da deluju u skladu s novim standardima“, pojasnio je američki državni sekretar Pauel šta američke vlasti očekuju. Kondoliza Rajs, Bušova savetnica za nacionalnu bezbednost, u intervjuu američkoj mreži Fox izjavila je da, ukoliko ne provedu ozbiljne unutrašnje reforme, palestinske vlasti neće biti u stanju da upravljaju nezavisnom palestinskom državom za čije su stvaranje zainteresovani Amerikanci. Kako piše „Vašington post“, američki program predviđa nastavak pregovora između Izraela i palestinskih vlasti u čijem će središtu biti dva glavna problema. Prvi je ponovna izgradnja uništenih institucija palestinskih vlasti što je uslovljeno zahtevom za prekidanje svih veza s terorističkim organizacijama i stavljanje pod kontrolu raširene korupcije palestinskih vlasti što bi za krajnji rezultat opet imalo stvaranje nezavisne palestinske države. Ideja o obnavljanju palestinskih vlasti paralelno se razmatra kako u Šaronovim razgovorima sa američkim vlastima tako i na sastanku „madridske četvorice“ . I sam Šaron vrlo je zainteresovan za promene u strukturi palestinskih vlasti, pa mnogo jasnijim jezikom od zvaničnog Vašingtona pojašnjava da se glavni cilj njegove posete Beloj kući tiče upravo najavljenih reformi palestinskih vlasti; po njemu, u rukama jednog čoveka (Arafata) je kontrola nad palestinskim službama bezbednosti i svim novcem palestinske autonomije. Zato Šaron traži promene u unutrašnjoj strukturi, nadajući se da će to vremenom dovesti do promene palestinskog rukovodstva.

I dok u Vašingtonu Buš i Šaron kuvaju plan novog Bliskog istoka najavljujući regionalnu mirovnu konferenciju koja će se najverovatnije održati ovog leta u Turskoj, nasilje na Bliskom istoku ne prestaje. Palestinci i dalje koriste svaku priliku koja im se ukaže kako bi napali izraelske civile verujući da su atentati jedini način na koji oni mogu pružiti otpor izraelskom okupatoru, dok izraelska vojska nakon svakog ovakvog atentata upada na palestinske teritorije u potrazi za atentatorima. Odmazda je reč koju dobro razumeju obe strane, a čini se da u ovom času još niko nema recept za izlazak iz ovog zatvorenog krvavog kruga.