Kuda idu Srbija i Crna Gora

VODITELJ: U trenutku kad u Crnoj Gori Komisija raspravlja o ustavnoj povelji, mi – oslobođeni obaveze Poslovnika koji su oni usvojili – možemo nekako slobodno da diskutujemo na istu temu. Nadam se da ovde ne sede ljudi koji ne bi mogli ni jelovnik zajednički da naprave, kako je Zoran Đinđić rekao za ljude koji pokušavaju da sastave tu ustavnu povelju. Dakle, verujem da u jednom demokratskom dijalogu možemo prodiskutovati neke bitne stvari.

Uzeo sam sebi slobodu da ovu tribinu počnem malo izokola, dakle da probam da definišem nešto što je tzv. pitanje odnosa političkih elita prema celom tom pitanju. Nedavno sam nakratko boravio u Crnoj Gori i pročitao u jednim podgoričkim novinama pričicu koja me je frapirala. Elem, novinar je strašno ljut na trgovce na Zlatici (za one koji to ne znaju to je prilaz Podgorici iz pravca Beograda) zato što ti trgovci primaju dinare, jer u Crnoj Gori je euro sredstvo plaćanja.

Pitao bih gospodina Medojevića kakav je to odnos kad neko ko bi trebalo da reprezentuje političku elitu (novinar, u ovom slučaju) zamera čoveku na njegovom interesu. Ne verujem da je trgovac nateran da primi dinare. Imao je interes da uzme te dinare. Neki razlog je postojao. Imam utisak da odnos političkih elita prema tom pitanju otežava konstruktivan dogovor, pa i oko tog pitanja koje se tiče našeg svakodnevnog interesa.

NEBOJŠA MEDOJEVIĆ: Drago mi je da je moderator počeo čitavu ovu priču s jednom pomalo zaboravljenom riječju u politici Srbije i Crne Gore, a to je interes. Dakle, da su se političke elite Srbije i Crne Gore vodile opštim interesima, a ne svojim ličnim, privatnim interesima, mi danas ne bismo razgovarali o ovoj temi – bile bi dvije nezavisne države koje bi se dogovarale kao dvije bliske, prijateljske države o harmonizaciji svojih politika i o uređenju međusobnih odnosa na način kakav je imanentan Evropskoj uniji.

Dakle, ja sam od početka bio za to da se Srbija i Crna Gora organizuju u političkom i državnom smislu kao dvije nezavisne države, ali da između njih postoji nešto što se zove slobodno tržište, nešto što se zove jedinstveno tržište i čak zajedničko tržište, po definiciji Evropske unije. Samo da podsjetim, aktom Evropske unije zajedničko tržište se definiše ovako – da je to prostor između politički odvojenih, nezavisnih država na kojem se slobodno sučeljavaju ponuda i tražnja i na kojem je slobodno kretanje ljudi, roba, kapitala i usluga, bez ikakve diskriminacije nacionalnih zakonodavstava, shodno međusobnom ugovoru.

Ako tako posmatramo odnos između dvije države, ako nam je cilj Evropska unija, ako nam je cilj dostizanje njihovih standarda, onda smo odnos između Srbije i Crne Gore sasvim lagano mogli riješiti koristeći iskustva Evropske unije.

Problem između Srbije i Crne Gore nije državno pitanje, već nedemokratski politički sistemi i u jednoj i u drugoj državi, zakasnela tranzicija i činjenica da jedna finansijska oligarhija, koja je u proteklih deset godina opljačkala i Srbiju i Crnu Goru, sada vuče ključne poteze, praktično upravlja i Srbijom i Crnom Gorom, jer institucije koje bi trebalo da budu nosioci sistema vlasti u Srbiji i Crnoj Gori zarobljene su od tih svojih finansijskih oligarhija. Crna Gora u ovom slučaju za koji ste vi pitali ima interes da prihvati dinar. Kao što znate, ja sam i prošle godine tražio da Crna Gora prihvati dinar iz prostog razloga što barem tokom sezone najveći deo turista koji dolazi na Crnogorsko primorje dolazi iz Srbije i ljudima treba omogućiti da plaćaju svoje usluge u dinarima, sve dok Narodna banka Jugoslavije prihvata te dinare i obezbjeđuje kroz sistem interne konvertibilnosti zamjenu za neku inostranu valutu.

S druge strane, dinar je precijenjen. Dakle, to dodatno motiviše crnogorsku ekonomiju da prihvati dinar jer će crnogorska roba u Srbiji biti jeftinija zbog precijenjenog dinara, a srpska roba u Crnoj Gori skuplja. Tako da je, posmatrano iz ugla interesa, potpuno paranoično da neko u Crnoj Gori govori danas da ne treba prihvatiti dinar, pogotovo sada kad je iz političkih razloga eksterno konvertibilan. Dakle, ako je dinar eksterno konvertibilan, to je izjava Centralne banke da će svaki dinar koji dođe nazad biti zamijenjen za bilo koju eksternu konvertibilnu svetsku valutu. Dakle, nema čak ni kursnog rizika jer sada kurs dinara utvrđuje MMF, a ne Centralna banka Jugoslavije niti Skupština koja usvaja ili ne usvaja bilo kakvu odluku Narodne banke Jugoslavije.

Dakle, Crna Gora ima interes da prihvati dinar, isto tako kao što ima interes da prihvati valutu bilo koje druge zemlje u regionu, shodno Paktu stabilnosti, shodno novim trendovima. Dakle, ja bih isto tako prihvatio i hrvatsku kunu i makedonski denar i bilo koju valutu u regionu, jer naprosto treba pružiti turistima adekvatnu, što bolju uslugu, servis.

A s druge strane, kad se tiče turista, građana Srbije, normalno je i poznato da tradicionalno ljudi imaju mnogo više deviza u štednji nego što imaju dinara koje dobijaju kroz zarade. Tako da oni mnogo više vole da potroše, i to je prirodno, domaću valutu, dinare, koju dobijaju iz tekućih transakcija putem zarada, nego devize koje čuvaju za ne daj bože, dakle za štednju i za ostale stvari…

VODITELJ: I za putovanje u Crnu Goru…

NEBOJŠA MEDOJEVIĆ: Da. Tako da, evo, još jednom koristim ovu priliku da pozovem, kao i prošle godine, ako ste pratili, vlasti u Crnoj Gori da što prije omoguće platni promet između Srbije i Crne Gore. Sad ima osam koraka u plaćanju između Srbije i Crne Gore preko inostranih banaka. Dakle, lakše se plaća između Crne Gore i Hrvatske nego između Crne Gore i Srbije. I to su praktični, pragmatični razlozi. Ako se budemo vodili tim razlozima, takvi problemi između Srbije i Crne Gore biće veoma lako rješivi. To je uopšte stvar tehničara, dakle tehnokrata, ljudi koji će lako donijeti odluke.

Međutim, pokušaj da se pravi zajednička administracija koja rješava problem, umjesto da odmah rješavamo problem, najveći je kamen spoticanja u odnosima Srbije i Crne Gore. Dakle, treba eliminisati pravljenje zajedničke administracije.

To je uzaludan posao koji je kamen spoticanja Srbije i Crne Gore i potrebno je skoncentrisati se na usvajanje evropskih standarda, na mijenjanje bolesnog društvenog, ekonomskog, političkog sistema u kome danas žive i građani Srbije i građani Crne Gore, na razbijanje monopola, na borbu protiv organizovanog kriminala, korupcije, na sve te procese koji nas čekaju a koje ne može riješiti savezna vlada. Sve su to problemi koje treba da riješi jedna demokratska vlada Srbije u Srbiji i demokratska vlada Crne Gore u Crnoj Gori. Zašto bih ja iz Crne Gore vladao Srbijom i rješavao probleme Srbije i iskorišćavao dinar poreskih obveznika Srbije? Meni to ne pada na pamet. Ovdje mogu da dođem kao prijatelj, kao stručnjak, kao poslovan čovjek, kao rođak, ali nikako kao vladar.

VODITELJ: U odnosu na tribinu koja je prošle godine održana na istu temu, pojavila su se dva nova politička momenta. Oko prvog, zamolio bih gospodina Samardžića da nam ukaže koliko je značajno da se Havijer Solana, kao oličenje Evropske unije, pojavio ovde, uticao na okvir modela zajedničke države, kako su tekli ti pregovori i da li je to ono na čemu je gospodin Koštunica, gradeći ideju zajedničke države, insistirao, u kojoj meri je to prihvaćeno i kako se procenjuju šanse da takav jedan model bude napravljen i da bude uspešan.

A drugi novi momenat, o njemu bi gospodin Protić mogao da kaže nešto, jeste okolnost da se na srpskoj političkoj sceni pojavila stranka koja je artikulisala svoje protivljenje takvom obliku unije. U oktobru prošle godine to, iako je postojalo kao politička ideja, nije bilo dovedeno do nivoa referenduma, dakle nije bilo izvedeno kao jak politički akt i jedan, kako bih rekao, gest. Pa bih zamolio gospodina Samardžića da kaže nešto o Solani, a potom gospodina Protića…

SLOBODAN SAMARDŽIĆ: Pa jeste, mi smo ovde razgovarali prošlog oktobra, čini mi se da je bila prva polovina oktobra, što nije nebitno, s obzirom na to da je 24. oktobra posle neuspelih razgovora, ko zna kojih, između predstavnika savezne države, Crne Gore i Srbije, predsednik Koštunica dao izjavu da bi trebalo da problem reši Crna Gora referendumom.

Upravo to je bio alarm za Evropsku uniju. Evropska unija je do tada podržavala tzv. federalno rešenje odnosa Srbije i Crne Gore. Postoji dosta dokumenata od januara 2001. godine, to je sasvim izričito, ali se nije direktno angažovala na ovom slučaju. Onog momenta kada je predsednik Koštunica rekao da Crna Gora referendumom treba da reši problem, Evropska unija se direktno uključila.

I sad je jako zanimljivo pitanje zbog čega je Evropska unija tada reagovala na tako direktan način. Moje mišljenje je da je Evropska unija videla da se tu nadvija jedan novi bezbednosni problem koji ona neće moći da reši. Kada na Balkanu dođe do konflikata, Evropska unija se povlači i postaje druga ili treća violina. Svi počinju da vode kolo i glavnu ulogu igraju sile, tj. jedna svetska sila i jedna međunarodna vojna alijansa. Evropskoj uniji to ne odgovara. Ona jedino ume mirnodopski da rešava konflikte i moje je mišljenje da su se oni uplašili da se problem u Crnoj Gori ne može rešiti referendumom, a da se izbegne konflikt.

Prema tome, nije se ona povodila nikakvim idejama da Jugoslavija i Srbija i Crna Gora treba prvo da rešavaju ekonomska pitanja i da su prvo ova racionalna pitanja ekonomske organizacije, četiri slobode, jedinstvenog tržišta ili zajedničkog tržišta, svejedno, u prvom planu.

U prvom planu je bio strah da će doći do novog konflikta, ovog puta u Crnoj Gori i da će ona prosto izgubiti korak u svojoj ukupnoj evropskoj politici, jer poznato je da je njena zajednička spoljna i bezbednosna politika dosta slaba kada su u pitanju duboki konflikti. Oni su onda prionuli na to da se pokuša da se spase što se može spasti. I ušli su u tu stvar.

E sad, zašto su partneri – Srbija, Crna Gora i SR Jugoslavija – prihvatili to posredovanje? Prihvatili su iz prostog razloga što nije zgodno odbaciti ulogu jednog takvog činioca kao što je Evropska unija. Do tada, kao što je poznato, političke elite i jedne i druge i treće imale su puna usta tema o tome da mi treba što pre da idemo u Evropu. U Crnoj Gori se to priča već tri-četiri godine. Recimo, euro je simbol ekonomske suverenosti Crne Gore. Euro je simbol gubitka ekonomske suverenosti svake od članica Evropske unije, ali je simbol ekonomske suverenosti Crne Gore. Evo, to pokazuje koliko je Crnoj Gori, toj zvaničnoj vlasti, stalo do eura i do ulaska u Evropsku uniju.

Takođe, ni Srbija nije tu zaostajala u toj evropskoj retorici, niti savezne vlasti, i bilo je jako nezgodno, dakle, takvu jednu pomoć odbiti. I tako se dogodilo da je ona na obostrano ili trostrano zadovoljstvo ušla u celu ovu priču.

Dalje priču ne vredi pričati. Ja mislim da je ovo samo nekoliko reči objašnjenja zbog čega se Evropa uključila. Čini mi se da je nekako laknulo svim stranama kada su oni ušli. Jednostavno, videlo se da sami ne možemo, ako mogu da tako kažem, da rešimo taj veliki problem.

Mislim da problem postoji, naravno, i u Srbiji, postoji i u saveznoj državi, ali osnovni problem je u Crnoj Gori. Crna Gora ne može između sebe da reši politički problem, naime, taj duboki konflikt između dve strategije – jedne koja je za nezavisnost i druge koja je za federalnu državu. I budući da je to tako, da izbori nisu uspeli, da nisu uspeli politički pregovori, da nisu uspeli dogovori oko zakona o referendumu, nadvio se zaista jedan sivi oblak nad Crnom Gorom jer je opozicija bila spremna da ne izađe na referendum, da odbije…

Sve su to stvari koje se ne mogu kontrolisati. Ja pretpostavljam da se savezna država ne bi mešala u takav jedan konflikt u Crnoj Gori. A Evropska unija, imajući u vidu ovaj bezbednosni pristup, prosto se uplašila čak i mogućnosti da Crna Gora možda i postigne nezavisnost, zato što ona ne posmatra Crnu Goru izolovano, nego čitavo balkansko područje. Ona je formulisala jednu strategiju za tzv. zapadni Balkan, da vas podsetim, a to je – stara Jugoslavija minus Slovenija, plus Albanija, koja bi trebalo sad da daje nekakve rezultate. Odjednom neko opet traži nezavisnost. Verovatno će i neko drugi tražiti nezavisnost, recimo, Kosovo ili zapadna Makedonija ili Republika Srpska, zašto da ne, i zbog toga je stvar otišla u tom pravcu…

VODITELJ: Gospodin Vuk Minić bi, gospodine Samardžiću, hteo da se osvrne na deo vašeg izlaganja. Tradicija ovih tribina jeste da se prekidanje dozvoljava, naravno, kad je u granicama teme i korektnosti…

VUK MINIĆ: Gospodine Samardžiću, ja moram da reagujem na ovo da Crna Gora sama sa sobom nije mogla da izađe na kraj, tako da kažem, da to pitanje nijesu riješili ni izbori itd. Ovako da se dogovorimo, ako je moguće, nećemo se ovdje dogovoriti. Kako bi bilo da se političke elite ne miješaju u crnogorska pitanja, u crnogorske stvari, pa da vidite hoćemo li mi to moći sami da riješimo.

Jer, u Crnoj Gori djeluju političke stranke koje imaju politički, donedavno, možda i do dan-danas, svaki drugi oslonac u Srbiji i u onome što zovemo saveznom državom. Jer, ako je opozicija u Crnoj Gori, pozicija u Srbiji, odnosno pozicija u saveznoj državi, ako ona čini vlast u saveznoj državi, onda ćete oprostiti, zašto nijeste pravili organe savezne države s pozicijom u Crnoj Gori, a ne s opozicijom crnogorskom. Onda bismo stvari drugačije rješavali. A ovako jednostavno pomažete onoga ko je protiv nezavisnosti Crne Gore i kažete da Crna Gora ne može da se odluči hoće li biti nezavisna ili neće.

VODITELJ: Zamolio bih gospodina Samardžića da nastavi… Pretpostavljam oko ovog dela – „oslonac u saveznoj državi“.

ZORAN KNEŽEVIĆ: Prvo ja. To se odnosi na položaj Crne Gore u saveznoj državi, ovo o čemu smo upravo čuli i gospodina Samardžića i gospodina Vuka Minića. Ja ću svoje kratko izlaganje po ovom pitanju da započnem s onim što smo već čuli od gospodina Medojevića. Skoro da ništa ne bih imao da dodam onom što je rekao gospodin Medojević kad je riječ posebno o ekonomskim aspektima stanja u Crnoj Gori, pa i političkim, osim što bih ga samo ispravio u jednom – uopšte se ovo pitanje ne bi moglo rešavati nezavisnošću Crne Gore, niti je to problem bilo kakve administracije ni jedne ni druge republike, niti Savezne Republike Jugoslavije za rješavanje tog pitanja, jer je sve to lako riješiti uklanjanjem jednog nedemokratskog režima, jedne elite koja je o jadu zabavila i građane Crne Gore i Savezne Republike Jugoslavije, pa i međunarodnu zajednicu. I sigurno je da nikada u Crnoj Gori više od 70 odsto građana Crne Gore ne bi postavilo pitanje da li će prihvatiti dinar kao svoju valutu.

VUK MINIĆ: Uklonjena je ta elita koja je o jadu zabavila međunarodnu zajednicu.

ZORAN KNEŽEVIĆ: Ako mi dozvolite, kao što sam ja vas saslušao, da samo kažem…

VUK MINIĆ: Pa ne, ja imam pravo da vodim dijalog, da malo upadnem i da vas… Ta elita koju ste vi slijedili danas je uklonjena, a vi ste ostali. I sad vi tražite drugu elitu koju ćete da uklonite.

ZORAN KNEŽEVIĆ: Profesore, ja bih imao razloga da se na vas pozovem kada bi trebalo nekome da pružimo mogućnost da kaže svoju riječ, a ne da vi budete faktor, kako mi to kažemo političkim žargonom – remetilački za ovaj naš današnji razgovor. Ja vas molim da mi dozvolite da kažem ono što, nadam se, više nije sporno ni u Srbiji ni u Crnoj Gori ni u međunarodnoj zajednici. Ovdje, kad je riječ o mehanizmima u rješavanju ekonomskih odnosa, to je dominiralo u izlaganju gospodina Medojevića, ništa činjenično nije sporno. Nas dvojica samo se ne slažemo u načinu prevazilaženja. On to vidi u stvaranju nezavisnih država i u tome da gajimo i negujemo odnose kao što to negujemo s našim susjedima, što apsolutno jeste i pretenzija i Socijalističke narodne partije Crne Gore i najvećeg dijela građana Crne Gore, da neguje te odnose u svom okruženju, ali nemamo ni jedan jedini argumenat. Mislim da mi danas nismo čuli ni od gospodina Medojevića ni jedan jedini argumenat kojim bi doveo u pitanje moju konstataciju da sve ono na šta ukazujem i na čemu plediram može biti ostvareno u zajedničkoj državi Srbije i Crne Gore.

Ovo je apsolvirano veoma snažno i u međunarodnoj zajednici i upravo polazeći od takvog jednog njenog opredeljenja imamo ovo na čemu se danas ovdje radi.

Mislim čak da je malo i neukusno večeras ovu temu načinjati i dovoditi je na neki početni položaj, ako se već nalazimo u fazi rada na Ustavnoj povelji…

VODITELJ: To sam hteo da zamolim. Da se apsolutno posvetimo više onome što nas čeka, nego onome što je bilo…

ZORAN KNEŽEVIĆ: … koja apsolutno polazi od već riješenog tog pitanja. Nadam se da za dobronamjerne ljude i za one kojima je stalo do pravnog poretka, i nacionalnog i međunarodnog, pitanje opstanka zajedničke države Crne Gore i Srbije više nije pitanje koje je vrijedno ozbiljnijeg razgovora i teme, osim ukoliko se u pojedinim političkim ili stručnim krugovima iz određenih, prevashodno razloga sujete pokušava i na ovakvim skupovima ponovo to reafirmisati i dovoditi u pitanje ono što objektivno više niko ne može dovesti u pitanje ni u Srbiji ni u Crnoj Gori.

Mislim da je posebno čudno da se u aktuelnom režimu Crne Gore i pojedinim krugovima koji ga slijede, kada im je god potrebna međunarodna zajednica, uvijek pozivaju na njena iskustva i na njene zahtjeve. Ali, sada kada su se oni potpuno jasno odredili da je zajednička država Srbije i Crne Gore nešto što je realnost i ukazali na puteve kako da se dođe do međunarodno-pravno priznatog subjekta sa svim atributima jedne nezavisne države koja će se zvati Srbija i Crna Gora, oni se ponovo pojavljuju s nekim novim tezama i novim sugestijama i preporukama. U suštini, sve je to sračunato radi odbrane onoga što se braniti ne može i, kao što rekoh, onoga što više neće ni međunarodna zajednica.

VODITELJ: Gospodine Kneževiću, ako je ovo bila replika na izlaganje gospodina Minića, red je da vratim reč gospodinu Samardžiću da završi poentu svog izlaganja, pa bih posle toga zamolio gospodina Protića da uzme reč.

VUK MINIĆ: Samo jedno terminološko pitanje. Dakle, evo gramatički da postavimo – zajednička država – „zajednička“ je pridev a „država“ je imenica. U sporazumu o kome govorimo piše „zajednica država“.

ZORAN KNEŽEVIĆ: Ne, nego „državna zajednica“.

VUK MINIĆ: Znači, „zajednica država“, što znači da je zajednica imenica i država takođe imenica u genitivu množine. Gospodine Kneževiću, prozvali ste me da sam profesor. Ja to nisam mislio ovdje da potenciram, ali profesorski ne može se pogrešno izražavati, ne možete prevoditi zajednicu država ili državnu zajednicu na zajednička država.

ZORAN KNEŽEVIĆ: Samo kratak odgovor na ovo. Ja čitam preambulu Ustava Sjedinjenih Američkih Država koji kaže…

VUK MINIĆ: Rješene su Sjedinjene Američke Države.

ZORAN KNEŽEVIĆ: … koji kaže: „da bismo stvorili unutrašnji savez“. Znači, Sjedinjene Američke Države su stvorene savezom država i nije im dovedeno u pitanje ono što se zove jedan potpuno jasno pravno, ekonomski, ustavno koncipiran državni mehanizam koji traje već stoljećima.

MILAN PROTIĆ: Upravo ta tačka američkog Ustava bila je predmet zbog kojeg je izbio građanski rat u Americi između 1861. i 1865. godine, koji se završio pobedom jedne strane, koja je onda afirmisala na osnovu sile i pobede u građanskom ratu takvo tumačenje toga slova Ustava.

SLOBODAN SAMARDŽIĆ: Ja bih nešto kratko oko terminologije. U dokumentu od 14. marta pominje se izraz „državna zajednica“, a ne „zajednica država“ kao što gospodin kaže.

MILAN PROTIĆ: Izvinite gospodine, kako je original na engleskom jeziku?

SLOBODAN SAMARDŽIĆ: Ne, pisano je na srpskom.

MILAN PROTIĆ: Kako je prevedeno na engleski?

SLOBODAN SAMARDŽIĆ: Gospodine Protiću, nemojte stavljati neke pretpostavke koje ne postoje. Taj tekst je napisan na srpskom. Engleski prevod je „common state“, ali je on sekundaran.

MILAN PROTIĆ: Šta je Solana potpisao?

SLOBODAN SAMARDŽIĆ: Autentično tumačenje teksta je srpski jezik a ne engleski. Engleski je tek prevod. U srpskom tekstu koji je potpisalo pet potpisnika stoji „zajednička država“.

MILAN PROTIĆ: A u engleskom jeziku je…?

SLOBODAN SAMARDŽIĆ: „Common state“. To je a propo te terminologije. Ovo pitanje koje je gospodin Minić postavio oko mešanja Srbije posle 24. oktobra jednostavno ne postoji. Posle 24. oktobra adresa oficijelne Crne Gore da se žali je Brisel, a ne Beograd. Dakle, tada je rečeno u Beogradu da Crna Gora treba da reši referendumom to teško pitanje.

I najzad, još samo jedna opaska, kada je reč o saveznim organima gde postoje predstavnici iz Crne Gore koji su tamo u opoziciji a ovde su na vlasti, tu postoje dve činjenice. Prva je ta da je DOS posle 5. oktobra ponudio upravo DPS-u savezništvo u saveznoj vlasti u pokušaju da se u jednom kratkom periodu, provizorijumu, dogovore oko toga kako dalje. A drugo, partija koja je predstavljena u saveznoj vlasti ili koalicija, ako hoćete, ona zastupa bar 45 odsto izbornog tela Crne Gore.

Prema tome, nisu to tako lagane stvari da se može preći ovako ovlaš preko tih činjenica. A ovo jeste sve napravljeno kao jedan provizorijum iz koga treba da se ili napravi država ili država razdvoji i naprave Srbija i Crna Gora kao nezavisne države.

VUK MINIĆ: A, molim vas, zašto ne kažete da je DOS ušao u koaliciju sa snagama koje su propagirale i glasale za Slobodana Miloševića, a ne za Koštunicu.

SLOBODAN SAMARDŽIĆ: Zbog opstanka države, gospodine Miniću. Pokušaj da se država spase.

VUK MINIĆ: Da se spase država koja vama odgovara.

VODITELJ: Već sam tri puta obećavao reč gospodinu Protiću. Red je da mu je i dam.

MILAN PROTIĆ: Dakle, već početak ovog razgovora pokazuje koliko smo mi u Demohrišćanskoj stranci bili u pravu kad smo afirmisali ideju samostalnosti Srbije. I to se, evo, za ovih nekoliko minuta pokazalo na više načina i u više pojedinosti, od toga da predstavnici dve strane potpisnika tog sporazuma ne mogu da se objasne oko toga šta su potpisali. S jedne strane, gospodin pored mene koji predstavlja DPS, a sa druge strane savetnik predsednika Koštunice vode evo sad pred nama polemiku o tome da li je zajednica država ili je državna zajednica.

Iz toga, dakle, proizilazi da i jedna i druga strana žele da protumače taj sporazum onako kako njima to odgovara.

SLOBODAN SAMARDŽIĆ: Imam original ovde.

MILAN PROTIĆ: Evo, i sad ćemo da nastavimo razgovor o tome šta kaže slovo sporazuma.

SLOBODAN SAMARDŽIĆ: Nema rasprave oko toga šta piše. Piše ono što piše.

MILAN PROTIĆ: Ali, ono što čini jedan sporazum validnim to mi pravnici elementarno znamo, to je saglasnost volja. Ono što piše ne vredi ništa ukoliko ne postoji saglasnost volja dveju strana iz kojih je proistekao jedan sporazum. Taj sporazum čak i ne mora da bude pisan, može da bude i usmen. Ja sam siguran da gospodin Knežević to zna jednako dobro kao i ja.

Dakle, očito je da su dve strane bile nevoljne i nesposobne da se punih godinu i po dana posle 5. oktobra dogovore samostalno o tome kako će izgledati budućnost Srbije i Crne Gore, pa se onda posle godinu i po dana odsustva njihovog dijaloga, što je priznao i gospodin Samardžić i čemu smo svi zajedno svedočili, pojavila međunarodna zajednica ili Evropska unija oličena u gospodinu Solani, koja je pokušala da interveniše. Verovatno bih se složio s većinom motiva koje je naveo gospodin Samardžić, a od kojih nijedan nije istinska želja da se obnovi zajednica Srbije i Crne Gore.

Prema tome, naše očekivanje da će se nastaviti ta agonija u nesporazumu između Srbije i Crne Gore, ili bolje rečeno – što bi verovatno gospodin Žarković voleo da ja kažem – sukobi dveju političkih elita će se nastaviti, jer očito je da, evo, već koliko je prošlo od potpisivanja tog sporazuma, nije se napravio nijedan ozbiljan korak ka izgrađivanju te zajednice država ili državne zajednice, tako da ćemo mi u tome užasno mnogo vremena izgubiti.

Sa stanovišta Srbije, a ja u tom svojstvu moram da govorim jer ovde sam jedini koji zastupa interese tih devet miliona stanovnika Srbije ili šest i po miliona birača, dakle, ja moram da kažem jer postavlja se pitanje vrlo ozbiljno sa tačke gledišta interesa tih devet miliona – koji je razlog da mi ovako nasilno, uz ogromne teškoće, nesporazume, natezanja insistiramo na tome da ostanemo u nekakvoj zajednici s Crnom Gorom. Da li postoje ekonomski interesi, da li postoje politički interesi, da li postoje bezbednosni interesi, da li postoje državni interesi?

Mi u Demohrišćanskoj stranci ne vidimo nijedan od tih interesa. Mi ne vidimo koji bi bio interes i kako bismo mi pred svakim biračem iz Srbije koji je glasao za nas, jer svi mi, svejedno da li smo iz DOS-a na saveznom nivou ili smo na srpskom nivou, za nas su isključivo glasali birači iz Srbije, i to i na saveznim izborima 24. septembra i na decembarskim izborima 2000. godine. Dakle, mi njima dugujemo to što smo došli na ovo mesto.Kako mi njima da objasnimo da će njihov glas vredeti mnogo manje, ako ne i višestruko manje nego glas jednog crnogorskog birača? Kako da im objasnimo da će oni morati da daju mnogo više para za izdržavanje tih zamišljenih zajedničkih institucija nego što će to davati Crna Gora? Kako da im objasnimo da mi treba da čekamo još tri godine u tom nekom nedefinisanom statusu da bi na kraju Crna Gora otišla na referendum i odlučila o tome kojim će pravcem ići? Kako da im objasnimo da će turnusna biti i fotelja ministra spoljnih poslova i stolica u Ujedinjenim nacijama, a koliko sam ja razgovarao s predstavnicima DPS-a – i sve ostale ambasadorske stolice koje su od značaja u svetu?

Najzad, po svemu sudeći, kompromis će morati da se završi time što će u svim tim zajedničkim organima postojati paritet. Ne vidim nikakve šanse – nek’ me demantuje gospodin iz DPS-a – da DPS kao potpisnik tog sporazuma prihvati ijedno drugo rešenje osim apsolutnog pariteta između Srbije i Crne Gore.Sve one teškoće koje ima Crna Gora, ako ih ima – i ekonomske i međunarodne i unutrašnje, političke, Srbija nema. Njoj se ta pitanja ne postavljaju. Ali, zato što se implicite podrazumeva da je neko u ovoj zemlji, na čelu s predsednikom savezne države, sebi ufiksirao da treba da očuva zajednicu Srbije i Crne Gore, mi svi sad tome treba da pljeskamo. Jer, nikakvog objektivnog interesa nema nego se koristi otprilike rečnik koji je koristio Milošević: vi ste izdajnici nacionalnih interesa, vi hoćete da rušite državu. Najzad, ovaj sporazum već samim tim što je sporazum, tj. ugovor, pokazuje da su to dva entiteta koja su potpisala jedan sporazum. Tako se nikada i nigde nije stvarala država. Ja ne znam ni za jednu državu otkad je sveta i veka koja je nastala ugovornim putem. Ugovornim putem mogu da nastanu samo ugovorne zajednice. To se vidi i po tome što u sporazumu postoji vremensko oročenje, što je takođe jedna od osnovnih osobina ugovora.

Dakle, ugovor je saglasnost volja, ponavljam još jedanput, između dveju strana, oročen vremenom. Postoji samo jedan izuzetak, a to je bračni ugovor. To je jedini ugovor koji se zaključuje na večnost, ali možda bismo mogli da razmislimo o tome da se i to skrati.

U svakom slučaju, cela stvar će se završiti tako neuspešno da ćemo mi za tri godine, ako ne i ranije, krenuti svojim samostalnim putevima, ali ja se veoma pribojavam da će naši odnosi s našom braćom u Crnoj Gori biti još pogoršani tako da umesto da se raziđemo kao braća koja su se međusobno emancipovala, podelila imanje i u ljubavi i prijateljstvu krenula sopstvenim putevima a da su ostali međusobno bliski i puni razumevanja, da ćemo otići u srdžbi jednih prema drugima, što je najmanje potrebno u odnosima između nas koji živimo u Srbiji i Crnoj Gori.VODITELJ: Pre nego što se oko ovoga razvije polemika, imam dva pitanja za gospodina Protića. Prvo, da li ste kao predsednik Političkog saveta Demohrišćanske stranke savetovali gospodina Batića da izađe iz vlade koja je takođe potpisala taj sporazum? Jer, ovako, s jedne strane se raspisuje referendum, a on ostaje u vladi koja je podržala takav model države. To kod ljudi koji ozbiljnije misle nego oni koji potpisuju ostavlja određenu dozu rezerve.

I drugo, da li zbilja postoji nešto što se pominje kao „granični razlog“ i zbog koga nije pametno insistirati na razdvajanju, jer tobož Srbija iz 1919. nema granice u kojima je sada…?

MILAN PROTIĆ: Prvo, nisam savetovao Vladana Batića da podnese ostavku iz više razloga. Prvi razlog je taj što je to jedna specifična vlada, sastavljena od lidera različitih stranaka koje su ušle u koaliciju i od kojih se nijedna nije odrekla prava na svoje autonomno političko mišljenje. Smešno bi bilo, gotovo tragikomično, da je bilo ko od nas koji smo imali svoje političko mišljenje pre nego što smo oborili Miloševića, da se sad odjedanput toga odričemo zarad nekog višeg autoriteta ili ne znam čega. To je specifikum te prve vlade posle obaranja Miloševića i ja sam imao taj težak nesporazum po istom pitanju kao ambasador u Vašingtonu, jer je neko meni hteo da nametne tuđe mišljenje, ali to je nemoguće. Dakle, može da se napravi skandal, može da dođe do bezrazložnog političkog sukoba, ali vrlo je teško nametnuti političko mišljenje, volju nekome ko je čitavog svog života mislio nezavisno.

Ja se slažem s vama da ćemo jednog dana imati vladu koja će imati jednoga premijera i ministre kao činovnike, ali ova vlada niti je činovnička niti je kancelarska, već je sastavljena od više lidera političkih stranaka različite snage. Prema tome, uopšte govoriti o tome da Vladanu Batiću može neko da prigovori pravo na autonomno mišljenje je smešno. Moguće je da se ostali dogovore pa da ga smene s tog mesta, kao što su se dogovorili da mene smene iz Vašingtona, ali to svakako neće oduzeti nama pravo da politički mislimo, jer ako smo se i za šta izborili posle 5. oktobra, za to smo se izborili, mada bi neki hteli da nam to oduzmu.

Drugo, jasno je sasvim da pozivanje na istorijske granice nije dalo nikakvav rezultat u ovih deset godina i da je još u prvom mišljenju Badenterova komisija uspostavila princip – ispravan ili neispravan, ali međunarodno prihvaćen i priznat – princip priznavanja Titovih granica takvih kakve su.

Mislim da će Srbija imati problem sa svojom decentralizacijom nezavisno od Crne Gore. Ne mislim da će zajednica ovakva, pogotovo kakva je zamišljena čak i da se ostvari, išta pomoći ili ublažiti eventualne tendencije ka autonomiji pojedinih delova Srbije. Ne mislim da su to povezana pitanja. Mi ćemo s tim pitanjem morati da se suočimo nezavisno od toga da li će nastaviti da postoji državna zajednica ili zajednica država Srbije i Crne Gore ili će Srbija i Crna Gora biti nezavisne države. Suviše je naivno politički misliti da će ukoliko se zapuši, i to prilično nesigurno, jedna rupa na buretu, da će odjedanput da se zatvore i sve ostale.

VODITELJ: Gospodin Knežević je hteo da…

ZORAN KNEŽEVIĆ: Molim vas, iz riječi gospodina Protića stiče se utisak da ovo na čemu se danas aktivno radi kada je riječ o Ustavnoj povelji i operacionalizaciji onoga što je u polaznim osnovama, da ne postoji saglasnost volja. Ako on misli da je volja Srbije volja Demohrišćanske stranke, nadam se da bismo mu se sad svi nasmijali ovdje. Jer, Srbija na sreću nije Demohrišćanska stranka. Čak ni ona nije baš takva bila sve do ovih dana kada je ušla u koaliciju, naravno nezvaničnu, sa kabinetom Mila Đukanovića, što mi dobro znamo u Crnoj Gori i danas ona jedino i radi za potrebe aktuelnog režima u Crnoj Gori. Ali, ovdje postoji nešto što se zove nespornim. Nesporno je da su polazne osnove, onako kako su napisane, usvojene i u crnogorskom parlamentu i u parlamentu Srbije. Nesporno je da je Đukanović pokušao nakon usvajanja polaznih osnova u crnogorskom parlamentu da zaključcima izvrši njihovo devastiranje, na šta je, bogami, kao đak upozoren da se ne ruga međunarodnoj zajednici i da se ne šali s tako krupnim pitanjima kao što je zajednička država.

Socijalistička narodna partija Crne Gore je jednom intervencijom u saveznom parlamentu, za šta nije najprije bila shvaćena ni od svojih koalicionih partnera, obezbijedila da se uz polazne osnove koje su usvojene kako su napisane, donesu i zaključci koji su u suštini danas protivteža zaključcima koje je u republičkom parlamentu usvojila Skupština Republike Crne Gore. Dokaz o tome je Poslovnik koji je nakon toga usvojen. Znači, u oba parlamenta i u saveznom parlamentu usvojene su polazne osnove, čemu se, kada je riječ o saveznom parlamentu, praktično protivila aktuelna vlast u Crnoj Gori. Usvojeni poslovnik, koji je usvojen jednoglasno, u čitavoj svojoj sadržini upravo svjedoči o veličini i vrijednosti onoga što smo predložili kada su usvojeni zaključci zajedno s polaznim osnovama u saveznom parlamentu, kada smo jasno saopštili da se ustavna povelja mora usvajati i u saveznoj skupštini, kada se jasno saopštilo da se za skupštinu nove države poslanici moraju birati neposredno na izborima i kada smo govorili o kontinuitetu organa savezne države, do novih izbora.

Sve to svjedoči ne samo da postoji saglasnost volja nego se ona veoma dobro i brzo realizuje imajući u vidu uslove u kojima radimo i opstrukciju koju imamo i u jednoj i u drugoj republici. Zbog toga možemo i na ovom skupu apsolutno kao odgovorni ljudi jasno saopštiti – posao je mnogo težak, posao kao takav ide u proces realizacije i dajmo, zajednički doprinesimo tome da se on kao takav realizuje.

Samo ću da vas podsjetim i time završavam da je predsjednica Skupštine Crne Gore prije samo tri noći jasno saopštila, kao predsjednik Skupštine Crne Gore i istaknuti član Liberalnog saveza Crne Gore (to smo gledali, nadam se i ja i Medojević: O čemu to priča Demokratska partija socijalista i njen predsjednik Đukanović i Filip Vujanović koji su potpisnici sporazuma, da se ovdje radi o nekakvom procesu koji treba da obezbijedi samostalnost dviju republika, kad mi imamo – kaže – sve crno na bijelo, dokumente iza kojih su oni stali, iza kojih je stala Srbija, iza kojih je stala međunarodna zajednica.

Prema tome, ja vas molim da imamo u vidu da i ovakve skupove koristimo za afirmaciju onoga što je u funkciji zbližavanja, a ne podsticanje procesa koji treba da obezvrijede i ono što smo već postigli.

VODITELJ: Da idemo redom, prvo se javio gospodin Medojević, a onda se javio gospodin Mandić i na kraju videli ste da publika traži Zorana Lutovca…

NEBOJŠA MEDOJEVIĆ: Ja ću kratko samo par napomena. Gospodin Knežević je rekao da je zajednička država rešenje odnosa Srbije i Crne Gore. Dakle, apsolutno praksa ovih osam godina ne daje mu za pravo. Dakle, mi imamo negativno iskustvo sa zajedničkom državom kao dokaz da to ne može da funkcioniše na ovakav način, i ja bih dodao – sa ovakvim političkim garniturama. Dakle, naš je problem – nedemokratski režimi. Mi nemamo institucije sistema. Mi imamo nedovršenu, perverznu tranziciju, mi imamo opljačkane građane, privredne subjekte. Mi smo dvije države u bankrotstvu i mi nemamo vremena da se izlažemo novom luksuzu, novim eksperimentima koji nigdje u svijetu nisu zabilježeni.Dakle, to je potvrdio i sam predsjednik Savezne Republike Jugoslavije da će ova država, ova konstrukcija, ovaj solarijum biti doprinos ustavnoj teoriji i praksi. Dakle, naprosto imamo nešto što je dokaz da osam godina ili deset godina ne može da funkcioniše. Dakle, da je bilo demokratske alternative onoj bivšoj državi, ona se ne bi raspala. Znači, SFRJ se raspala zbog otpora reformama, tranziciji i demokratizaciji. Nacionalističke elite su napravile pet feuda ili šest feuda u kojima su pljačkale svoje građane, oganizovale kriminalne strukture koje i dan-danas funkcionišu i osnovni problem zašto ovaj Balkan ne može da ide putem evropske integracije jeste postojanje balkanske konfederacije kriminala koja drži u svojim šakama političke elite i institucije sistema i upravlja procesima u regionu.

Prema tome, vi morate da shvatite da mi nemamo više vremena. U Srbiji i Crnoj Gori živi 30 odsto ljudi koji se bore sa siromaštvom. Dakle, siromaštvo kuca na vrata. Mislim da uporno pokušavamo da nađemo rešenje za kvadraturu kruga…

Imam samo jedan kratak zaključak. Vidite samo u kojem se ludilu nalazimo. Dakle, pazite, beogradski sporazum je potpisan pod pritiskom. Sa aspekta obligacionog prava ne samo da ne postoji autonomija i volja, nego taj ugovor ruši jer je napravljen pod pritiskom. Dakle, odmah, da je ugovor to bio, svaki ugovor napravljen pod pritiskom je pravno ništavan. Ali, naravno, ovdje se radi o tome da smo mi u poziciji da nam zbog neodgovornosti i nesposobnosti maloljetnih političkih elita dolazi tutor. Za vašu informaciju, u oktobru kad su gospoda razgovarala ovdje, ja sam već prije oktobra najavio da će do internacionalizacije doći. Ustavna povelja je napisana na Savjetu Evrope i biće prezentirana naredne nedjelje, dostavljena ovim igračima koji igraju ovo srpsko i crnogorsko kolo u Podgorici i Beogradu.I pazite sada situaciju. Dakle, Evropska unija kaže – biće doprinos stabilnosti, biće doprinos tranziciji, reformama, preokrećemo sa integracijom. Pogledajte šta se desilo poslije beogradskog sporazuma – pad vlade u Crnoj Gori, kriza u Srbiji, izlazak DSS-a iz DOS-a. Dakle, imate dvije nelegitimne vlade – u Crnoj Gori vlada pala, u Srbiji ovo ne može da se zove vlada. Ovo ne može da se zove vlada jer ovo nije vlada koja je nastala kao rezultat pobjede na tim izborima. To više nije ta politička konstelacija. Dakle, dvije grupe ljudi i građana koji nemaju legitimitet raspravljaju ne o nečemu bezveznom, o poreskim zakonima, iako to nije bez veze, naravno.

VUK MINIĆ: Vi ste jedan glas u tome narodu, kao i ja. Prema tome, istine radi, Socijalistička narodna partija Crne Gore koju predstavlja gospodin Knežević zahvalila je u crnogorskom parlamentu potpisnicima što su realizovali tim sporazumom njihov program i odmah zatim potrčala u Beograd da se požali: kuku njima, zaštitite nas, ako ne bude stajalo u saveznom parlamentu to i to…Ja bih volio, gospodine Kneževiću, zaista bih volio da Ustavnu povelju usvoji Skupština Crne Gore, da je usvoji Skupština Srbije, a vi je u saveznoj skupštini oborite. Da vidimo na šta će to ličiti.

VODITELJ: Gospodin Zoran Lutovac…

ZORAN LUTOVAC: Je l’ imate pitanje ili ja nešto da kažem…?

VODITELJ: Pa, ja mislim da je vama jasan zahtev publike…

ZORAN LUTOVAC: Ja ću da budem konkretan. Imamo jedan sporazum koji je načelan, koji može očigledno da se tumači ovako i onako. Čim je donet, ja sam rekao da je glavna opasnost kreativno tumačenje tog sporazuma i to se dešava. Naravno, u tom sporazumu ima i nešto dobro, a to je odredba koja kaže da će Evropska unija tu da igra ulogu jednog aktivnog posmatrača. Drugim rečima, da će da odigra presudnu ulogu u ovim ključnim momentima kada se prelama stvar.

Ono što je sporno, očigledno, ono što se kreativno tumači jesu ključne reči. Na jednoj strani imate prelazno rešenje, referendum kao ključne reči, a na drugoj strani imate jedna država – jedna stolica u Ujedinjenim nacijama. A ključne reči su sasvim druge. Ključne reči su sporazum, harmonizacija, integracija. Ako to ne budu ključne reči u primeni tog sporazuma, od tog sporazuma nema ništa.Sporazum kao politički čin, kao nešto novo na političkoj sceni ovdašnjoj, znači nešto što znači dogovor dveju strana. Dosad je bilo ili nametanje ili intervencija spolja.

S druge strane, harmonizacija, to je ključna reč u ovom sporazumu. Polazi se od faktičkog stanja. Zašto? Zato što je nemoguće krenuti od nefaktičkog stanja. Nemoguće je krenuti od nečega što nije. Kreće se od nečega što jeste. A jeste da je Crna Gora zaokružila svoj ekonomski sistem i da će ga Srbija sad zaokružiti da bismo krenuli zajedno u harmonizaciju. A harmonizacija je od opšteg interesa, i u interesu Srbije i u interesu Crne Gore, ali i u interesu Evropske unije.

I upravo ovaj treći momenat može da bude odlučujući. Niko neće nas pojedinačno primati u Evropsku uniju. Neće čak ni zajedno kad se harmonizujemo, nego kad se ceo region harmonizuje, mi smo tu na dnevnom redu. Dok toga ne bude, mi nismo uopšte na dnevnom redu.

I nismo uopšte tako bitni kao što mislimo. Ljudi se bave drugim stvarima. Solana dođe kod nas na putu ka Bliskom istoku. Mnogo bitnijih stvari ima. Ono što se očekuje od nas – da budemo kooperativni ne zbog njih, između ostalog i zbog njih, ali i zbog nas samih jer je to u našem interesu.

Integracija je ona poslednja stvar. Integracija je nešto što je nesporno zajedničko i za Srbiju i za Crnu Goru. Glavni spoljnopolitički cilj jeste integrisanje u Evropsku uniju. Krenimo od onog što je zajedničko i pokušajmo da se nađe nešto. Iluzija je da sve zavisi samo od građana Srbije i od građana Crne Gore. To je jednostavno iluzija. Pita se i Evropska unija. Odavno je koncept suvereniteta promenjen. Nije to više samo naša unutrašnja stvar. Postoje stvari, tamo gde su problemi ove vrste, ako se procenjuje od Evropske zajednice i šire međunarodne zajednice da bismo mogli ugroziti bezbednost, oni postaju stvar međunarodne zajednice bez naše volje.

Postoje najmanje tri oblasti. To su kriminal, to su ljudska prava i to je bezbednost, koje su opšta stvar. Nisu unutrašnja stvar bilo koje države. I ono što se dešavalo u Austriji takođe nije mešanje u unutrašnje stvari Austrije. Austrija je postala deo te Evropske unije.

VODITELJ: Pitanja publike su vrlo konkretna. Pitanje za gospodina Samardžića: Molim vas, ako bi Srbija bila posebna država i Crna Gora takođe zasebna država, šta će biti sa Kosovom? Hoće li onda i Kosovo biti zasebna država?

I još jedna napomena. Pitanje koje je direktno upućeno gospodinu Samardžiću ne mora da znači da je on jedini nadležan za odgovor. Ukoliko bilo ko od vas ima potrebu na bilo koje pitanje da odgovori, ima pravo na to. Samo bih vas zamolio da probamo da odgovaramo kratko.

SLOBODAN SAMARDŽIĆ: Pa evo, to je jedna od prednosti beogradskog sporazuma gde je ta stvar predviđena i na neki način regulisana. Kad kažem na neki način – mislim da je regulisana na opšti način, ali koji, ipak, važi. Znači, ukoliko bi došlo do toga da Crna Gora proglasi nezavisnost posle tri godine, u sporazumu izričito piše da bi se Rezolucija 1244 odnosila na sukcesora te države a to je Srbija. Znači, reguliše se da bi Srbija bila međunarodno-pravni naslednik Savezne Republike Jugoslavije i samim tim na nju bi prešli svi međunarodni akti pa i Rezolucija 1244.Ono što je bitno u ovom kontekstu jeste to da je Havijer Solana kao visoki predstavnik Evropske unije za spoljnu politiku svedok toga sporazuma, prema tome i garant ovakve jedne odredbe.

MILAN PROTIĆ: Ako mogu ja samo da dodam. Nažalost, ja se bojim da će se čak i ukoliko bi ovaj sporazum bio primenjen, time poboljšati ili rešiti pitanje Kosova. Bilo je drugih mogućnosti koje su propuštene u ovih godinu dana da se obezbedi mnogo čvršćim mehanizmima potencijalno izglasavanje nezavisnosti Kosova, ali da ne ulazim sad u to pitanje. U svakom slučaju, ta prilika je propuštena. Najzad, uvek treba imati u vidu dve činjenice. Prvo, da Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti u svakom trenutku može da se promeni, a ona zavisi od volje članica Saveta bezbednosti, a ne od potpisnika ovog sporazuma, tako da do isteka ove tri godine vrlo lako može da se desi da nas sustigne neka druga rezolucija koja se odnosi na to isto pitanje a da mi nemamo nikakvog načina da delujemo.

I drugo, gospodin Solana kao potpisnik ovog sporazuma nema nikakve ingerencije u odnosu na Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija, tako da može samo da se podrazumeva ili pretpostavlja neki njegov lični i neformalni autoritet u međunarodnoj zajednici, koji bi možda mogao da pomogne, ali mislim da je suviše naivno oslanjati se samo na to. Jer, šta će se desiti ukoliko za ove tri godine, a verovatno će se to desiti, gospodin Solana ode s mesta na kome se sad nalazi na neko drugo mesto i kakva će onda uloga i značaj tog njegovog potpisa biti?

SLOBODAN SAMARDŽIĆ: Ja zaista moram da kažem par reči. Prvo, to je čista spekulacija da će se Rezolucija možda promeniti za tri godine. Drugo, gospodin Solana nije to potpisao u svoje lično ime, nego kao visoki predstavnik Evropske unije.

Kad je reč o Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija koji je doneo Rezoluciju 1244, Evropska unija ima dva stalna člana i ta dva člana su dužni da zastupaju stanovište celokupne Evropske unije. Ako neko misli da Evropska unija nije činilac u međunarodnoj politici, to je njegov problem. Ali, na nivou ovog sporazuma mi više za Kosovo nismo mogli da dobijemo, a to je bilo pitanje. MILAN PROTIĆ: Mene samo zanima kad je to poslednji put i jedna od stalnih članica Saveta bezbednosti iz reda Evropske unije stavila veto i na jednu rezoluciju, a pogotovo na rezoluciju koja se odnosila na nas.

VODITELJ: Pitanje za gospodina Vuka Minića: Kako tumačite izjave visokih predstavnika Evropske unije da su neposredni izbori najbolji način odabiranja budućih zajedničkih organa Srbije i Crne Gore? Verovatno se misli na neposredne izbore za savezni parlament.

VUK MINIĆ: Da, vjerovatno se na to misli, ali u sporazumu je jasno rečeno da će svaka od država članica birati poslanike prema svom zakonu. Dakle, ne prema zakonima Evropske unije…

VODITELJ: Prvo gospodin Knežević kratko, pa gospodin Lutovac…

ZORAN KNEŽEVIĆ: Ništa novo nije rekao gospodin Minić i mi to znamo da države članice treba da donesu svoje propise. Međutim, takođe iz istog tog akta proizilazi i to da moramo da slijedimo standarde koje kao takve ima i međunarodna zajednica. Danas je svima poznato da se i Evropski parlament bira na neposrednim izborima, gdje imamo nezavisne države Zapadne Evrope, pa valjda ćemo i mi imati pravo u jednoj državi da to činimo na neposredan način. I samo još jedna napomena. Mnogo smo vremena potrošili na nešto za šta mi u Crnoj Gori kažemo – svršenom poslu mane nema. Danas Miško Vuković i Zoran Žižić pišu povelju, a mi ovde bijemo bitku treba li je pisati. Mislim da se apsolutno radi o nečemo što treba prihvatiti kao činjenicu i ići u njenu realizaciju.

VUK MINIĆ: Ja moram da reagujem jer je pitanje upućeno meni. Dakle, milo mi je što sam rekao poznatu stvar. Zato je ona sigurnija, a ne nešto improvizovano. To je jedno. Gospodine Kneževiću, ja pamtim vaše poslednje savezne izbore kad me pratio 7. bataljon, ne čitav, naravno, nego samo jedan džip, dok ste vi organizovali izbore i proglasili Crnu Goru za 27. izbornu jedinicu. Jednu ste državu proglasili za 27. izbornu jedinicu i čitav Podgorički korpus je bio organizovan da dočeka Miloševića u Beranama. ZORAN KNEŽEVIĆ: Gospodine Miniću, nas prati evo pet godina čitava vojska, policija Crne Gore koja je praktično sebe pretvorila u vojsku Crne Gore…

ZORAN LUTOVAC: Hteo sam samo da pomenem da u polaznim osnovama postoje dve naizgled protivurečne odredbe. Jedna je ona koju je malopre pomenuo gospodin i gde se kaže da zakon o izboru poslanika u Skupštini Srbije i Crne Gore donose države-članice u skladu s načelima utvrđenim Ustavnom poveljom. Ali, postoji i odredba pod nazivom „izbori i imenovanja“ koja kaže: po usvajanju Ustavne povelje u skladu s predviđenim postupkom održaće se izbori, a u nastavku se kaže: i konstituisaće se Skupština Srbije i Crne Gore.Dakle, tu je došlo očigledno do različitog tumačenja dveju odredbi i one mogu da dođu u sklad jedino ako Srbija i Crna Gora odluče da bude saveznih izbora. To je jedini način da se usklade. Eto, to je samo jedna napomena.

SLOBODAN SAMARDŽIĆ: Samo jedno pojašnjenje. Gospodin Minić je namerno parafrazirao prvi deo te rečenice iz sporazuma gde kaže da je izborno zakonodavstvo na republikama. Drugi deo rečenice kaže da će se to zakonodavstvo kretati u okviru načela utvrđenih Ustavnom poveljom. Dakle, ta načela nisu utvrđena sporazumom, nego je ostavljeno da se u Ustavnoj povelji utvrdi da li će biti neposredni ili posredni izbori. Prema tome, to je otvoreno pitanje i ne treba ga tumačiti ni ovako ni onako. Da ostavimo ljudima koji rade Ustavnu povelju da se usaglase oko tog pitanja. VODITELJ: S obzirom na konstelaciju političkih snaga u Crnoj Gori i na ovo što su pokazali lokalni izbori, kakva je razlika za DPS, odnosno za SNP da izbori budu posredni ili neposredni? Kako to vidite?

VUK MINIĆ: Pa postoji. Postoji, naravno, razlika. Mi mislimo da Crnu Goru u parlamentu zajednice država treba da predstavlja crnogorska delegacija, delegacija koja će predstavljati Crnu Goru, koja neće raditi protiv Crne Gore, jer sve ono što je dosad SNP sa svojim malim pomagačima radio u saveznom parlamentu, u saveznoj vladi itd. radili su protiv interesa Crne Gore. I mi ne možemo podnijeti jednu vladu i jednu skupštinu koja radi protiv interesa Crne Gore jer se Crna Gora ne može na taj način odbraniti. ZORAN KNEŽEVIĆ: To je razlika potpuno jasna svakom i ne treba biti analitičar niti treba imati veliko znanje iz oblasti prava i ustavnog prava. Neposredni izbori su u suštini najveći stepen demokratije u svakoj državi i društvu i od takvog načina izbora predstavnika u bilo kojoj instituciji bježe samo oni koji nisu sigurni u ono što imaju ili ono što mogu da ostvare.

Mi smo svjedoci da već skoro više od pet godina imamo u Crnoj Gori konstituisanu vlast koja se temelji na klasičnoj diktaturi, krađi izbora i na svim oblicima nedemokratskog ponašanja koje je i konstituisalo tu vlast. Koliki je stepen nedemokratskog ponašanja u Crnoj Gori i kakva je situacija govori i odnos dojučerašnjeg njihovog koalicionog partnera Liberalnog saveza Crne Gore, koji je već ovih dana nama postao politički saveznik, ne u osnovnim strateškim ciljevima za koje se zalažemo, jer biti za nezavisnu Crnu Goru nije nikakva sramota, to je nešto što je ona i bila i ona kao takva može biti i sjutra ukoliko je to zaista izraz volje njenih građana, dodaću ovome i njenih državljana kojih je na prostorima Republike Srbije skoro, a možda i čitav milion.

Prema tome, nije problem, u Crnoj Gori ne postoji državno pitanje nego demokratsko pitanje. Problem je u tome što se ne može na izborima u Crnoj Gori kod postojeće pravne infrastrukture, kod postojećeg odnosa, da tako kažem, državne garniture koja je osvojila sve što se može osvojiti, ne može se konstituisati jedan demokratski ambijent u kojem bi se moglo odlučivati na demokratski način.Mi smatramo da ništa ne može biti časnije i poštenije nego da se na slobodnim, demokratskim izborima, odnosno da se za to stvore pretpostavke, od onoga što se zove pravna infrastruktura do medija i svega onog drugog što znači razvlašćivanje postojećeg državnog aparata, da se stvore uslovi da se politička karta Crne Gore preslika ne samo na nivou političkog ambijenta i parlamenta crnogorskog nego i na nivou savezne države. Ja ne znam i ne vidim nikakvog objektivnog razloga kome to može da smeta. Naravno, smeta onima koji znaju da u jednom takvom procesu ne mogu nikada obezbijediti ne samo dominantnu nego ni značajniju ulogu na političkoj karti ni Crne Gore ni savezne dražve, odnosno zajedničke države Srbije i Crne Gore.

VUK MINIĆ: Ja se slažem s gospodinom Kneževićem da je to sasvim normalno u normalnim državama. Ali, Crna Gora je valjda jedina država na svijetu koja ima registrovane stranke koje su protiv državnosti te države. E, to nije normalno.

NEBOJŠA MEDOJEVIĆ: Kao što vidite, građani Srbije, crnogorski problemi između dva dijela jedne jabuke zvane DPS toliki su da i na ovoj tribini onemogućavaju razgovor nas koji smo za nezavisnu Srbiju, dakle da ja i gospodin Protić, afirmišemo zašto je ta ideja dobra za građane Srbije, isto kao što je dobra za građane Crne Gore. Dakle, ja bih samo zamolio moje kolege iz Crne Gore da pokušamo da ovdje ne opterećujemo ljude sa unutarcrnogorskim problemima. Mjesto je za to u Crnoj Gori, da se mi dolje vratimo, porazgovaramo. Ipak smo ovdje u Beogradu i da pokušamo da razgovaramo o principijelnim problemima i principijelnim stvarima, da se ipak ne prepucavamo ovdje. Da kažem, nije ni uljudno da mi naše unutrašnje probleme iz naše kuće donosimo ovdje u Beograd i zamajavamo ljude. Moja sugestija se odnosi na to da pokušamo da se usredsredimo na ovo što je tema, a da od naših unutrašnjih problema, naročito kad se radi o demokratiji, o tranziciji, o reformama, o institucijama, o prevari na izborima, zaista poštedimo ljude i da to ostavimo za nas dolje u Crnoj Gori.

MILAN PROTIĆ: Ja sam hteo samo u dve rečenice načelno da kažem zašto mislim da je ovo pitanje – neposredni ili delegirani poslanici – toliko bitno i da će da izazove velike razlike i vrlo teško će se pronaći kompromis. Nije to ko će da dobije izbore. Nije to suština stvari, nego je suština u sledećem – ukoliko postoji zajednički parlament Srbije i Crne Gore gde se poslanici biraju direktno, onda postoji elemenat tzv. izvorne suverenosti. Dakle, onda već može da se razgovara o elementima jedinstvene države. A ako je taj parlament delegiran od poslanika iz pojedinih država, entiteta, kako god hoćete da ih nazovete, onda je potpuno jasno da je to ugovorna zajednica. I videćete da će na tom pitanju da se lome koplja.

Jer, tu leži suštinski spor dveju različitih koncepcija viđenja budućnosti Srbije i Crne Gore – DPS-a i ostalih u Crnoj Gori, kako ga tamo zovu ispravno ili ne, suverenističkog bloka, koji su sporazum prihvatili kao ugovornu uniju između Srbije i Crne Gore i onih koji iz tog sporazuma žele da istisnu ako ikako mogu elemente jedinstvene države. VODITELJ: Pitanje za gospodina Medojevića. Ja mislim da ga razumem. Malo je filozofsko, a pomalo je i pitijsko zato što se ne zna gde mu je početak a gde mu je kraj, ali mislim da je zanimljivo. Pitanje iz publike glasi: Koji je to interes koji dijeli SRJ, a ne dijeli svaku od republika iznutra?

NEBOJŠA MEDOJEVIĆ: Pa, ja moram da kažem, prije izvjesnog vremena jedan mi je čitalac u Crnoj Gori u novinama postavio pitanje – kakav je uticaj monsunskih kiša na razvoj svilenih buba, vjerovatno aludirajući na moje prečesto pojavljivanje u medijima i njihovu zasićenost.

Ali, odgovor na ovo pitanje leži u mom uvodnom dijelu. Opet da se vratim na to. Dakle, problem Srbije i Crne Gore, jedinstveni, jeste problem slabih institucija sistema, zamrznute tranzicije, neinstaliranih demokratskih principa. To su dvije privatne države oligarhija na vlasti i finansijskih oligarhija oko te vlasti. Pitanje je tu ko koga kontroliše – da li državni vrh oligarhiju ili finansijska oligarhija iz Miloševićevog režima kontroliše državni vrh. Dakle, to su dvije države koje su napravile perverznu tranziciju iz jednog neslobodnog, nedemokratskog, totalitarnog režima gdje je izvor neslobode bila komunistička ideologija, u drugi takođe neslobodni, totalitarni, nedemokratski režim gdje je izvor neslobode nekontrolisana moć finansijskih oligarhija.

Dakle, s jedne strane imamo protektorat Havijera Solane i Evropske unije kao dokaz da smo maloljetni, maloumni i nesposobni. I to je problem zašto ovdje nije moglo doći do mirnog rješenja. Zato što se ispostavilo da vlast nije u političkim partijama, da vlast nije u institucijama sistema nego da vlast drži neko drugi, neko drugi kome ne smijete ni ime da pomenete… Ko pravi problem između Srbije i Crne Gore? Političari koji se zalažu za zajedničku državu. Zašto? Zato što oni nikako ne mogu da se dogovore, niti je to moguće, oko modaliteta koji će da funkcioniše.

I ovaj Solanin jeste model u vazduhu, dakle bez sile trenja, koji nije primenjiv bez permanentnog protektorata Evropske unije. I to je ono što će nam se desiti, dakle da smo dobili rješenje koje nije mjera interesa građana Srbije i Crne Gore. Da vas podsjetim, ovim sporazumom je suspendovano ustavno pravo građana Crne Gore, a i Srbije koje zastupa gospodin Protić, da se izjasne o državnom uređenju. Ako vi suspendujete ustavno pravo o samoopredjeljenju, zašto bi izborno pravo bilo bolje, zašto bi bilo jače od prava na samoopredjeljenje? Zato ćete i sutra imati situaciju da izaberete vlast i da Solana kaže: ne može, ne valja zato što nije previše privržena primeni beogradskog sporazuma. I, nažalost, dovedeni smo u situaciju apsolutnog protektorata koji ovu diskusiju čini pomalo izlišnom, osim, čini mi se, gospodina Protića i mene, koji se svim srcem zalažemo da se Srbija i Crna Gora konačno vrate na one svoje osnove koje garantuju da se odnosi regulišu na ispravan način i da nametnemo jednu međusobnu trku, kompeticiju, utakmicu ko će prije da postane demokratska država.

Ovako, pogledajte, ko priča o reformama od beogradskog sporazuma, ko o tranziciji? Niko. Glavna tema je ustavna komisija, 27 ljudi, pa Podgorica. Pa sjećate se onih karavana još od raspada SFRJ, pa Podgorica, pa Beograd. I šta se dešava? Ovaj Solana će ih pustiti nedjelju-dvije i onda će da im kaže: dobro, evo pustili smo vas, ne možete da se dogovorite, problem su neposredni izbori, problem je harmonizacija odnosa, problem je da li je dinar paralelno sredstvo plaćanja u Crnoj Gori, problem su carinske stope, čitava lista problema i onda će doći ovaj glavni svjedok, gospodin Solana, i samo će izdiktirati, kaže, evo ovako, piši – carine ovolike, ovo ovako, izbori ovako…

I šta je problem oko ovih izbora, da samo završim s tim. Naravno, Evropska unija koja nije ni prosrpska ni procrnogorska, dakle apsolutno ih ne interesuje kakvi su naši interesi, dakle ona je nametnula rješenje koje je njeno, a njen je interes bio neki koji još ne vidimo, nametnula je rješenje i nemojte očekivati da će ona da favorizuje jednu ili drugu opciju. Da su gospoda u Crnoj Gori iz tzv. projugoslovenske opcije dobili na ovim lokalnim izborima, izvjesno je da bi Solana vršio pritisak da se na neposrednim izborima biraju poslanici za savezni parlament. Pošto politička snaga ove koalicije u Crnoj Gori opada, dakle kad bi bili parlamentarni izbori dobili bi manje mandata nego što su dobili na aprilskim izborima 2001. godine, slažem se, u nedemokratskim uslovima, ali to je generalni problem. Ne bi bili demokratskiji ni da je SNP na vlasti. I to smo gledali kakvi su izbori bili kad su oni bili na vlasti i kako je to izgledalo. Isto ili još gore.

Dakle, pošto su izgubili, sad više Solana nema oslonac u Crnoj Gori da implementira i da vrši pritisak jer ova opcija koja je „suverenistička“ ima poverenje građana. I zbog toga gospodin Solana nameće nešto, a to je ovo što imamo sada apsolutno.

SLOBODAN SAMARDŽIĆ: Ovo što je gospodin Medojević govorio takođe je jedan politički koncept, koncept za nezavisnost Crne Gore, odnosno Srbije. Prema tome, nije reč samo o ekonomiji nego i o politici kao pristupu stvarima.

Načelno nemam protiv toga ništa, ali ako govorimo o ekonomskim kategorijama, onda mislim da to nije dobar pristup. Prosto, Evropska unija ne želi da ovde uvede ili zavede nikakav protektorat.

NEBOJŠA MEDOJEVIĆ: Izvinjavam se, kako možete to da nazovete, da budemo iskreni ovdje pred ljudima?

SLOBODAN SAMARDŽIĆ: Posredovanje političko.

NEBOJŠA MEDOJEVIĆ: Vi to zovete posredovanje? Ja ovo zovem grubi protektorat.

SLOBODAN SAMARDŽIĆ: Kažem, Evropska unija od sporazuma nije nijedno slovo napisala niti želi da pravi Ustavnu povelju. To je čista spekulacija da postoji neka ustavna povelja koju su oni napisali. Bar ja ne znam. Ako vi znate, svaka vam čast.

NEBOJŠA MEDOJEVIĆ: To vi i ne znate, a ja znam. Dobićete poštom pa ćete znati. (JEDAN GLAS: To piše „Špigl“.)

SLOBODAN SAMARDŽIĆ: Ali, vidite, pričali ste i pre marta da je sporazum napisala Evropska unija, a nije ga ona napisala. To pouzdano znam. Napisala su ga unutrašnja tela. Analogno gledano, verovatno ona neće raditi Ustavnu povelju.

Ali, nešto drugo hoću da kažem. Ako je o ekonomiji reč, onda je pristup Evropske unije sledeći – zalaganje za nezavisne države jeste gubljenje vremena. To je jedna neizvesna tema koja izaziva konflikte.

NEBOJŠA MEDOJEVIĆ: A zajednička država izvjesne konflikte.

SLOBODAN SAMARDŽIĆ: Molim vas da mi dopustite da završim.

NEBOJŠA MEDOJEVIĆ: Ali, govorite zaista ispod svakog profesionalnog nivoa. Dakle, nezavisna država je neizvjesnost, a zajednička država koju trpi Evropska unija je izvjesnost.

SLOBODAN SAMARDŽIĆ: Ja nisam rekao da…

VODITELJ: Molim vas, molim vas…

NEBOJŠA MEDOJEVIĆ: Mislim, strašno, zaista.

SLOBODAN SAMARDŽIĆ: Morate biti tolerantni. Prekidate me, ne mogu rečenicu da izgovorim.

NEBOJŠA MEDOJEVIĆ: Nezavisna država protiv koje vi nemate ništa je neizvjesnost.

SLOBODAN SAMARDŽIĆ: To je neizvesnost.

NEBOJŠA MEDOJEVIĆ: A zajednička država kakve nema nigdje u svijetu je izvjesnost.

SLOBODAN SAMARDŽIĆ: To nisam rekao.

NEBOJŠA MEDOJEVIĆ: Pa ja vam kažem šta vi…

SLOBODAN SAMARDŽIĆ: Ali, vi ste rekli da sam ja to rekao. Vodite računa šta govorite.

NEBOJŠA MEDOJEVIĆ: Ja kažem to.

SLOBODAN SAMARDŽIĆ: Onda ste zaboravili šta ste rekli. Slušajte dalje.

NEBOJŠA MEDOJEVIĆ: Mi razgovaramo, zaista, ali ovdje govorimo o nekim kategorijama koje se mogu drugačije okarakterisati. Da ja ne bih ulazio sad u neko drugačije karakterisanje ovakvih kategorija… Ja se izvinjavam.

VODITELJ: Ja bih zamolio gospodina Samardžića da nastavi i zamolio bih one koji neposredno žele da reaguju na nešto da to zapišu i dobiće reč posle da odgovore, kada čovek završi do kraja ono što je hteo da kaže.

SLOBODAN SAMARDŽIĆ: Dakle, ovde je reč o tome da li je politika ili ekonomija primarna stvar. Ja sam rekao na početku da Evropska unija ima taj bezbednosni aspekt, ali njoj je želja da napravi jedan jedinstven ekonomski sistem. Naime, pravljenje tog jedinstvenog ekonomskog sistema ne može bez institucija i to je cela filozofija, ne može bez zajedničke administracije.

Evropska unija ima najveću administraciju na svetu. To je, dakle, model jedinstvenog tržišta kakav mi želimo da razvijamo. Ako krene koncept od zajedničkog tržišta, kako jeste sada u političkom dokumentu ka jedinstvenom tržištu, tu se moraju napraviti zajedničke institucije. I to je koncept koji Evropska unija pokušava ovde da objasni.

E sad, da li je neko dovoljno tvrdoglav da kaže: ne, mi ćemo prvo da se razdvojimo, pa ćemo onda pitanje sukcesije, pa pitanje izbora, pa svega toga godinu-dve, pa će onda Evropska unija da nas prihvati u svoje okrilje kao partnera. To je, ja mislim, najobičnija iluzija. Najjednostavnije i najjeftinije je zapravo prihvatiti koncept minimalnih institucija koje će funkcionisati autonomno. To je glavna stvar. Ako institucije lokalne samouprave mogu da funkcionišu autonomno, mogu i zajedničke institucije Srbije i Crne Gore.

Da bi funkcionisale autonomno, znači, ne mogu stalno biti blokirane od Srbije ili od Crne Gore i od trenutnih odnosa snaga u Srbiji i u Crnoj Gori. Prema tome, ako gospodin Minić zamišlja da će Crna Gora stalno kontrolisati svoju delegaciju zato što DPS ima sada većinu i blokirati svaku političku odluku o ekonomiji, to je ono što Evropska unija ne želi. Ona hoće da te institucije počnu da funkcionišu. I to je osnovna stvar. Daju se tri godine i za to vreme da se vidi da li smo mi zreli da napravimo jedinstveno tržište. To je uzus u Evropi – jedinstveno tržište. Ako se odvojimo, jedinstveno tržište po definiciji ne možemo imati. Možemo ga razvijati za deset godina, ali iz sadašnje pozicije ne možemo ga imati. Oni jednostavno hoće ubrzanim procesom za tri godine da stvore i jedinstveno tržište i institucije koje će ga pratiti.I to je taj koncept koji mi se čini da je jako racionalan i da stavlja u zagradu ove teške političke dileme da li je jedna država ili dve, tj. da li Crna Gora treba da bude nezavisna i da li Srbija treba da bude nezavisna.

Nezavisnost Srbije i Crne Gore, ma koliko lepo zvučalo i načelno nemam ništa protiv toga, zadržava proces ekonomske tranzicije, ono do čega je gospodinu Medojeviću najviše stalo.

ZORAN KNEŽEVIĆ: Ja bih zamolio prvo nas koji sjedimo ovdje da u nedostatku argumentacije za ono što želimo da branimo ne dižemo tenziju i graju i galamu koja nas onemogućava da kažemo šta mislimo.

Prvo, nekoliko puta je u diskusiji Medojevića izrečena konstatacija da su nam veoma negativna iskustva sa ovakvim političkim elitama u jednoj i u drugoj republici.

NEBOJŠA MEDOJEVIĆ: I na saveznom nivou.

ZORAN KNEŽEVIĆ: I na saveznom nivou. Neka bude i to. Nije to sporno. Nema nikakvog problema među građanima dviju republika, dviju država. Pa otkud mu onda zaključak da će se sve riješiti nezavisnošću jedne i druge ako to može da se riješi uklanjanjem tih elita na način kako smo ovdje navikli da živimo kroz decenije gdje imamo zajednički život.

Ja bih ovdje samo htio da sugerišem njemu kao apsolutno mlađem čovjeku, čovjeku koji se bavi naukom i praksom, da učinimo sve da ljudi tog profila daju potencijal i mogućnost građanima Crne Gore da tako u velikom broju, što smo rekli da su potpuno saglasni i da im je interes isti, da te elite uklonimo zajednički i da nađemo rješenje u okviru ustavno-pravnog koncepta koji se u ovom trenutku nudi i da pođu sa političke scene sve one političke elite koje su na vlasti u ovom trenutku, pa neka među njima budu i predstavnici koalicije Zajedno za Jugoslaviju i Socijalističke narodne partije Crne Gore. Drugo što bih htio jasno da saopštim je to da mu nije potrebno da se na jednom ovakvom skupu kao ovlaš dotiče i onih tema koje nisu predmet ovog skupa, a to su lokalni izbori u Crnoj Gori, jer nije istina da smo na lokalnim izborima doživjeli ono o čemu on tako olako govori, pošto mi imamo rezultat u ovom periodu koji apsolutno jasno govori da blok koalicija Zajedno za Jugoslaviju danas ima više nego što je imala prije lokalnih izbora.

Jasni su podaci, pokazatelji da se aktuelna vlast u Crnoj Gori nalazi pred teškim iskušenjima i da su sami počeli da zagovaraju ono od čega su bježali već mjesecima, da ne kažem godinama, i zagovaraju koncept vanrednih parlamentarnih izbora, zbog toga što su i u Liberalnom savezu Crne Gore konačno prepoznali ko je unesrećio Crnu Goru, a kroz Crnu Goru i Saveznu Republiku Jugoslaviju, i zbog čega se u ovom trenutku postavlja kao jedan od prioriteta ne samo nezavisna Crna Gora – i to je ono što je afirmativno za Liberalni savez Crne Gore – nego i demokratizacija Crne Gore, jer su svjesni činjenice da im sa ovakvim režimom koji imamo u Crnoj Gori ne valja ništa ni nezavisna Crna Gora. Mi smo upravo iz tih razloga ušli u koalicioni blok s njima na lokalnom nivou, čime pokušavamo da, žrtvujući i mnogo različitosti kada je riječ o Liberalnom savezu, učinimo zajednički napor da se konačno demontira jedan režim, jedna vlast koja je već pet-šest godina kao takva nadaleko prepoznatljiva širom čitave Evrope.

Sama činjenica da je danas u Italiji državni tužilac te zemlje pokrenuo krivični postupak protiv predsednika naše države dovoljno govori o tome šta je danas Crna Gora – banana država na evropskom prostoru, i da je danas praktično vodi jedan balkanski Norijega, koji nas je doveo u stanje u kome se danas nalazimo.

VUK MINIĆ: Meni je milo kad Miloševićev savezni ministar pravde doživi ovakvu transformaciju. Vašu smo vlast zapamtili po tenkovima, avionima koji nadlijeću kupače na plažama, topovima usmjerenim na Biljardu. Sve smo to zapamtili i vi hoćete da ode onaj ko je srušio Miloševića, a da vi reinstalirate onu istu vlast. Malo morgen, da citiram vašeg idejnog vođu. Malo morgen, gospodine Kneževiću!

VODITELJ: Na tragu ovoga imam pitanje upućeno DPS-u, pretpostavljam gospodinu Miniću. Pitanje glasi: Kako je moguće izjednačavati Miloševića i Đinđića, koga podržavaju i Evropska unija, i Amerika i sve svetske…?

VUK MINIĆ: Ja zaista nikada neću izjednačavati onoga ko je srušio Miloševića i haškog zatvorenika. Pitanje je bilo o Đinđiću. Gospodine (obraća se publici), ako vi ne slušate, ja zaista nijesam kriv. A Đukanović je srušio Miloševića, ako me već pitate. (SMEH U SALI) I Protić, i Đinđić i Koštunica, ali i Đukanović. (ŽAGOR U SALI) To pitanje ljubavi, upisaću tamo gdje se to radi. Ako me pitate za porijeklo, ja sam porijeklom Stari Sloven iza Karpata. Ne znam šta sam bio prije toga. VODITELJ: Ja bih zamolio da se ovo ne pretvori u intimno ćaskanje između dela publike koji ima priliku da iz prvog reda govori i učesnika tribine. Pitanje za gospodina Minića: Kako Crna Gora može sprečiti „federalizaciju“ koja se dešava „dobroj Makedoniji“, odnosno misli se na projekt velike Albanije?

VUK MINIĆ: Zahvaljujem svima koji su zabrinuti za sudbinu i za sigurnost Crne Gore. Samo nek’ to bude bez tendencije. Dakle, u savremenoj Evropi govoriti o ugroženosti građanske države Crne Gore od ovoga ili onoga zaista je besmisleno. Makedonci su Makedoncite, a Crnogorci su ipak nešto drugo, ne bi se različito zvali. Makedonci su iskoristili Titovu Jugoslaviju da stvore državu, a mi smo je imali sve dok nam je nijeste ukinuli 1918. godine. (DOBACIVANJE IZ PUBLIKE) Nećemo ići toliko daleko. Nego, ja sam kriv što sam upao u polemiku. Nijesam završio ovo. Kad je u pitanju federalizacija Crne Gore, ona je jednostavno nemoguća. Vi ne znate istorijske podatke kod razgraničenja između Albanije i Crne Gore, a misli se da Albanci ugrožavaju Crnu Goru, da su Malisori tražili da ostanu u Crnoj Gori, da je pomjerana granica na njihov zahtjev. Vama to ne govori ništa.

Međunacionalni odnosi u Crnoj Gori su na mnogo višem nivou nego što se vama ovdje čini.

VODITELJ: Pitanje za gospodina Protića: Koji su po vama interesi Evropske unije da održi zajednicu Srbije i Crne Gore?

MILAN PROTIĆ: Nisu nikakvi. Ja da vam kažem, nisu nikakvi. Evropska unija oličena u Solani umešala se iz dva razloga. Prvo zato što se uplašila s punim pravom, a iz želje da jedno krupno pitanje u Evropi razreši i da to rešenje prikači sebi kao uspeh. To je onaj isti motiv koji je vodio Ričarda Holbruka iz jednih pregovora u druge tako da je bio na samoj ivici da najzad postane državni sekretar da je demokratski kandidat Gor pobedio na predsedničkim izborima. To se dosta jasno vidi i po tome da ga je, kada su ambicije gospodina Solane još malo porasle pa je pokušao da interveniše na sličan način i u sukobu između Izraela i Palestine, premijer Šaron zamolio da se udalji s lica mesta, pa se on vratio na Balkan jer ovde ima neke šanse da pokaže svu svoju diplomatsku veštinu i sposobnost.VODITELJ: Pitanje za gospodina Medojevića: Kako zamišljate da je moguće izbeći Solanu i uplitanje Evropske zajednice u ovo što je krenulo? Pretpostavljam da je pitanje – ima li smisla zalaganje za koncept nezavisne Crne Gore kad smo već stigli dokle smo stigli?

NEBOJŠA MEDOJEVIĆ: Nažalost, kada je o tom pitanju riječ, moram da izrazim svoj pesimizam da je prihvatanjem beogradskog sporazuma okončana priča o projektu nezavisne Crne Gore i o demokratskom rješenju. Dakle, to nije uopšte za aplauz. To je za plakanje svih ovde u Srbiji i u Crnoj Gori jer mi smo upleteni u novi koloplet problema koji će nas odvojiti. Vidite šta se dešava poslije proglašenja beogradskog sporazuma. Ako je to politička stabilnost, ako je to evropska integracija i ako je to demokratizacija, ako je to pozitivan trend, onda moram da se vratim, da to pročitam sve iz početka, jer kao što vidite imamo ozbiljne krize u Srbiji, ozbiljne krize u Crnoj Gori, pala je vlada, raznorazne kombinacije se prave u Crnoj Gori i sve pod pritiskom Solane i međunarodne zajednice.Rekao sam, oni će sad imati pravo i da biraju predsjednika vlade, predsjednika države, da donose raznorazne odluke. Nažalost, to smo mogli izbjeći da smo se pokazali kao oddgovorni i politički zreli ljudi i da smo se držali nekih elementarnih pravila u demokratskim razrješavanjima kriza. Dakle, referendum u Crnoj Gori bio je demokratski Ustavom zagarantovan način za rješenje krize i situacija je govorila da će biti problema: ko bi pravio probleme u Crnoj Gori da je bila nezavisna Crna Gora? U Crnoj Gori bi pravili probleme oni koji su protiv te ideje.I pogledajte paradoks – Evropska unija beogradskim sporazumom nagrađuje one koji su prijetili problemima, incidentima i raznim destabilizacijama. Ušli smo u jednu varijantu da je Evropska unija morala da interveniše jer se ispostavilo da nema dovoljno demokratskog kapaciteta. Stalno se vraćam na taj problem. Dakle, nema dovoljno demokratskog kapaciteta, nažalost, ni u političkoj eliti Srbije ni u političkoj eliti Crne Gore, da konačno počne sa deblokadom monopolističkog sistema vlasti, sa obračunom sa kriminalom i korupcijom, sa reformom države, pravosuđa. Ne, nego imate bolesnu težnju da jedan kalif zamijeni drugog kalifa i da zadrži iste mehanizme vladanja. I usput ako može malo da se obogati.Dakle, mi smo propustili šansu, sad smo pod neformalnim protektoratom međunarodne zajednice. I ja u svojim radovima koje sada šaljem raznim institutima ili diplomatskim centrima pozivam Evropsku uniju da formalizuje svoj protektorat. Jer, ovo je najgora kombinacija – oni donose odluke, a ne preuzimaju odgovornost. Dakle, ako već donose odluke, neka preuzmu odgovornost. I onda ćemo mi svi da im pomognemo. Jer, bolje da smo pod protektoratom Evropske unije, nego pod protektoratom domaćih drumskih razbojnika. (APLAUZ)

MILAN PROTIĆ: Ali, s druge strane, da su političke elite – beogradska i podgorička – mogle da se dogovore o jednom, drugom ili trećem rešenju za ovih godinu i po dana i da su mogle da predstave i sebi i svojim glasačima, i narodu, i Evropskoj uniji i belom svetu da su sposobne da nađu jedno civilizovano demokratsko rešenje koje će garantovati da će budući odnosi Srbije i Crne Gore biti takvi da obezbeđuju stabilnost i prosperitet i na Balkanu i u samoj Srbiji i Crnoj Gori, mi bismo dobili aplauz Evropske unije. Ali, pošto smo se pokazali nesposobnim, tj. neki od nas su se pokazali nesposobnima, onda smo naravno morali da dobijemo prinudnog upravnika.

Ja se sećam, ja ću da vam kažem ono što ja znam, čemu sam ja prisustvovao – prvi sastanak Predsedništva DOS-a posle 5. oktobra bio je posvećen sastanku Koštunica–Đukanović, prvom posle pada Miloševića. I Koštunica je došao da nas obavesti o toku tog razgovora. I njegova prva rečenica je bila: s tim čovekom ne može da se razgovara. Prva rečenica posle prvog sastanka posle 5. oktobra.

Pa kako onda mislite da neće da se uplete Evropska unija? A s druge strane, mi patimo od kompleksa, tj. naše političke elite pate od kompleksa. I onda kada smo se protivili i terali do đavola međunarodnu zajednicu i vređali je, objavljivali ratove i šta sve nismo radili i sad kada se pojavi neko iz međunarodne zajednice, svi stanu mirno, kao da se pojavio bog otac Savaot. Kao da je Solana izvor svie pameti i mudrosti ovoga sveta. Mi hoćemo da uđemo u Evropsku uniju i sad, zato što to hoćemo, vi nas udarajte koliko god hoćete, servirajte nam, mi ćemo sve da progutamo. To je kompleks inferiornosti jedne političke elite i u Beogradu i u Podgorici.

VODITELJ: Gospodin Samardžić je zamolio da kaže nešto kratko i za kraj pitanje za Zorana Lutovca. Pitanje je stiglo u toku ovog razgovora, u potpisu pravnik iz Crne Gore, verovatno nezadovoljan rukavcima u koje smo upadali, pa pita: Šta smo na kraju zaključili, kuda idu Srbija i Crna Gora? Ali, pre toga gospodin Samardžić kratko…SLOBODAN SAMARDŽIĆ: Pa, ja mislim da je ovo što sad imamo na političkoj sceni najmanje loše rešenje. Bolje bi bilo da su se prvo Crnogorci među sobom dogovorili, ili da su se Crna Gora i Srbija dogovorile ili da su se dogovorili u trouglu sa saveznim vlastima, ali nisu.

E sad, kad se već Evropska unija uključila, otkuda sad tolika bojazan i tolika srdžba? Evropska unija je prvo uključila u taj proces asocijacije jednu grupu zemalja i vrlo se mešala u njihove unutrašnje ekonomske odnose, diktirala im je nivo budžetskog deficita, inflacije, javnog duga. Ja sad grubo kažem diktirala, a zapravo radila s njima da postignu određene uspehe u tom pravcu kako bi se kvalifikovali za pridruživanje.

Sada to čini s drugim krugom zemalja – Bugarskom, Rumunijom, nekim balkanskim zemljama s kojima su potpisali sporazum o asocijaciji i te zemlje saradnički rade sa Evropskom unijom.

Pristup Srbiji i Crnoj Gori i SR Jugoslaviji nešto je drugačiji zato što državno pitanje nije rešeno. Prosto, oni hoće jednog partnera. Ne mogu da razgovaraju s troje ili s dvoje jer to dvoje još ne postoje. Hoće jednog partnera i hoće nekako da uvežu celu tu priču i nema nikakvog niti nasilja niti protektorata. Evropska unija uopšte nema mehanizme da zavede protektorat bilo kome. Ona to nikad nije uradila i nema načina da to uradi. I nije Solana glavni predstavnik u svim tim pričama. Štaviše, kada je reč o procesu stabilizacije asocijacija, u konsultacionoj radnoj grupi koja radi već peti put, tu Solana nema nikakve veze. To rade neki potpuno drugi ljudi – ekonomisti, stručnjaci s našim stručnjacima iz Srbije i Crne Gore. To je otišlo daleko. Otišlo je dalje nego što je otišlo državno pitanje. Oni hoće jednostavno da se napravi ta ustavna povelja kako bi se te stvari nekako stopile, sklopile i kako bi kao i s Bugarskom, Rumunijom, Hrvatskom, Makedonijom, pre toga sa Češkom, i s tom državom koja će se zvati Srbija i Crna Gora nastavili taj proces.

Nema protektorata, ima pomoći i ima određenih uslova jer to nije, znate, ni imperijalna varijanta niti varijanta dobrovoljnosti. Svako može da se kvalifikuje, ali mora da ispuni uslove. I to je ono u čemu mi jesmo i sad petljamo i mešamo naše male balkanske priče o tome da li će država biti nezavisna. Možda je problem u tome što je svaka balkanska država koja je bila nezavisna imala sultana na svom čelu. Moguće je da je bolja varijanta, evo Srbija i Crna Gora imaju priliku da nekako podele tu centralnu vlast pa da je onda u nekom mehanizmu smenjivanja međusobno kontrolišu itd.

Bitno je ovo o čemu govorim – ekonomija i integracija u Evropsku uniju. Nema protektorata.

VODITELJ: Gospodin Lutovac…

ZORAN LUTOVAC: Slažem se da su čisti modeli najbolji – ili federacija ili posebne države, ali mi nemamo čistu situaciju. Ako nemate čistu situaciju, kako doći do čistije situacije. Tu je suština problema. Znači, moramo naći jednu vrstu modela ili bar jednu vrstu proceduralnog konsenzusa kako krenuti ka nečemu što je nesporno i za Srbiju i za Crnu Goru. A kao politički cilj nesporna je Evropska unija. Pri tom, mi onda ne možemo smatrati dolazak njihovih predstavnika kao mešanje u unutrašnje stvari ili protektorat. To ne mogu smatrati ni mnogo razvijenije ni jače države od Srbije, a pogotovo ne Srbija i Crna Gora koje su tek na putu i to vrlo dalekom. Mi možemo ići različitim putevima ka Evropskoj uniji. Možemo makadamom, a možemo autoputem. Mi ćemo se kretati u zavisnosti od toga kako će se ponašati političke elite.

Ali, bitno je takođe da ne promašimo smer. Smer je najbitniji. Ako promašimo smer, nije bitno kojim putem idemo. Čini mi se da je smer u redu, ali radi se na tome da to ide brže i bolje i čini mi se da se tu interesi i Srbije i Crne Gore i Evropske unije poklapaju. U tom nekom smislu treba iskoristiti tu šansu i ne vidim da je veliki problem prisustvo Evropske unije na ovim prostorima, pogotovo što ćemo mi morati da uskladimo na stotine zakona, što ćemo morati da se prilagodimo evropskim standardima i da prihvatimo i evropske vrednosti. U tom nekom smislu, naravno, postoje i otpori. I građani to pokazuju, prema istraživanja javnog mnjenja, kada ih pitate o političarima, o Solani na primer, oni pokazuju jak negativan emotivni naboj prema njemu. Ali, kad ih pitate kao o čoveka predstavniku koji ima određenu funkciju, oni pristupaju racionalno. U redu, on je tu, njega su izabrali. Isto tako i prema raznim institucijama Evrope kao što je NATO ili Evropska unija. Emotivno reaguju zbog svega onog što se desilo – negativan je naboj, ali kad ih pitate racionalno – da li mi treba da uđemo u Partnerstvo za mir, da li treba da težimo Evropskoj uniji, nema dilema kod građana.

Mislim da postoji upravo taj zajednički imenitelj, taj zajednički cilj, koji ne može, naravno, biti cilj sam po sebi. On može da bude sredstvo da bi se bolje živelo, naravno, može da bude osnov da se usklade politički interesi i da se često zamagljivanje tih interesa nekim partikularnim interesima jednostavno izvede na čistac i da pokušamo onim najkraćim putem i, čini mi se, najracionalnijim da dođemo do zajedničkog cilja. (APLAUZ)