Kada se u uglednom dnevniku pojavi naslov "Za 60 kvadrata rata 300 maraka", a na naslovnoj strani najava skorih stambenih kredita, sigurno je da će u Srbiji biti bar nekoliko stotina hiljada onih koji će tog dana imati osmeh na licu. Iako su od sredine aprila ove godine imali više sličnih prilika da se osmehnu i počnu da planiraju dugo očekivanu budućnost u svoja četiri zida, podstanari ovdašnji moraće i ovog puta malo (?) da se strpe ili da se, ukoliko to mogu, prepuste čudesnom svetu domaćeg tržišta nekretninama
Prvi osmeh na podstanarskim licima pojavio se zahvaljujući Skupštini grada Beograda: 15. aprila objavljena je vest da je gradska komisija za stambenu izgradnju odredila lokaciju za gradnju „prvih od ukupno hiljadu stanova koji će biti ponu?eni gra?anima na kupovinu na kredit“, da se „čitava investicija sprovodi od novca iz gradskog budžeta“ i, konačno, da će „prvi stanovi biti završeni do kraja ove godine“. Navedeno je još da je reč o kreditima na 20 godina uz minimalnu kamatu i da će cena kvadrata biti od 550 do 650 eura. Samo dva dana posle te najave, u medijima se pojavila „okvirna šema kredita za stan“: ovog puta iza navodnih kredita trebalo je da stoje država i banke, a priča je propraćena i razgovorom s pomoćnikom ministra gra?evine Ratkom Salatićem. Iako pomoćnik nigde eksplicitno nije rekao da će ih biti, slobodno tumačenje njegove procene kako bi krediti trebalo da izgledaju i još slobodniji naslov teksta (gore naveden), bili su ipak dovoljni za nadu. Konačno, sumnja onih najskeptičnijih bila je razbijena kada je guverner NBJ Mla?an Dinkić počeo da (više nego uporno) ponavlja kako će stambenih kredita biti već od Nove godine i da su u toku pregovori s inostranim korporacijama koje bi učestvovale u formiranju fonda za kreditiranje kuća i stanova. Uprkos svemu tome, čini se da nadležni ili nisu svesni šta u stvari obećavaju ili se još nisu dogovorili o detaljima svojih obećanja.
HOP, PA SKOK: U tom smislu najilustrativniji je primer akcije Skupštine Beograda koja zbilja dobro zvuči, posebno kad se upakuje u naslove tipa „Kvadrat na rate do 650 eura“ ili „1000 stanova do kraja 2003“. Nepunih mesec dana pošto je objavljeno da će u glavnom gradu biti stanova na kredit i da će oni biti izgra?eni kod novobeogradske sportske hale Limes, član gradske vlade Dušan Bajec izjavio je za „Večernje novosti“ da komisija za stambenu izgradnju još nije odlučila na kojim lokacijama će se graditi (valjda isti ti stanovi), te da je „potraga u toku“. U traganju za dodatnim objašnjenjima, „Vreme“ 10. maja kontaktira sa Skupštinom i u razgovoru z višim gradskim funkcionerom „neovlašćenim da daje bilo kakve izjave“ saznaje da je cela stvar „još uvek samo na nivou ideje“ i da s „tim treba sačekati“. Istog dana, posle sednice gradske vlade, predsednik Nenad Bogdanović daje prilično detaljno obrazloženje te „ideje“ i manje-više ponavlja ono što je već objavljeno sredinom aprila – ovog puta jedino nije pomenuta lokacija.
Tek posle pisane izjave koju dobijamo iz Bogdanovićevog kabineta, situacija postaje donekle jasnija. Kao prvo, Skupština zaista planira da do kraja 2003. izgradi 1000 stanova, i to delimično sopstvenim sredstvima, a delimično zahvaljujući kreditima banaka. Naime, od potrebne dve i po milijarde eura, 1,25 biće izdvojeno iz budžeta jer se ta suma pojavila „kao višak u budžetu Skupštine grada kao rezultat usvojenog amandmana (…) koji lokalnim samoupravama obezbe?uje dodatna sredstva iz poreza na promet“. Kako se navodi u pisanoj izjavi, ovaj višak biće namenjen početnim investicijama i otplati prvih rata kredita banaka, dok će ostatak potrebnih sredstava obezbediti upravo banke kojima grad nudi „odgovarajuće garancije“. Kao drugo, ovi stanovi nisu namenjeni svima, već „samo gra?anima koji dosad nisu rešili stambeno pitanje a po dosadašnjim pravilima su bili u mogućnosti da dobiju stan od Skupštine“. Dalje se navodi da će im „realizacijom ovog projekta biti omogućeno da kupe stanove na kredit po izuzetno povoljnim uslovima (kredit na 20 godina, učešće 40 odsto, 20 odsto i jedan manji deo bez učešća)“, kao i da će biti „veoma jasno definisano ko može konkurisati za kupovinu ovih stanova“. Kao treće, cela ova priča tek bi trebalo da bude ozvaničena, tj., naloženo je da se „na sledećem skupštinskom zasedanju donese odluka kojom se Izvršni odbor ovlašćuje da realizuje ovaj projekat“.
Jasna je, dakle, dobra namera gradskih vlasti da nekako reše stambene probleme žitelja prestonice i da bar minimalno smanje broj podstanara, jasna je želja da se prekine s dosadašnjom praksom (tihe) dodele stanova „zaslužnim gra?anima“, ali nikako nije jasno koje će to banke davati kredite gradu, koji su to gra?ani bili u mogućnosti da dobiju stan, a nisu ga dobili ili kakva će biti „jasna definicija“ pravila za konkurisanje. Pre svega, nije jasno zašto gradski čelnici na sva zvona oglašavaju akcije koje nisu prošle skupštinsku proceduru i koje zaista postoje samo kao ideja. Ako je (prema pisanoj izjavi) predvi?eno da se do kraja maja odrede lokacije za izgradnju, do kraja jula ugovori izgradnja prvih 300 stanova, do kraja juna naprave konačni dogovori sa bankama, do kraja juna definiše ko može konkurisati, a do kraja oktobra raspiše konkurs, zašto je bilo neophodno da se još sredinom aprila objavi cena kvadrata? Ukoliko su u pitanju naslovi koji dobro zvuče i vraćaju nadu, zašto se s njima nije sačekalo bar nekoliko meseci? I konačno, da li je neko od nadležnih razmislio o činjenici da bi oko 200.000 beogradskih podstanara (koliko ih ukupno ima po nekim procenama) u oktobru moglo da ih priupita o aprilskim obećanjima?
STRATEGIJA I PROCENA: Za razliku od gradskih vlasti, republičke su aktuelnoj stambenoj problematici prišle znatno opreznije. Uprkos navedenom primeru iz dnevne štampe, nadležno ministarstvo nije „izletalo“ s najavama velikih akcija i kredita, što, ako ćemo pošteno, i nije njegov posao – za stambene kredite su u svim normalnim zemljama pre svega zadužene banke, dok je na državi da planira dugoročnu stambenu politiku. Ovih dana, u ministarstvu za gra?evinu i urbanizam bave se upravo tim problemom. Prema rečima pomoćnika ministra Ratka Salatića, iz ovog ministarstva bi za deset meseci Vladi trebalo da bude upućen predlog stambene politike koji bi se pozabavio problemima održavanja stambenog fonda, strategijom izgradnje, problemima infrastrukture, a u kome bi tema kredita zauzela periferno mesto. „Mi kao država gledamo šire na stambenu problematiku, ali u okviru predloga razmotrićemo i kredite“, kaže Salatić napominjući da je državi trenutno veći problem održavanje postojećeg stambenog fonda nego izgradnja novog. S tim u vezi, eksperti Svetske banke jednom u tri meseca izlaze na teren, prate situaciju i prave dosije na osnovu kojeg bi različite inostrane firme trebalo da iznesu svoju ponudu za poboljšanje već domaćeg stambenog potencijala. Što se tiče spornog naslova i najave, u ministarstvu nam je rečeno da je u pitanju nesporazum s medijima, ali da će, po svemu sudeći, kredita biti pre ili kasnije. Na pitanje kada tačno, odgovora nema, ali su sve procene u skladu s prognozom koju je za „Vreme“ u decembru 2000. dao tada samo ekspert G17+ a sada ministar Dragoslav Šumarac: „Potpuno mi je nezamisliva situacija da čovek kupi stan na kredit. Bar ne u periodu od oko tri godine.“
Što se tiče banaka, na koje se u svojim akcijama ili procenama oslanjaju i grad i republika i gra?ani, prve konkretne najave kredita potekle su od guvernera Dinkića, dok su ostali mudro ćutali. Ovdašnji eksperti ponavljaju da kreditiranje stanova (u situaciji kada je valuta stabilna) uopšte ne zavisi od Narodne banke, dok poslovne banke na sva pitanja odgovaraju upravo pozivanjem na odluke i aktivnosti NBJ. Tako, na primer, jedna od prvih stranih banaka u našoj zemlji banka Rajfajzen u ovom trenutku kreditira sve izuzev kupovine stanova. „Nismo još u mogućnosti za tu vrstu kreditiranja jer nismo definisali tačne uslove. U septembru će i to biti odre?eno tako da ćemo, osim rekonstrukcije, kreditirati i kupovinu. Upravo se u dogovoru s Narodnom bankom obavljaju konsultacije sa stranim kompanijama o osiguranju i njihovim iskustavima“, objasnila nam je Gordana Karić iz odseka za kreditne poslove ove banke. Iako se predstavljamo samo kao zainteresovani gra?ani, sličan odgovor dobijamo u Komercijalnoj, YU banci, Vojvo?anskoj i Novosadskoj banci – pominje se septembar, pominje se NBJ i pominju se „već napravljeni planovi koji zavise od mogućnosti osiguranja“.
Tek što nam je Zorica Negojević iz pres-službe NBJ rekla da su krediti (uprkos onome što smo upravo čuli) isključivo odluka poslovnih banaka, da nemaju veze s centralom i da dogovore s osiguravajućim kompanijama pojedinačno prave same te banke, oglasio se guverner Dinkić na neki način demantujući tu informaciju. Više puta neobavezno, a u ponedeljak 20. maja vrlo konkretno, guverner je najavio osnivanje državne agencije koja će se baviti osiguravanjem rizika pri kreditiranju stambene izgradnje i istakao da se zahvaljujući tome krediti definitivno mogu očekivati krajem godine. U situaciji kada ne postoje zakon o hipotekama niti zakon o trgovini nekretninama, oklevanje banaka potpuno je razumljivo – da bi banka dala novac, potrebno je da joj se d? garancija; ako je garancija (tj., neka druga nepokretnost odgovarajuće vrednosti) na bilo koji način nesigurna, rizik je suviše veliki. Pored ova dva, do pre nedelju dana nije bio izmenjen ni Zakon o državnom prepisu, katastru i upisima prava na nepokretnosti, tako da su mnogi uveliko urbanizovani prostori bili ozvaničeni kao „poljane“ (primer Novog Beograda), a zgrade podignute pre mnogo godina de jure još uvek nisu postojale. Ono što nije razumljivo jeste ponašanje NBJ, odnosno, njenog čelnika – Dinkićeve izjave kretale su se od teza o „dogovorima koji traju“, preko „pregovora s jednom kanadskom i jednom američkom korporacijom koje bi učestvovale u formiranju fonda za kreditiranje kuća i stanova“, do konačne najave o državnoj agenciji koja će osiguravati kredite poslovnih banaka. Kao i u slučaju gradske skupštine, postavlja se pitanje redosleda akcija, odnosno, prvo gromoglasnog najavljivanja pa tek naknadnog utvr?ivanja konkretnih akcija. Ako ništa drugo, guverner je bio dosledan kad su u pitanju rokovi (sve najave svodile su se na kraj ove godine), ali je, uprkos dobroj volji, konačna odluka ipak na bankama. Naime, sudbina onih koji sanjaju o useljenju pod svoj sopstveni krov neće zavisiti od formiranja državne agencije, već pre svega od toga da li će banke imati dovoljno poverenja u nju.
STANJE STVARI: U situaciji kada gradske vlasti Beograda najavljuju gradnju a ideja tek treba da u?e u skupštinsku proceduru, kada se ministarstvo bavi planom za rešavanje dugoročne stambene politike, kada banke čekaju NBJ, a NBJ čeka banke, šta dakle može da uradi prosečan jugoslovenski podstanar? Prva mogućnost koja mu se pruža jeste tržište nekretnina – iako zakonski neregulisano, ono uspešno funkcioniše već godinama, s tim što su sume koje su na njemu postojale oduvek bile nedostižne najvećem broju običnih smrtnika. „Ovdašnje tržište uvek je bilo specifično u odnosu na zemlje u okruženju, gde su cene bile i ostale mnogo niže nego kod nas. Cene na prostoru bivše Jugoslavije približne su, verovatno zato što je u celom našem regionu oseka gra?evinskih aktivnosti i što se nekretnine prodaju ukrug. Sve što se doga?a na tržištu jeste kupoprodaja zamenom: neko proda jednu nekretninu i tako kupi drugu. Pravo je iznena?enje kada klijent do?e s novcem koji ne potiče od prodaje neke nekretnine“, kaže Aleksandra Kon, suvlasnica agencije za promet nekretninama Alka.
Takvo kakvo je, tržište nekretnina (odnosno kupovina za gotovinu) postalo je još nedostižnije posle zamene nemačke marke u euro – ne želeći da povere velike sume deviza domaćim bankama, srećnici koji su uspeli da ih uštede opredelili su se za kupovinu nekretnina kao provereni način investiranja. Povećana potražnja u kombinaciji s konstantnom ponudom uslovila je skok cena za 10 do 15 odsto, zavisno od lokacije nekretnine: stan u elitnom delu Beograda koji je donedavno koštao oko 2000 nemačkih maraka po kvadratu, sada staje preko 1000 eura. U celoj priči problematična je upravo „konstantna ponuda“. Nekad zavidnih desetak hiljada novih stanova u Beogradu, na primer, svelo se na svega nekoliko stotina i to u „privatnom aranžmanu“. Prema rečima Aleksandre Kon, upravo ti novoizgra?eni stanovi dizali su cene na tržištu: privatni gra?evinari podizali su nove zgrade na mestu starih, gradili su kvalitetno, na dobrim lokacijama i samim tim skupo. Ako se sve to ima u vidu, čak i pod pretpostavkom da bude stambenih kredita, budućnost ne izgleda tako svetlo. Naime, ukoliko ne bude intenzivirana izgradnja, a bude povećan broj onih koji će moći da plate stan (zahvaljujući kreditu), zakoni ponude i potražnje uzrokovaće novo poskupljenje nekretnina.
Ukoliko ne može da se osloni na stanje svog novčanika, podstanaru ovdašnjem pruža se druga mogućnost – da se opredeli za nadzi?ivanje ili adaptaciju. Prema Zakonu o održavanju stambenog prostora, moguće je, naime, adaptiranje tavana, podruma ili ravnih krovova postojećih zgrada, ali tek uz prethodnu saglasnost vlasnika više od 50 odsto stambene površine zgrade i pravljenje ugovora izme?u investitora i skupštine stanara. Cela procedura, naizgled jednostavna, podrazumeva da je ambiciozni pojedinac u dobrim odnosima sa stanarima, da se nikom nije zamerio, da im obeća krečenje zgrade, ugradnju interfona/satelitskih antena/novih instalacija u hodnicima i, konačno, da u dotičnoj zgradi nema još onih koji su isto toliko ambiciozni. U suprotnom, može mu se dogoditi da godinama agituje, skuplja jedan po jedan potpis, diže svoju „kompenzacionu ponudu“ i da na kraju „izvisi“. Ukoliko pak sve to hrabro izdrži i adaptira ili nadzida ono što je želeo, ukupna računica pokazaće da ga je kvadrat stambenog prostora koštao skoro dvostruko manje nego na tržištu.
Treća mogućnost jeste korišćenje kredita koji se zvanično vode kao stambeni, ali istovremeno ne omogućavaju bilo kakvo konkretno rešenje. Naime, neke domaće banke već godinu dana daju takve kredite i to pod vrlo čudnim uslovima. Primera radi, Novosadska banka kreditira svoje korisnike (i isključivo njih) s najviše 15.000 eura: godišnja kamata je čak 12 odsto, mesečna rata 191,5 eura, korisnik mora da dokaže da mu je plata bar dvaput veća od tog iznosa, u banku se polaže devizni depozit od 20 odsto ukupne vrednosti kredita, a šlag na torti predstavlja odredba da je obavezna i hipoteka, i to na nekretninu koja vredi triput više od kredita! Informaciju o eventualnim korisnicima ovakvog kredita nismo uspeli da dobijemo, ali zdrav razum upućuje na zaključak da ih verovatno nema baš mnogo – čak i ako zanemarimo praktično nemoguće uslove otplate i visinu kamate, poznato je da se za 15.000 eura nigde u Srbiji ne može pazariti pristojan stan.
Mogućnosti za rešavanje stambenog pitanja otprilike se tu i završavaju. Republička vlada najavljuje izgradnju više od 100 stanova za uspešne diplomce; nezvanično se saznaje da će uskoro biti povoljnih kredita za službenike državnih institucija, uspešne firme odavno kreditiraju svoje radnike („po dogovoru“ i bez tačno utvr?enih pravila), ali se sve te priče svode na uzak krug odabranih, posebnih i povlašćenih. Običan podstanar ovdašnji tu mogućnost nema i preostaje mu samo da sačeka da se naslovi koji dobro zvuče pretvore u realnost. U me?uvremenu, može da se upita o razlozima zašto ih je u poslednja dva meseca bilo toliko mnogo. Da li je država konačno shvatila da je armija podstanara veća čak i od armije starih deviznih štediša i da je svaka najava rešavanja njihovog problema više nego dobrodošla? Da li je odlučila da od Srbije konačno stvori pristojno mesto za život i o tome brže-bolje obavesti gra?anstvo? Ili nam se to možda bliže izbori?
Poslednji talas obećanja stambenih kredita zabeležen je neposredno pre izbora 2000. Tadašnja Direkcija za obnovu i izgradnju na čelu s Milutinom Mrkonjićem obećala je 10.000 stanova samo u toj godini, cene od oko 700 nemačkih maraka po kvadratu i povoljne kredite. Biračko telo se „upecalo“ i uplatilo učešće, banke i građevinari su uz mnogo gunđanja ušli u ceo projekat, izbori su bili i prošli, a priča se završila više nego neslavno. Prema podacima Građevinske direkcije Srbije (koja je nasledila poslove nekadašnje direkcije), početkom 2001. završeno je 186 stanova, u 2001. izgrađeno ih je 560, zbog nerentabilnosti je zatvoreno 29 gradilišta (1200 stanova) na koje je utrošeno 118.000.000 dinara, konzervirano je 37 lokacija (2300 stanova) na koje je utrošeno 552.000.000 dinara. Prema rečima direktorke Građevinske direkcije Jovanke Lalić, ove godine planira se zavšetak 1600 stanova na 30 lokacija, a potrebna sredstva iznose 2,7 milijardi dinara. Oni koji su uplatili punu cenu od 700 maraka dobiće svoje stanove, oni koji su uplatili trećinu preostali iznos plaćaće po sadašnjim (znatno višim) cenama, dok će onima koji to ne budu mogli uplata biti vraćena bez kamate.
Obnova državnog fonda stanova počela je odmah posle osamostaljenja 1991. godine kada je osnovan Stambeni fond Republike Slovenije. Kapital za njegovo delovanje je u najvećoj meri skrpljen od para koje je država prikupila iz otkupa društvenih stanova. Za razliku od situacije u SRJ gde su društveni stanovi u vreme galopirajuće inflacije otkupljivani za simboličnu svotu, u Sloveniji je za stan od pedesetak kvadrata u proseku trebalo platiti iznos od 10.000-20.000 nemačkih maraka. Tako je rečeni fond prikupio oko 78.000.000 eura da bi od 1995. godine iz državne kase naplatio dodatna 10,4 miliona eura. Pare koje nisu odmah investirane „oplemenjivane“ su na tržištu (na tome je puklo nekoliko zelenaških afera), ali je krajnji cilj ipak postignut a efekat je bio povoljan – sredstva su iskorišćena za kreditiranje i izgradnju novih, ali i adaptaciju i otkup starih stanova. Svoj deo kolača dobila je građevinska industrija, kojoj je to bio jedan od načina da nadoknadi gubitak većeg tržišta, iako je cena kvadratnog metra stana u prestonici ostala vrtoglavo visoka – od 1000 do 1700 eura.
Ujedno je nastavljena širom Slovenije izgradnja tzv. socijalnih i neprofitnih stanova, gde stanari s ruba socijalne lestvice (tek kad prođu strogu selekciju) otplaćuju državi samo realne troškove, bez ikakve marže. Administracija nije propustila priliku ni da se demagoški poigra s kapitalom koji je dobila iz otkupa društvenih stanova – tako je nastao program u kome prednost u aplikacijama za kredite za kupovinu stana, odnosno stanarsko pravo, u socijalnim ili neprofitnim stanovima imaju mlade porodice s decom. I državni i bankarski krediti su što se tiče stambene politike dugoročni (na period od 10 do 15 godina); relativno su povoljni, s kamatnom stopom R+3 % (pri čemu je R faktor revalorizacije, bilo da je u pitanju porast cena na malo ili stopa inflacije plus kamata). Zato nema šanse da se ponovi san iz socijalizma – da inflacija niveliše ili „pojede“ kamate. Naprotiv – pošto je država lukavo prenela „servisiranje kredita“ na opunomoćene banke, one su preuzele ulogu Mletačkog trgovca. Ubrzo se iskazalo da državni program kredita za „mlade porodice“ nije ni izdaleka toliko samarićanski kako je propagiran, pošto prvo treba otplatiti kamatu, koja ne sledi porast vrednosti strane valute (u kojoj je kredit na početku izražen), već galopira u skladu sa stopom porasta životnih troškova.
Praktično, to znači da banke, bilo da operišu državnim ili vlastitim kapitalom za stambene kredite, tokom prve dve trećine roka predviđenog za otplatu kredita naplaćuju samo kamate. Zaključak – ta vrsta kredita je za banke i državu više nego unosna pošto kasiraju njegovu višestruku vrednost. Dok je ovo suptilno državno preduzeće otkriveno prošlo je nekoliko godina. Tada su neke „mlade porodice“ otkrile da njihov budžet više ne može da se nosi s enormnim ratama (u prvim mesecima otplate kredita oko 200 DM, prema odmaklim godinama otplate 500-800 DM mesečno, uz prosečnu mesečnu platu oko 1200 DM). Bilo je tu dramatičnih novinskih izveštaja o onima koji su morali ili da prodaju neisplaćen stan (i nastave da otplaćuju kredit) ili da se presele u sobice kod roditelja i izdaju nesuđenu im nekretninu kako bi je otplatili. Nisu bolje prošli ni oni koji su pokušali da otkupe kredit pre isteka roka i smanje visinu Šajlokovih kamata – kako banke prvih šest do osam godina naplaćuju isključivo iznos kamata, uz mesečnu „revalorizaciju“ glavnice, ona ostaje netaknuta – do konačne isplate. Sistem iz koga niko dosad nije pronašao izlaz.
Političari i ekonomija tvrde da je dobra strana celog poduhvata, ako ništa drugo, to što se u Sloveniji zbog opisane stambeno-kreditne politike bar sve više gradi. Iako je stanova na tržištu uvek malo, ove godine je ponuda prvi put prevazišla potražnju. Samo tokom ove godine Fond je zajedno s opštinama počeo izgradnju 966 stanova, od čega je 268 socijalnih, 605 „neprofitnih“ i 93 stana namenjena tržištu. Fond propagira i politiku niže cene kvadratnog metra, što znači da interveniše na tržištu kako bi kozmetički snizio cenu stana; u te svrhe je po cenama nižim do 30 odsto otkupljeno 266 stanova.
Konačno, klopka s „kreditima za mlade porodice“ doživljava aprila 1999. godine veliki retuš – pokrenut je novi veliki projekat – štednja u nacionalnom stambenom planu. Konkursom je izabrano 12 banaka kojima je dodeljeno 60.750 licenci (prava) za sklapanje ugovora o dugoročnoj štednji. Posao je dobro krenuo, mnogi su uprkos višečasovnom čekanju „izvisili“ pred šalterima tako da su narednog proleća banke tražile od Fonda 47.000 licenci, ali im je odobreno svega 26.000 ugovora, koji su „rasprodati“ za nekoliko sati. Posebnost ovog plana je da građanima pored više kamatne stope od uobičajene (1,65 do 3 odsto na pet do deset godina štednje) nudi i premiju u visini jedne ili 1,25 mesečne rate krajem svake godine, a na kraju ugovorenog perioda štediše imaju pravo da traže dugoročan kredit u visini duple sume koju su uštedeli, npr., na 100.000 ušteđenih eura – 200.000 eura kredita. Najniža mesečna rata za ovakvu štednju je oko 60 eura, a štediša sme najviše dvaput da zakasni s uplatom, inače „ispada“ iz šeme. Jedini problem u njoj jeste nedorečeno pitanje šta će se desiti s tržištem stanova kad se za koju godinu pojave kupci koji su samo do sada uštedeli 23.000.000 maraka.
Najzad, uprkos svim opisanim programima i državnim intervencijama, u Sloveniji je još uvek veliki manjak stanova, pre svega, za socijalno najugroženije. Samo u Ljubljani se na poslednji konkurs za 50 neprofitnih stanova prijavilo 600 porodica. Istovremeno vrtoglavo skače cena stambenog kvadratnog metra širom zemlje. Nov stan od oko 80 kvadratnih metara u centru Ljubljane koštao je pre deset godina oko 150.000 nemačkih maraka, a danas bi, uprkos činjenici da više nije nov, postigao istu cenu, ali u eurima. Kvadratni metar je jeftiniji u Mariboru nego u Kopru i kreće se oko 1250 do 1500 eura, dok su najskuplja staništa u centru Ljubljane, gde se prodaju čak po 3500 eura za kvadrat.
Svetlana Vasović–Mekina
Nikakav problem dobiti kredit za stan u Hrvatskoj: uvjeti su jedino da, najvažnije, imate stalni posao, pa da vam je prosjek plaće takav da može izdržati više stotina njemačkih maraka mjesečne otplate (devizna klauzula je obavezna), da potom upišete hipoteku na stan, te da imate i životno osiguranje.
S obzirom na velik broj nezaposlenih (oko 400.000 radno sposobnih stanovnika Hrvatske), nema mnogo onih koji se odlučuju za stambeni kredit. Kad se i odluče – a uglavnom je riječ o stanovnicima velikih gradova – kupuju uglavnom već sagrađene stanove, jer se posljednjeg desetljeća vrlo malo gradilo. Prava pomama za kreditima, međutim, nastala je nakon odluke hrvatske vlade da će financirati tzv. Čačićeve stanove (ime po ministru), namijenjene uglavnom mladima, s povoljnijim uvjetima kupnje (prvenstveno povoljnijom cijenom po četvornom metru od one koju diktira tržište nekretnina), te relativno lakim dobijanjem kredita. Stvar dobro zamišljena, ipak zapinje na pitanju na kojem zapne svaka dobra ideja u Hrvatskoj: međusobnim koalicijskim svađama i prepucavanjima SDP-a i HSLS-a, koji se nerijetko iznerviraju što zbog ministra Radomira Čačića, što zbog stranačke mu predsjednice Vesne Pusić.
Osim bankovnog kredita, postoji i mogućnost štednje u nekoj od stambeno-kreditnih štedionica, a nisu rijetki niti oni koji kombiniraju taj oblik prikupljanja novca s bankovnim kreditom.
Ako banka odluči da netko zadovoljava uvjete da mu posudi novac za stan (inače, dovoljno je da račun firme u kojoj je budući zajmoprimac tek dan u blokadi, pa da cijela stvar s kreditom bude stopirana), valja dobro pročitati „sitna slova“ u ugovoru o bankovnom kreditu. Tu su se, naime, mnogi „okliznuli“ sklapajući ugovor o životnom osiguranju koji, po isplati kredita, ne ostaje onom tko je policu osiguranja plaćao, već – banci! Naivaca je, ipak, sve manje, pa pametni i upućeni imaju vlastitu policu životnog osiguranja s kojom garantiraju bankama sigurnost.
Tatjana Tagirov
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
