Izbori i generalka

Vidovdanski protesti na jednoj strani socijalista, na drugoj strani Vidovdanski sabor SPO-a, NDS-a, SD-a, požarevačkog dela Otpora i drugih nisu bili masovni.

Vladimir Vuletić, sociolog s Filozofskog fakulteta, procenjuje da oni koji su organizovali protest ne mogu ozbiljnije da utiču na politički život zemlje. I Dušan Pavlović iz Instituta G17 smatra da su reforme još u inicijalnoj fazi, bez pravih efekata na socijalne slojeve i da još nema pravog učinka tranzicije, ali da opozicija zapravo nema šta da kaže o ekonomskim temama, a što je jedan od faktora da postane alternativa sadašnjoj vlasti.

Oni koji žele da demonstriraju, a takvih je u Srbiji 27,2 odsto, imaju iza sebe jaku političku snagu koja bi mogla da bude alternativa sadašnjoj vlasti“, smatra Srbobran Branković, koji nakon junskih istraživanja Medium Galupa zaključuje da čak 65 odsto građana smatra da bi trebalo raspisati vanredne skupštinske izbore.

I posle Vidovdana, dakle, osnovni politički sukob u Srbiji odigravaće se u okvirima doskorašnjeg DOS-a tj. između Zorana Đinđića i Vojislava Koštunice.

Konfrontacija unutar te razvrgnute koalicije ide uhodanim ritmom iz dosad najžešće konfrontacije u još žešću. Seksualna afera, špijunska afera, policijska afera, skupštinska afera, generalska afera, afera noćnog upada u Biro, afera prisluškivanja…

OSTAV: U tu seriju se udenuo slučaj smenjenog generala Pavkovića. Preuzevši dužnost oktobra 2000, Koštunica je valjda na prvom raportu saopštio generalu Pavkoviću da nastavi da obavlja dužnost. Đinđićeva strana je zahtevala da Pavković svuče uniformu zbog sumnje da se preterano vezivao za prošli režim, da je uključio vojsku u izbornu borbu 2000, da se posle oktobarske promene mešao u politička pitanja, da je do dedinjske vile došao nelegalno itd.

Koštunica je odlagao smenu Pavkovića ponavljajući da uvažava njegove ratne zasluge, tvrdeći da bi njegovo prerano povlačenje moglo da destabilizuje vojsku, da je Pavković neophodan na mestu načelnika Generalštaba radi reorganizacije vojske sa armijskog na korpusni sistem. Iz onoga što je Pavković izjavljivao neposredno pred smenu i posle smene proizilazi da on i nije baš podržavao tu reorganizaciju.

Od otkrivanja špijunske afere, hapšenja, a zatim i pokretanja krivičnog postupka protiv generala Momčila Perišića, potpredsednika srpske vlade i predsednika Odbora za bezbednost u Skupštini Jugoslavije, napadi na Pavkovića sa strane srpske vlade nekako su utihnuli i fokus napada je išao ka bezbednjaku Tomiću, koji očito uživa Koštuničino poverenje.

Uobičajeni napadi na Koštunicu iz srpske vlade, od avgusta prošle godine po pravilu su usmereni ka službenicima njegovog kabineta. Prvi talasi napada išli su prema savetniku za štampu Aleksandru Tijaniću; u avgustu mesecu prošle godine u žiži pažnje bila je Ljiljana Nedeljković, šef Koštuničinog kabineta; u vreme afere Delimustafić na meti je ponovo bio Tijanić; u vreme hapšenja generala Perišića predsednikov vojni savetnik Bulatović i „kosovac“ Tomić; da bi u najnovijoj fazi optužbe išle na račun Ljiljane Nedeljković i predsednikovog savetnika za ljudska prava Nalića.

Posle prezentiranja video-snimaka Perišićevih aktivnosti, pošto je fokus kritike usmeren na generala Tomića, pokrenuta je inicijativa da se civilna kontrola vojnih službi bezbednosti reguliše zakonom, koji je relativno brzo i usvojen u Veću građana, ali još nije prošao kroz Veće republika.

Pre i posle toga u više medija, s pozivanjem na izvore bliske srpskoj vladi, curile su vesti o tome šta je ko kome rekao na sednicama Vrhovnog saveta odbrane. Izgleda da su u srpskoj vladi iz nekih razloga računali s tim da predsednik Srbije Milutinović i crnogorski predsednik Đukanović spreči Koštunicu da smeni Pavkovića, čiju su smenu doskora tako žestoko tražili. GSS je organizovao i potpisivanje peticije.

Pragmatičari su postali legalisti, a legalisti pragmatičari.

Padale su tvrdnje da je Koštunica prekršio Ustav i zaobišao Savet odbrane, odnosno volju Milana Milutinovića, koga dve godine niko ništa nije pitao.

Koštunica je odgovorio da je promene na vojnom vrhu najavio u decembru prošle godine; da se o promeni načelnika Generalštaba razgovaralo prvo na jednoj sednici Vrhovnog saveta odbrane 28. marta i 1. aprila, ali da je tada zato što je eskalirao slučaj Perišić, koji Koštunica opisuje kao ugrožavanje bezbednosti s visokog državnog nivoa, postojala opasnost da se slučaj dovede u vezu s ovom kadrovskom promenom.

Predsednici Srbije i Crne Gore smatrali su da u tom trenutku to nije valjano rešenje, Koštunica nije delio takvu procenu, ali da je slučaj ostavio da se kuva još malo. Na junskoj sednici Saveta odbrane predsednik Srbije je bio uzdržan, a predsednik Crne Gore nije bio protiv te smene. Koštunica izjavljuje da je ta rasprava imala zapravo fakultativno konsultativan karakter, a da on ima ustavna ovlašćenja za donošenje takve odluke, te da njegov ukaz ima uporište u članu 136. Ustava SRJ po kom predsednik SRJ postavlja, unapređuje i razrešava oficire Vojske Jugoslavije, što je bliže utvrđeno i članom 151. tačkom 3. Zakona o VJ, u kome se kaže da predsednik SRJ rešava o premeštajima, stanjima u službi i prestanku službe generala. U Pavkovićevom slučaju primenjen je još i član 107. stav 2. Zakona o Vojsci Jugoslavije, po kome profesionalnom oficiru služba može prestati kada navrši najmanje 30 godina staža osiguranja, ako to zahtevaju potrebe službe.

BIRO: Penzionisan „po potrebi službe“, Pavković odbija da prihvati naređenje i upušta se u političku i pravnu bitku. Obratio se Saveznom ustavnom sudu, napisao pismo Skupštini Jugoslavije i pismo srpskoj vladi, a na konferenciji za štampu tvrdio je da ga Koštunica smenjuje da bi mu se osvetio zato što je odbio naređenje Koštuničinog savetnika Nalića i pritiske generala Tomića i Ljiljane Nedeljković da organizuje upad u Biro za komunikacije Vlade Srbije radi osujećivanja navodnog prisluškivanja. Još dvojica generala, koji su ranije smenjeni, tvrde da su tako faktički odbili naredbu šefa države. Među njima je i bivši načelnik Uprave za moral Vojske Jugoslavije general-potpukovnik Milen Simić, kome posle toga prebacuju da je kao „empevejac“ pred izbore 2000. davao instrukcije vojsci kako da razlikuje patriote od izdajnika.

Pretnje Pavkovića da će njegov odlazak destabilizovati vojsku ne ostvaruju se. General Krga na osnovu jedne službene beleške preuzima dužnost. Svi generali prihvataju odluku.

Generalsko pitanje eksplodira među civilima.

Čanak zakazuje predsedništvo DOS-a, na koje posle duže pauze stiže i Velja Ilić, koji je dosad odbijao da dolazi jer je zauzet predsedničkom kampanjom. Izgleda da na tom sastanku ne prolazi Čovićev predlog da se sedne i razgovara i stvar se upućuje u institucije sistema u Skupštinu Jugoslavije.

PRISLUŠKIVANJE: Predsednik SRJ Koštunica je u međuvremenu uputio pismo srpskom premijeru Đindiću i potpredsednicima Vlade Srbije, u kome tvrdi da nikada nije naredio upad u Biro za komunikacije Vlade Republike Srbije niti u bilo koju drugu vladinu ustanovu, ali da je prisluškivanja svakako bilo. Kaže da se pojavila informacija o tome da je u jednu zgradu u centru grada, na kojoj u to vreme nije bilo nikakve službene table koja bi ukazivala na neki biro ili agenciju Vlade Republike Srbije, dopremljena oprema nedvosmislene prirode, da su izvučeni četvorožilni računarski kablovi koji su povezani s Telekomunikacionim centrom PTT-a, da se na taj način omogućuje da se aktiviranjem konferencijskog sistema uključe tri učesnika, pri čemu dva učesnika nemaju nikakvih saznanja, pa ni indicija da je uključen i treći. Tvrdi da su u toku izvlačenja kablova sve šahtove obezbeđivali pripadnici MUP-a. U tom kontekstu Koštunica podseća da su na nezakonit način u štampu curili podaci sa sastanaka najvišeg državnog vrha, da je uz iskrivljavanje objavljen sadržaj razgovora koji je on u četiri oka, u svom kabinetu, vodio sa visokim predstavnikom EU-a za spoljnu i bezbednosnu politiku.

On to povezuje s činjenicom da je objavljena fotografija odvođenja Slobodana Miloševića u Hag koja je snimljena u sasvim specifičnom objektu; da je juna prošle godine u medijima objavljen tendenciozno izmenjen transkript telefonskih razgovora Koštunice s Đinđićem, koji su vođeni sa službenog telefona predsednika SRJ i službenog telefona republičkog premijera; da fotografije raznih političkih i vojnih funkcionera u Surčinu nisu snimane slučajno…

MUP na to saopštava da nije obezbeđivao šahtove. Biro za komunikacije u pismu Koštunici kaže da nema više nikakve sumnje da su članovi njegovog kabineta, uz njegovo znanje i saglasnost, pokušali da Vojsku Jugoslavije angažuju u nelegalnim i po državu opasnim aktivnostima, da Koštunica u prvoj rečenici negira da je tako nešto zahtevao, a da daljim sadržajem pisma demantuje sebe. Traži da se zaštite životi petnaestak kompjuterskih entuzijasta koji informišu o radu Vlade i promovišu njene reformske kampanje.

Sav taj paket dolazi u Skupštinu Jugoslavije, gde g. Mićunović najavljuje da ovde zapravo nije reč o nekim personalnim pitanjima ili odgovornostima funkcionera, već o postavljanju pravnih osnova za rad pre svega obaveštajnih službi, te da se ne sme dozvoliti da obaveštajne službe budu upotrebljavane u političkim i stranačkim sporovima. Možda će i tako biti, ali u Skupštini Jugoslavije je mnogo eksplozivniji paket. Ili je planiran vojni upad u jednu državnu instituciju ili nije; ili su neke institucije izašle iz ustavnih i zakonskih okvira ili nisu; ili je bezbednost države ugrožena s visokih državnih nivoa ili nije; ili je neovlašćeno prisluškivan šef države ili nije…

IMPIČMENT U TRKU: Da će se ova afera završiti tzv. impičmentom, malo je verovatno. Koštunica se oseća prilično sigurno i na svaki napad na njegov kabinet nudi svakome ko hoće da pokrene postupak za njegovu smenu.

Predsednik Republike može biti razrešen odlukom savezne skupštine kad Savezni ustavni sud utvrdi da je predsednik Republike povredio Ustav SRJ.

Predlog za razrešenje predsednika Republike može podneti najmanje polovina od ukupnog broja saveznih poslanika u svakom od veća savezne skupštine. Savezni ustavni sud donosi odluku o tome da li je predsednik Republike povredio Ustav najkasnije tri meseca od dana dostavljanja predloga. O razrešenju predsednika Republike može se glasati najranije posle 15 dana, a najkasnije 30 dana od dana kad Savezni ustavni sud dostavi saveznoj skupštini odluku o povredi Ustava.

Oba veća savezne skupštine odlučuju o razrešenju predsednika Republike na sednicama koje se održavaju istovremeno, bez vođenja rasprave, tajnim glasanjem. Izgleda da Đinđić nema traženu polovinu poslanika u Skupštini Jugoslavije, a da je do kraja ovog mandata očito ostalo malo vremena za takvu operaciju jer, posle usvajanja ustavne platforme, dolaze savezni izbori.

Ova afera je, dakle, više rasplamsana radi eventualnog uticaja na izbore, one predsedničke na republičkom nivou. Koštunica je u poslednjih nedelju dana dva puta rekao da to što trenutno obavlja funkciju saveznog predsednika ne može biti prepreka da se kandiduje za predsednika Srbije, očito parirajući doskočici da se republički predsednički izbori raspišu već u julu dok on studira Platformu.

S druge strane, iz G17 PLUS ponovo se govori o Labusu kao samostalnom kandidatu, bez oznake pripadnosti, pošto on svoj politički identitet vezuje i za G17 PLUS i za DS, a nejasno je da li je G17 nevladina ili vladina organizacija ili neka ispostava demokratske stranke. Velja Ilić sa svoje strane ne odustaje.

Koštunica ponavlja da do republičkih predsedničkih izbora ima dovoljno vremena da se promeni i srpski ustav, pošto je izbor sadašnjeg predsednika Milutinovića priznat 30. decembra 1997, a on je položio zakletvu 5. januara 1998.

Ako se ipak ne raspišu izbori na svim nivoima, koji bi unekoliko drugačijim ali preciznijim rasporedom portfelja prekinuli ovu kvazirevolucionarnu improvizaciju, ovo amatersko vršljanje po đavolovoj radionici, a država to često u svojoj biti jeste, ako se na izborni način ne odredi čija se vlast dokle prostire i ko koga „ustavlja“ – u ponavljanju tih haotičnih konfuzija neko će jednom tragično pogrešiti. To je shvatilo već 65 odsto ljudi u Srbiji.

Vidovdan I: SPS

U šest posle podne kad je zakazan početak skupa, ne beše mnogo naroda na trgu slobode – kako ga naprasno nazvaše, bez obzira na to što autorstvo konkurenciji pripada – par hiljada u slobodnoj proceni. Oni što su čekali početak razlikovali su se od prolaznika po tome što su nosili, svi bez razlike, crvene kartončiće s belim „Za“. Plavi „protiv“ nije viđen, mada je skup bio ZA Miloševića, a PROTIV Haga i „ovih izdajica što su uzurpirali vlast“. Zastave su se vijorile, nošeni na karton zalepljeni plakati stari dve godine s likom voljenog, isti kao i prethodnog puta. „Na Brankovom i Pančevačkom mostu policija je zaustavila naše drugove koji dolaze iz Vojvodine“, saopštio je patetično s bine momak iz organizacije okupljenima, što je izazvalo negodovanje publike i pokoji komentar o izdajicama i odnarođenoj policiji. „Sačekaćemo da blokada popusti pa ćemo početi.“ S razglasa je zatreštala tema iz serije „Otpisani“, koliko da se uzburka partizanska rodoljubiva krv i prekrati čekanje na suncu. Na pomenutom mostu preko Save, proverom je ustanovljeno, ne beše ni zaustavljača ni zaustavljenih. Najzad, s velikim zakašnjenjem i bez drugova iz Vojvodine, počelo je s govorancijom: sada ništa ne valja, nekad je bilo bolje, ali će, čim bude bilo kao onda što je bilo, kad se vrate na vlast, sve opet dobro biti. S prvim sumrakom, protestna kolona uputila se ka parlamentu gde se zadržala dovoljno da bude razbijena jedna glava i da se na „Čedinom“ pešačkom prelazu ispišu prostačke poruke Čedi i premijeru, crvenom bojom, i da se ukrase krstom i ocilima. Da nepoštovanje satnice može da se olupa o glavu, uverili su se na sledećoj stanici, ispred zgrade Vlade Srbije, gde su se nenadano našli oči u oči s brojnijom konkurentskom povorkom. Tom prilikom, razbijeno je nekoliko noseva, pukao je poneki šamar i ispraćeni su s mnoštvom uvreda i povicima „Bando crvena!“ Na trg se, kasnije, vratio malo ko. Poslednja epizoda „Povrataka otpisanih“ je, tako, završena.

Vidovdan II: SPO, NDS, SD

Po tome kako je organizator vidovdanskog sabora na desetogodišnjicu vidovdanskog sabora ispred saveznog parlamenta postavio razglas, od trga Nikole Pašića do Glavne pošte, očigledno je bilo da su se veoma optimistički očekivale stotine hiljada „uvređenih, poniženih, osiromašenih“. Ne beše ih ni približno toliko, jedva desetina od željenog broja. Po šubarama i šajkačama s kokardama i bez njih, izbledelim partijskim zastavama, ispisanim parolama na motkama i slikama harizmatičnog vođe, jasno je bilo da su se okupili najzaslužniji za rušenje diktatorskog režima, a sada odbačeni i zaboravljeni. U iščekivanju početka, zaposeli su travnjake, vrućini su se suprotstavljali pivom, sokovima i kiselom kupljenim na improvizovanim tezgama. Trgovina majicama s likovima Karadžića, Mladića i Mihajlovića je cvetala, ko šubaru ili šajkaču nije imao ili je zaboravio mogao ju je kupiti… Čičica koji se i običnim danima tu može videti bezuspešno je nudio instant test inteligencije. Posle „Bože pravde“, zvanični deo skupa je počeo. Ređali su se govornici– Slobodan Vuksanović (Narodna demokratska stranka), Vuk Obradović (Socijaldemokratija) i Vuk Drašković (Srpski pokret obnove), redom od manje značajnih do onih zbog kojih je skup i upriličen. Uvrede na račun „dosmanlija“ sustizale su jedna drugu, provejavao je nacionalizam. Okupljeni su bučno odobravali i, kao po komandi, dugo zviždali, ukali i bukali na pomen najomraženijeg dvojca sadašnjice: Čede Jovanovića i Zorana Đinđića. Upućeni su s bine prekori narodu što nije još o onom Vidovdanu, čija se desetogodišnjica obeležava „svetom travom vidovčicom oprao oči i video ko je vera, a ko nevera“, uz primedbu da ni sada nije kasno. Pominjane su zasluge govornika i okupljenih, izdajstvo i prodaja nacionalnih interesa i vekovne teritorije sadašnjih uzurpatora. Posle šetnje i u poslednji čas prekinutog sukoba s „bandom crvenom“, na polazište se vratilo mnogo manje njih nego što je krenulo. Vetar i kiša, zlonamerno, u cilju „miniranja skupa“ najavljivani u vremenskim prognizama „državnih neslobodnih medija“, tome su kumovali. Kiša je samo malo „prsnula“, ali je vetar letke, plastične boce i kese u kojima je provijant donošen razduvao na sve četiri strane sveta. Na platou je ostala samo treća smena Gradske čistoće da sakuplja otpatke, ponižena, uvređena, osiromašena i od zaboravljenih zaboravljena.

Zoran Majdin