Komentar
Batina ima jedan kraj – još uvek
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Mihailo Marković bi da se vrati, ali nema kome: Gazda je u zatvoru, a Šegrti se izdelili u dve-tri podjednako pacerske frakcije, nedostojne Akademikovih visokih ideala
Nema nikakve sumnje da je akademik Mihailo Marković od vaskolikog istorijskog praxisa svoje epohe nešto ‘teo, a na istoriji, ekologiji i arheologiji ideja ostaje da, šerlokovskim metodima, utvrde šta je to tačno bilo (ako nađu slobodan termin da se i ovime pozabave!). Ako, pak, šljegnemo na nešto niži i prozaičniji nivo strančarsko-dnevnopolitičkog kermesa, tu je akademik Mihailo M. vazda bio podosta nesnalažljiv, ali bogme i razgaljujuće uporan u učestvovanju, kao neki nevini mladoženja koji se, jadan, sasvim spetljao oko mladinih leđnih pertli, ama ne prestaje da čeprka, verujući da će jednom pogoditi pravu, otključavajuću šifru. Mladoženje na kraju obično i pogode, ali Politika je dosta teška nevesta, s njom to ume i da potraje, i to zaludu… Anyway, Markovićev entuzijastični pristanak da posluži kao Maskota Neupitnog Autoriteta (unutar živopisne političke supkulture koju predstavlja) koja će podariti „legitimacijski žig“ famoznom Šestom kongresu Ivkovićeve frakcije SPS-a, a potom njegovo demonstrativno napuštanje istog kongresa, iznova su vratili Akademika u fokus pažnje javnosti, tek toliko da podsete šta je zapravo bilo ono u čemu smo donedavno živeli i umirali, zašto je bilo takvo kakvo je bilo, i zašto je vaistinu moralo da se završi onako kako se završilo…
Kada je tiha, mrcvareća agonija nedefinisanog posttitoističkog poretka počela da prerasta u najavu dramatičnog i krvavog razrešenja sa pevanjem i pucanjem, Mihailo je Marković bio među prvima da se radosno pridruži: sećam se njegovog velikog „promotivnog“ intervjua „Startu“ krajem osamdesetih, kada je, sa tada još sasvim neformalne pozicije Sive Eminencije iliti pozadinskog Gurua tek nastajućeg Novog Srpskog Poretka – u kojem će sve postojeće „leve“ budalaštine biti konzervirane za (projektovanu) večnost, ali i kreativno obogaćene „desnim“ budalaštinama etnonacionalističkog populizma – vozvišeno tolkovao o Uspravljanju Potlačenog Srpskog Naroda, rešenog da se za svoju pravicu izbori svim pristupačnim sredstvima, dopadalo se to nekome ili ne… Bila je to definitivna Objava, istinsko javno rođenje novog srpskog Ideologa, takorekuć Slobinog Kardelja; kasnije je, avaj, Marković svečano raskardeljisan kada se njegova prezimenjakinja sa Dvora dosetila da je i ona, brate, nekakav sociolog, i da bi i njoj uloga Mislioca i Stratega baš lepo pristajala! Onda su se, u sudaru divova, Markovići malo ispolemisali u „Dugi“ oko opskurnih levo-teoloških pitanja, pa je drski Akademik – da izvine Aristotel: draga mu je Mira, al’ mu je draži dijalektički materijalizam! – zapaljenim krpama oteran sa Dvora, valjda zbog nedžentlmenskog ponašanja (Maco, što si tužna, je l’ te neko dir’o?). Sve ovo može da (za)zvuči fejdoovski šaljivo i žarijevski groteskno (jer je na „pojavnom“ nivou uistinu takvo), ali je zapravo iznad svega Krvavo Prosto: Mihailo Marković je bio frontmen cele plejade srpskih „kritičkih intelektualaca“ koji su se ovoždili tih godina, s tom ključnom razlikom što je MM – uvek vidno prepun bogobojažljivog respekta prema sebi – verovao kako mu pripada uloga kreatora nove srpske politike, a ne njenog pukog Maskotnog Sledbenika i Učenog Tumača (što je mnogima drugima, akademicima i neakademicima, bilo sasvim po meri); Milošević ga je pustio da u to veruje dok mu ovaj nije dosadio, pa ga je nehajno izbacio iz voza na dejtonskoj Krivini Istorije, sa sve ručnim bagažom u vidu Vučelića, Bore Jovića, Žike Minovića i ostalih palih rodoljuba. E, sada se Marković, kao, vraća (svejednako ubeđen u to da je Bio U Pravu), ali se ispostavlja da nema kome da se vrati: Gazda je u zatvoru, a Šegrti su se izdelili u dve-tri podjednako pacerske frakcije, tako banalne i nedostojne Akademikovih visokih ideala!
Pravo je, međutim, pitanje zašto su se socijalisti ovih dana uopšte otimali oko Markovića, zašto im je bilo važno i zgodno da se zakite njegovim imenom? Svakako ne zbog njegovih davnih sholastičkih rasprava o marksizmu: nije to nikada čitalo ni Marksa, a kamoli bilo koga od sledbenika, klonova, ili samoproglašenih modernizatora, cizelizatora i popravljača. Ono u čemu su se Marković i Novi Srpski Poredak prepoznali (i nežno zavoleli) svojevrsna je Razmena Totema, svetonazorni trange–frange bez svetogrdnog zadiranja u sam mehanizam nastanka i održanja ideoloških fiksacija: kao i mnogi drugi „progresivni mislioci“ svog vremena – mahom lečeni titoisti – akademik MM je svoje ideološko presvlačenje obavio u vidu jeftinog transfera: na „revizionistički“ marksizam nakalemio je bizarni, mutantni etnocentrizam, ne prestajući da sebe smatra zatočnikom fantazma Prave Levice. Promene zaista i nije bilo: Srpski Narod iz dozlaboga sterilne Markovićeve kabinetske imažinerije jednako je nategnuta i veštačka kategorija kao što je to prethodno bila Radnička Klasa. To, naravno, ne znači da ovi entiteti u izvesnom smislu „ne postoje“ (ne može se misliti o onome čega „nema“): to samo znači kako ih markovići ovoga sveta opasno krivotvore prevodeći ih na teren nekakvih imanentnih, (para)metafizičkih vrednosti, sa onu stranu dobra i zla u „konvencionalnom građanskom“ smislu, „unapređujući“ tako proizvoljne ideološke monade u nešto zbog čega se pušta krv. Posle, po prirodi stvari, dođu razni seoski đilkoši, gospićki konobari i dedinjski poslastičari, da ginu i ubijaju za jednu falširanu metafiziku (i flaširanu, i faširanu!), a Čiče sede po strani i bezecuju da li je „postvarena“ Istorija već dostojna njihovih Ideja ili će morati još malko da je isfazoniraju prema njihovom podobiju.
Markovićev svojevremeni epohalni „rikverc“ – kao i Ćosićev, Tadićev etc. – iz čudesnog i zaumnog sveta jedne utopijske, „sverešavajuće i sverazumevajuće“ ideologije ka još arhaičnijim, „krvnim“ obrascima kolektivnog Mi-narcizma, a ipak bez potpunog odricanja od ideoloških korena, odgovarao je u potpunosti mentalnoj slici Novog Srpskog Poretka koji je možda stvorio, a možda samo simbolizovao Milošević; njegove su karakteristike epohalni ljudski kukavičluk i monumentalna intelektualna nedoraslost da se raskine sa kolektivističkim matricama kao „tamnicama koje smo izabrali da u njima živimo“ (Doris Lessing). Zato su se Marković i Sekta koja je zemlju zakonito vodila u propast i sramotu tako krasno i romantično našli: on je bio najrevnosniji artikulant njenog nesuvislog, paničnog vapaja za Bekstvom Od Slobode.
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Ne znamo i ne možemo da znamo da li je do prekida programa RTV-a došlo zbog akcije 14 minuta tišine ili slučajno. Ali to ne menja suštinu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve