Izdavač: Beopolis, Beograd 2002
Ako postoji – a mora postojati! – nekakva „autonomna“ (beo)gradska književnost, ne kao jezičko, književnoistorijsko ili već tako nekakvo „kanonsko“ određenje bilo koje vrste, nego kao kakav blagorodan Duh koji se izdiže nad dunavskom i savskom vodom, sa svim onim usputnim i dražesnim drangulijama jednog antipolitičkog mikropatriotizma, onda beskrajno šarmantni (i u svojoj mestimičnoj nespretnosti čak!) prozni knjižuljak Daniela Kovača, dugačkog i začudnog naziva Logika reke, pruge i otpada, uistinu pripada toj i takvoj beoknjiževnosti iliti književnosti beopolisa, kako se, ne slučajno, zove i Kovačev izdavač… A taj je beopolis već odavno dovoljno veliki da ga je moguće dekonstruisati, prevrtati, rastavljati na parčiće, konzumirati ga a la carte… baš kao što to čini pisac ove nepretenciozne knjižice, kojem je, zapravo, čak i Dorćol bio nekako isuviše kabast – i, uostalom, već uredno i kataloški pedantno ovekovečen u „standardnoj“ književnosti Velikih Priča – pa se odlučio da napiše sanjivo-romantičarski hommage jednoj ulici, Višnjićevoj, i jednom, ne tako glamuroznom delu Dorćola, onome u neposrednoj blizini odrednica na koje nas upućuje sam naziv knjige… Reč „knjiga“ upotrebljavam u nedostatku bolje, tj. preciznije: „Logika…“ može biti proglašena i romanom ako neko to baš jako želi, može da prođe i kao zbirka međusobno povezanih proznih celina, ali ponajpre je to ipak nekonvencionalni i prema „čvrstim“ rodovima i formama nemarni međužanrovski fiš-paprikaš prebogat svakojakim sastojcima – od najbolje ribe, preko one koja više doprinosi kvantitetu nego kvalitetu, pa do izvesnih začina bez kojih je baš i moglo da prođe… Bivajući po strani od dominantnih književnih trendova i modela – verovatno i bez temeljitijih saznanja o njima, zbog čega ne mora da ga boli glava jer nije bogznašta propustio – elektroinženjer i rok-gitarista Kovač (član megapopularnih Jarbola, koji iz mnogih razloga nikako nisu potpisnikova „šolja čaja“), dovoljno talentovan i razbarušen, mada i vidno neizbrušen, ispisao je pravu „dorćolsku pletisanku“, kako se lepo dosetio Vule Žurić (v. „Pančevac“ od 17. maja 2002) da definiše ovaj atipičan literarni „slučaj“.
Neblaziranog će čitaoca lako osvojiti redak Kovačev dar da zadrži i „upotrebi“, u prozni tekst pretoči onaj autentično dečački, „svetoistražiteljski“, s „racionalnog“ stanovišta okrepljujuće detinjasti weltanschauung, a da pri tome – ispisujući posvetu jednom čudesnom dečačkom, Senzacijama prebogatom (sub)urbanom mikrosvetu kao Izgubljenom Raju – ne zapadne u pekmezastu detinjastost ili isprazno sentimentalnu razblićkanost. Priča o trojici Tako Neobično Običnih Drugara iz kraja kod reke, pruge i otpada Danielu Danlikovu, Bilbu Blahu i Milenku Momčilu jedina je koliko-toliko čvrstija poveznica iliti spona među raznorodnim fragmentima ove knjige, prekrcane fantastičkim pasažima (u kojima, recimo, kalemegdanske biste razgovaraju od duga vremena), psihodeli(ri)čnim (dakle: i liričnim, i deliričnim, i ličnim!) sanjarijama i tripovima, kao kakvim literarnim srodnicima hipnagogičkih vizija Saše Zografa; no, iako od linearne naracije ovde zapravo nema ništa – a takva opasno zavodljiva i skliska „eksperimentalnost“ užasno smeta kad se toga dohvate netalentovani pomodari i masturbanti koji se razmnožavaju deobom – prilježniji će čitalac, ako mu je već do toga stalo, lako sklopiti, s jedne strane, nostalgičnu, ali prigušenu, vrlo pametno vođenu i „iskontrolisanu“ priču o preostalim tragovima, gotovo fosilima (kao u celinama Muzej i Rasprodaja) jednog iščezlog vremena i (mikro)sveta, i o njegovim ljudima kojih zapravo više nema čak i ako spodobe s njihovim imenima i prezimenima i dalje glavinjaju Stvarnim Svetom, a na drugoj, pak, priču o laganom uspinjanju uz Višnjićevu ulicu (kojoj Kovač intimistički tepa da je zapravo kuća, te se i ovaj uspon odvija sprat po sprat…), kako onom doslovnom – kojem je posvećeno uistinu odlično poglavlje u kojem je pisac od minucioznog opisa jednog dorćolskog uličuljka napravio topao i dojmljiv Lirski Putopis – tako i onom simboličkom, onom koji zapravo označava Odrastanje i dolazak ludički raspusnog dečačkog društva u Grad, na Vašar Taštine s onu stranu senovitih raskršća i zasenka dunavskih sokaka; a Grad ima neke svoje, „odrasle“ rituale i konvencije, pisana i nepisana pravila, prvosveštenike, Zaslužne Građane i, avaj, čuvenu gradsku ekipu… Na toj se ravni u Kovačevu rastresitu naraciju uvlači stanoviti društveni i „epohalni“ kontekst, daleki eho topova Istorije (s početka devedesetih, recimo), ali samo kao smetajući kontrast Pravim Vrednostima, kao najsnažniji argument protiv opšteprihvaćene dogme Standardnog Odrastanja i pokornog prihvatanja Splačine Ovosvetskih Realija… Otuda se Kovač, s ishisterisano „opuštenih“ gradskih partyja i prijema, praćenih distantnom memento–mori grmljavinom koja dopire odnekud preko sremske ravnice, brzo odmeće natrag, na Onu Stranu, ka posve acidnom delirijumu, nadrealističkoj viziji raspada Grada, njegovog ljuštenja, topljenja, nestajanja, transformisanja… I šta je bilo „na kraju“, kad bismo se pretvarali da ovakve nelinearne priče mogu imati istinski „kraj“? Na „kraju“ je Bilbo Blah, sumanuto trčeći pomahnitalim gradom, poželeo samo jedno: „… da padne, da se saplete, da se razbije u paramparčad, da se odere o asfalt, izranjavi i izubija skroz, ali to mu nikako, nikako, ali baš nikako nije polazilo za rukom“. E, to je to osećanje koje preostaje nakon svega, kada više nema natrag, kada se više ne može Višnjićevom nizbrdo, ka spasonosnom, zaštićujućem Izvoru, a napred se nema kud, jer napred – pa, napred više nema ničega. Samo kulise jednog Grada koji se istopio kao sir na omorini, i sada bazducka u tom beskrajno sporom raspadanju, kao razjapljene čeljusti njegovih bezbrojnih kontejnera.
