Budeći se iz poduže kome, ošamućena Srbija spotiče se u trku da sustigne evropsko sestrinstvo. Globalizacija nije jedina reč koja treperi na usnama i zuji u vazduhu: tranzicija uživa prednost lokalne boje, označavajući i širi javni i uži privatni kontekst prelaska u neko drugo stanje. Obred inicijacije u informatičkoj eri jeste obrazovanje. Znanje nije više samo plemeniti ukras povlašćenih, ono je glavni izvor moći koji uslovljava sve ostale, uključujući novac i položaj
Kako izgleda, prosečan stanovnik Srbije treba samo da se obavesti o tržišnoj ponudi obrazovanja i obuke, uskladi je sa vlastitim potencijalima i upiše se ili učlani u jednu od brojnih škola, klubova, centara, udruženja ili asocijacija. Mlađoj populaciji verovatno su najprivlačnije brojne nevladine neprofitne obrazovne organizacije koje besplatno nude različite sadržaje i specifične uslove rada. Mladi na završnim godinama dodiplomskih studija, pre svega društvenih i humanističkih fakulteta, na dobru odskočnu dasku staće u Beogradskoj otvorenoj školi (BOŠ). Svakako najpopularnije za novajlije jeste Odeljenje za napredne dodiplomske studije, gde, zavisno od broja bodova u tri kvalifikaciona kruga, budući studenti bivaju raspoređeni na zahtevniji Glavni program ili manje intenzivan Otvoreni program. U skladu sa devizom BOŠ-a, Non scholae, sed vitae discimus, oba programa se sastoje iz interdisciplinarnih kurseva (Građansko društvo, Tržišna privreda, Ličnost i demokratija, Evropske integracije, Igra, Religija, Civilizacija i globalizacija) koji se organizuju po interaktivnim metodama s posebnim naglaskom na razvijanju kritičkog mišljenja. Jednogodišnji program obuhvata i posebne kurseve akademskog čitanja i pisanja, retorike i poslovne kulture s veštinama prezentacije, školu računara (početni i napredni nivo), specijalni kurs engleskog jezika za polaganje TOEFL ispita, što sve povećava prohodnost na postdiplomske studije u inostranstvu. Osim toga, kroz druženja na psihološkoj radionici i tokom zimske i letnje škole timskog rada i prezentacije, sklapaju se prijateljstva i uspostavljaju kontakti za buduću profesionalnu saradnju.
Studenti Glavnog programa ne dobijaju samo diplomu i mesečnu stipendiju već i dodatno obrazovanje iz širokog spektra teorijskog i praktičnog znanja, iskustvo pisanja prvog akademskog rada koji biva i objavljen u godišnjem „Zborniku radova BOŠ-a“, kao i mogućnost uključivanja u rad Odeljenja za građansko obrazovanje ili Istraživačkog odeljenja (istraživanje religije, alternativnog obrazovanja ili informacionih tehnologija). Bivši studenti BOŠ-a zapošljavaju se u kompanijama, bankama i osiguravajućim društvima, političkim strankama, vladinim agencijama i ministarstvima i nevladinim organizacijama, na fakultetima i institutima ili, pak, u samoj školi. BOŠ je je u regionu najjači „nevidljivi koledž“ Programa za podršku visokoškolskom obrazovanju (HESP) Instituta za otvoreno društvo (OSI).
ALTERNATIVNO UMREŽAVANJE: Postdiplomci i mladi profesionalci mogu proširiti svoja znanja na jednom od četiri programa Alternativne akademske obrazovne mreže (AAOM): Evropske studije, Politička teorija i praksa demokratije, Studije kulture i roda, Životna sredina. AAOM je prva i za sada jedina obrazovna institucija u Srbiji koja ima stolicu pri UNESKO-u u implementaciji Bolonjskog procesa. Neki od kurseva na AAOM-u već su obuhvaćeni evropskim sistemom prenosa bodova, pa se priznaju na Vestminsterskom univerzitetu, Univerzitetu Njujork, Bolonjskom i Univerzitetu u Sofiji, dok se većina ispita na programu Studije kulture i roda prenosi kao deo specijalističkih magistarskih studija Univerziteta umetnosti. AAOM svojim studentima nudi i besplatne kurseve portugalskog i nemačkog jezika, kao i osnovnu i naprednu obuku za rad na računarima. Biti student AAOM-a znači imati pasoš kako za univerzitetsku i institutsku karijeru, tako i za organe javne i lokalne vlasti, biznis i nevladin sektor. Iako Mreža ne može da se registruje kao obrazovna ustanova, pa ni da izdaje diplome o završenom školovanju, AAOM-ov sertifikat je dobra preporuka za nastavak studija u inostranstvu.
Malo drugačiju mogućnost studentima nudi Otvorena komunikacija (OK), nestranačka nevladina neprofitna organizacija koja se bavi negovanjem i promocijim debate kao obrazovnog metoda i sredstva političke i socijalne komunikacije. Strukturirajući svoje aktivnosti kroz jednogodišnje debatne kurseve, programe obuke debatnih trenera, lokalnih, regionalnih, nacionalnih i međunarodnih takmičenja, kao i primenjene debate u okviru kampanja civilnog društva i treninga ciljanih grupa, OK se obraća prvenstveno studentima i srednjoškolcima, aktivistima NVO-a i političkih stranaka. Ovladavanje veštinom debatovanja prati i usvajanje veština pregovaranja, argumentacije, verbalnog i neverbalnog izraza, uvežbavanje rada u timu i usavršavanje stranog jezika. Naročito dobru praksu omogućavaju simulacije sudskog procesa, parlamenta, konferencije za novinare.
MALI POLITIČARI: Atrium Centar modernih veština ostvaruje misiju po sadržaju i oblicima rada nalik OK. Koristeći sofisticiranu audio-vizuelnu opremu, mladi predavači i treneri kroz neposredan prijateljski kontakt sa polaznicima ostvaruju jedinstvenu školu političkog i građanskog obrazovanja. Aktivnosti centra obuhvataju jednogodišnje programe za politički angažovane studente (članove političih stranaka, studentskih ili nevladinih organizacija), letnje škole i vikend seminare za funkcionere lokalne vlasti. Naglasak je na integrisanju praktičnih veština političkog marketinga, političke komunikacije, javnog nastupa, timskog rada, kao i razvijanju tolerancije, konstruktivnom rešavanju konflikata i osetljivosti za pitanja ravnopravnosti polova. Polaznici uče i početni nivo nemačkog jezika po komunikativnoj metodi. Polaznici Centra su sada istaknuti učesnici u javnom životu, kao predstavnici lokalne vlasti, funkcioneri demokratski orijentisanih političkih stranaka i aktivisti Otpora. U Atriumu su možda dva najpopularnija kursa Javni nastup koji vodi Neda Arnerić i Političke veštine s Borisom Tadićem kao predavačem.
Parlamentarna praksa je projekat koji je kod nas izveden prvi put u okviru Fonda Centra za demokratiju čiji je predsednik Dragoljub Mićunović i to je bio prvi put da su „strani elementi“ tj. studenti ušli u Skupštinu i imali priliku da vide kako funkcioniše parlament, kako se pripremaju zakonski tekstovi, kako se održavaju kontakti između poslanika i građana. To je svakako dobar pokušaj da studenti koji nameravaju da se bave politikom već u toku studija vide kako to izgleda. Politeia je škola za civilno društvo (još jedna u okviru ovog Centra) namenjena svim studentima i održava se na Paliću četiri puta godišnje. „Ciljevi polaznika su različiti“, kaže Jelena Vranješević, psiholog: „Od potrebe za upoznavanjem sa kolegama iz raznih krajeva zemlje i druženja na Paliću, do želje za usavršavanjem. Pre dve godine smo imali momka iz Bujanovca, Albanca koji pokušava da radi na dijalogu između mladih Albanaca i Srba.“ Selekcija je prilično oštra zato što se uvek prijavi mnogo više kandidata. Mnogi polaznici kasnije se okupljaju u Politeia klubovima; jedna takva grupa je radila na uređenju lokalnog naselja Roma. U Fondu za novembar planiraju Školu za civilno i političko liderstvo, otvorenu onima koji su se već uključili u različite političke stranke, sindikate, lokalnu upravu. „Ne želimo da modeliramo ljude, već da kod njih razvijemo sposobnosti za timski rad i pomognemo da se pojam liderstva, koji je u našem obrazovanju zapostavljen, ponovo aktivira“, kaže Ksenija Petovar iz Centra za demokratiju.
LEPO I KORISNO: Za stvaralački nastrojene pojedince, postoje, srećom, kursevi i škole koji opravdavaju Horacijev utilitarizam u vremenima kad nije baš preporučljivo zagovarati kavaljerski estetizam. Dulce cum utili, zašto ne okrenuti obdarenost u svrhu privređivanja? U tom smislu svakako je preporučljivo ogledati se u osnovnom kursu Dopisne škole dizajna enterijera Ambijent koju vodi arhitekta Radmila Milosavljević, nudeći ne samo praktične veštine osnovnog kursa uređenja stana već i elegantna znanja iz istorije stilova enterijera. Za one koji su radi okušati se u dizajnu nekonvencionalne odeće tu je Showroom studio – izložbeni salon za proizvodnju, izlaganje i prodaju robe „na drugi način“, što podrazumeva i pozorišne predstave i performanse.
Showroom je u prvom redu lansirna rampa za neafirmisane mlade kostimografe i modne dizajnere čije se kreacije takmiče s uvezenim modelima. Jedinstveni centar za usavršavanje i promociju mladih umetnika zove se Centar za stvaralaštvo mladih (CSM), nastao iz projekta umetničkih kolonija u saradnji Fonda za otvoreno društvo i Centra za kulturu Stari grad. CSM podržava mlade nadarene ljude koji su profesionalno opredeljeni u umetničkom smeru, delujući izvan školskog sistema i dopunjujući ga programski i metodski u smislu sveobuhvatnog stvaralačkog promišljanja individualnih i društvenih konteksta. Stan u Đušinoj 9 zapravo je dinamični izložbeni prostor gde, okruženi kartonskim skulpturama u prirodnoj veličini, zidnim instalacijama, maketama prepoznatljivih elemenata urbanog pejzaža i knjigama neuobičajenih oblika presvučenim u šarene korice i upakovanim kao božićnji pokloni već s praga shvatate da tu jedno tuce umetničkih radionica nadahnjuje i istiskuje jedna drugu. Književnu radionicu vodi Vasa Pavković, fotografsku Goranka Matić, multimedijalnu Žana Poliakof, a istraživanje društvenih odnosa Ivan Džidić, programski direktor, i Dragan Popadić. Tu su još i filmska, vizuelna, radionica primenjenih umetnosti, likovna, muzička. Jednogodišnji programi osmišljavaju se kao projektna koncepcija na osnovu interesovanja i kompetencija polaznika. Realizacija i medijska prezentacija svakog pojedinačnog projekta ostvaruje se kroz individualni rad polaznika s mentorom, a obavezne su i grupne radionice kao i učešće u tematskim tribinama (Istorija i kultura religija, Subotom u 18:00 – umetnost i tehnologija, mediji i društvo, politika, univerzitet). Svake godine Centar podržava objavljivanje knjiga – individualnih ili grupnih projekata, opremljenih u prepoznatljivom grafičkom dizajnu na ekološkoj hartiji, organizuju se izložbe i predstave, filmovi šalju na festivale, priređuju koncerti i performansi, učestvuje na međunarodnim takmičenjima.
TREĆI MILENIJUM: U Srbiji su 2001. pokrenuta dva projekta: „Treći milenijum“, mreža regionalnih centara za obuku nastavnika (RCON) osnovnih i srednjih škola u korišćenju informaciono-komunikativnih tehnologija i interaktivnih metoda, i „Centri lokalne zajednice“, kojim su objekti srednjih stručnih škola mobilisani radi usklađivanja potreba i resursa lokalne zajednice, u kontekstu otvaranja škole prema široj zajednici i punom iskorišćavanju njenih kapaciteta. Kad je reč o RCON-ima, rezultati evaluacije pokazuju da su nastavnici kao uspešne komponente projekta ocenili poboljšanje kvaliteta međusobne saradnje (premda saradnja sa drugim školama i Ministarstvom prosvete manje zadovoljava), kvalitet i primenljivost kurseva, dostupnost resursa, stečene i primenjene veštine. Od ponuđenih kurseva nastavnicima je najkorisnija informatička obuka i Umeće odrastanja, dok su interaktivno učenje i timski rad najslabije ocenjeni.
Projekat Centri lokalne zajednice zamišljen je kao osposobljavanje lokalnog stanovništva za lokalne potrebe, na osnovu evidencije Zavoda za tržište rada, sa ciljem povećanja zapošljivosti lokalnog stanovništva po cenama nižim od realnih ekonomskih cena odgovarajućih kurseva. Tako se u Svrljigu sprovodi obuka za bačvare, limare i kazandžije, a delatna je i radionica za prikupljanje i preradu lekovitog bilja. U Čoki, s druge strane, srednjoškolci obavljaju proveru kvaliteta vode, tla, stočne hrane i poljoprivrednih proizvoda za potrebe lokalnog stanovništva, dok se u Paraćinu sprovodi osposobljavanje mladih nezaposlenih lica sa završenim društvenim fakultetima za obavljanje poslova koji zahtevaju poznavanje rada na računaru ili znanje engleskog jezika. Za jesen već su u pripremi kursevi funkcionalne (literarne, numeričke i dokumentacione) pismenosti za nastavnike osnovnih i srednjih škola, kao i ekološko obrazovanje za roditelje i nastavnike.
Iz velike ponude obuke za studente, privatne preduzetnike, novinare, buduće političare, ekonomiste, pravnike, umetnike, i mnogobrojne privatne škole računara, stranih jezika, narodne univerzitete, kurseve na kojima se možete osposobiti za sve i svašta moglo bi se zaključiti da je alternativno obrazovanje isplativ posao. Činjenica je, međutim, da takve potvrde, svedočanstva, diplome i sertifikati češće donose plus u biografiji nego formalno priznatu vrednost. Država i dalje ne menja stav da je za dobijanje posla važnija diploma od znanja. Otuda jedan deo centara neformalnog obrazovanja svoje aktivnosti usmerava na obrazovanje i obuku u stvarima od neposredne praktične koristi.
MAJSTORKE, MAJSTORKE: Feministička nevladina organizacija Žene na delu ima za cilj popravljanje ekonomskog položaja žena. Deo njihove aktivnosti su „majstorka kursevi“, nastali iz ideje da se žene privuku tradicionalno muškim zanimanjima kao što su električarski, vodoinstalaterski, stolarski, kaže za „Vreme“ Milica Gudović. „U jednom trenutku inostrani donatori su dosta novca davali na kurseve tipa šivenje, tkanje, frizeraj. Onda u izbegličkom kampu imate 50 žena koje su završile frizerski kurs, a nemaju mogućnost da se zaposle van izbegličkog kampa, niti da u njemu rade. Mi mislimo da je to guranje žena u tradicionalne uloge i zanate čije je tržište prilično suženo i zato smo htele da privučemo žene zanatima koji su dobro plaćeni, neophodni, imaju fleksibilno radno vreme i omogućavaju ženama da se organizuju ako uđu u to zanimanje, kako bi zaradile novac.“ Pokušaj da se pomenute aktivnosti usklade sa radom narodnih univerziteta nije uspeo, pa su Žene na delu krenule same. Kursevi su osmišljeni kao dvomesečni programi koji se obavljaju vikendom, jer su mnoge žene zaposlene i imaju druge obaveze. Trenutno „majstorka kurs“ obuhvata kućne popravke (elektro, vodoinstalacija i nešto od popravki kućnih aparata), automehaničarski kurs i kurs za popravku kućnog nameštaja. Jedan od predavača je i sam kućni majstor sa tridesetogodišnjim iskustvom. Sa učenicama se dogovorio da im duplo naplati svaku kućnu popravku koju su mogle i same da obave. „Pokazalo se da postoje dve kategorije žena, one koje to već rade u kući i kurs im koristi kao samopotvrda i utvrđivanje gradiva, i one koje nikada nisu uzele šrafciger u ruke pa im kurs služi da prevaziđu strah i dosta nauče“, kaže Milica Gudović. „Da li će tako zarađivati ne znamo, ali će sigurno uštedeti.“
Bibija-Romski ženski centar, koji je ime dobio po Bibiji, jedinoj romskoj svetici koju je pravoslavna crkva verifikovala dvadesetih godina prošlog veka, jeste ženska nevladina organizacija koja se bavi ekonomskim osnaživanjem Romkinja. Do sada su realizovana dva projekta. Najpre je 20 žena pohađalo kurseve u NU „Božidar Adžija“, potom još 27 u NU „Braća Stamenković“. Želja je bila da diplome koje žene dobiju budu stvarno validne, zvanične diplome, kaže Đurđica Zorić, aktivistkinja romskog Ženskog centra. „Žene su same birale za šta će se obučavati – frizerka, krojačica, engleski, nemački, grnčarija, knjigovodstvo, šminkerka, kuvarica. Posle tromesečne praktične obuke gotovo sve su imale neku ponudu za posao. Jedna devojka je završila kompjuterski kurs i dobila posao na BK Telekomu. Neke su dobile stalan posao, neke su menjale poslove. Jedna kuvarica je otišla i na kurs nemačkog pa je sa dve diplome otišla u Beč, jer se te diplome tamo priznaju“, kaže sagovornica „Vremena“. U Bibiji radi šest stručnih saradnika, zaduženih za usko stručne psihosocijalne radionice koje se organizuju u romskim naseljima jednom nedeljno tokom prosečno šest meseci po naselju.
Drugo važno područje predstavlja alternativno obrazovanje romske dece. Glavne aktivnosti vezane su za romske vrtiće i predškolska odeljenja. „To je sve super sređeno, mnogi drugi vrtići nemaju tako dobre uslove, ali liči na geto“, kažu u Centru. „Deca su uglavnom romska. Prolaze proces predškolske aktivnosti, uče srpski jezik, pripremaju se za školu i veći broj stvarno ostaje u školi. Ranije, ali i sada, romska deca nisu sa istom startnom osnovom polazila u školu, pa su je ili napuštala, ili su – zato što ne znaju srpski jezik, ne umeju da odgovore na pitanja pedagoga ili psihologa – premeštana u odeljenja za hendikepirane. Zbog toga insistiramo i na edukaciji roditelja, s posebnim naglaskom na pravu na obrazovanje. Ministarstvo prosvete mora da spreči getoizaciju.“
GLOBALNA MREŽA: Ono što se svakako isplati a spada u alternativno obrazovanje jesu Microsoft sertifikovani tehnički obrazovni centri, kojih u Jugoslaviji ima osam. Namenjeni su profesionalcima koji stiču znanje za samostalno projektovanje, implementaciju i održavanje informacionih sistema zasnovanih na Microsoft platformi, mada neki nude i osnovnu obuku za rad na računaru. Beogradska firma Informatika a.d. je pre više od dvadeset godina imala školski centar za obuku u radu sa tadašnjim velikim (mainframe) računarima. Kako se tržište menjalo, računari su postali dostupni svima pa je i profesionalna obuka potrebna širokoj populaciji. Informatika je 1996. godine potpisala, tada prva u Jugoslaviji, ugovor sa Microsoftom i tako otvorila vrata svog školskog centra koji danas radi pod imenom Tec University. Kursevi traju 3-5 dana i potrebno je završiti celu seriju da bi se steklo određeno zvanje, na primer Microsoft Certified Professional (MCP), Microsoft Certified System Administrator (MCSA), itd. Polaznici koji smatraju da će sami lakše ili bolje savladati gradivo mogu da izađu samo na ispit za određeno zvanje. To je mogućno zato što Prometric i Vue, firme koje je Microsoft ovlastio za testiranje, imaju posebno razvijen program. Test se, naravno, polaže za računarom, strartovanjem programa koji je neposredno pre ispita „spušten“ sa mreže. Kompjuter odmah izbacuje rezultat koji se odštampa, overi i predstavlja validan dokument. Rezultat testa ide u Microsoft i upisuje se u njegovu bazu podataka. U roku od četiri do šest nedelja stiže koverat sa diplomom i faksimilom potpisa Bila Gejtsa. Diploma je označena ličnim identifikacionim brojem, koji je jedinstven i dokazuje da je polaznik ono za šta se predstavlja. Prevara preko „veze“ u testing centru praktično je nemoguća.
„Posao se isplati jer postoji tržište koje je gladno obuke. Ljudi su ranije uglavnom odlazili u inostranstvo jer je, na primer u Americi, ta diploma nosila sa sobom platu od 50 do 60 hiljada dolara godišnje. Sad ljudi teže da ostanu ovde jer su potrebni profesionalci, a tu su i strane firme koje traže sertifikat“, kaže Jovan Milošević sa Tec Univerziteta Informatike a.d.
„Naši korisnici su pretežno firme“, kaže Vladan Aleksić iz SC Akademije, još jedne Microsoft sertifikovane škole. „U inostranstvu se ova vrsta diplome vrednuje kao prednost ukoliko ima više kandidata za posao. Ljudi u inostranstvu daju otkaz ili uzmu neplaćeno, posvete tri meseca kursevima, polože ispit i zatim konkurišu na novo ili se vrate na svoje radno mesto i dobiju veću platu. Kod nas firme vide sertifikat kao prednost, ali vam niko neće dati veću platu zbog toga.“
Cena kurseva je prilično visoka, oko 80-85 eura dnevno, ali je najniža u odnosu na ostale zemlje. „Grupi ljudi iz Švajcarske se isplati da dođu ovde, budu tri nedelje u hotelu i slušaju kurseve, nego da te iste kurseve tamo slušaju i polažu“, objašnjava Vladan Aleksić. Pored škola za profesionalce postoje i obične škole računara za savladavanje osnovnih tehnika njihove upotrebe. Među njima se ističu škole koje obučavaju po metodi Žarka Radosavljevića gde se, kako kažu, rad na kompjuteru nauči za samo sedam dana, bez znanja engleskog jezika i ikakvog ranijeg iskustva sa računarom. Ovaj metod se bazira na Buzanovim memorijskim mapama sa tehnikama brzog čitanja. U ponudi se tvrdi da Microsoft u svoje programe namerno isporučuje s greškama i komplikacijama čije savladavanje zahteva (Microsoftovu) obuku koja se, naravno, plaća.
Euro Link je jedna od škola koja ima licencu za ovaj način učenja. Bojan Boromiša, menadžer škole, kaže: „Sertifikati se dobijaju na srpskom i engleskom jeziku i pomažu pri zapošljavanju za apsolutno svaki kancelarijski posao. Sam poslovni kurs ne samo što je osnova nego obuhvata 90 odsto znanja za bilo koji kancelarijski posao i poslovanje u celini.“ Ciljna grupa je veoma šarolika: „Najviše dolaze oni ljudi kojima je to bitno za zaposlenje ili napredovanje u poslu, zaposleni u državnim firmama koje se privatizuju i uvode elektronski način poslovanja. Ukoliko polaznik ne prođe završni ispit, dobija još nedelju dana besplatne obuke, sve dok ne savlada to kako treba.“
PUBLIC RELATIONS I NEPISMENOST: Raste interesovanje za područje odnosa s javnošću (Public Relations, PR) jer bez komuniciranja, kreiranja adekvatne slike, imidža u javnosti, ne može se danas biti uspešan. Poslovna škola za public relatons (PRA) svake godine prima samo oko 30 polaznika jer, kako za „Vreme“ kaže Predrag Vujović, predsednik Upravnog odbora, „naš sistem je manje teorije a više rada u kreativnim radionicama i studijama slučaja gde polaznici podeljeni po grupama dobijaju konkretne zadatke. Na prvom času već rade na primeru konferencije za štampu u kriznoj situaciji, gde treba da se snađu u trenutku i odgovaraju na nezgodna novinarska pitanja. To je prvi razlog što takav sistem rada ne dozvoljava veći broj polaznika; drugi je procena da tržište ne zahteva veći broj tih kadrova, a nama je vrlo bitno da svi ljudi koji završe školu mogu da se pronađu na tržištu“. Ipak, svake godine prijavi se oko 200 kandidata. Kriterijumi selekcije su obrazovanje, bar neko iskustvo u oblastima PR-a, marketinga ili novinarstva. Školu su, među ostalima, završile i Gordana Čomić, potpredsednica skupštine Srbije, Rebeka Srbinović, bivši portparol Nove demokratije, mnogi voditelji, sadašnji PR menadžeri ICN-a, Bel Paggeta, Mobtela, Pepsi Cole, Coca Cole, Hemofarma, mnogi opštinski sekretari za informisanje, ljudi iz ambasada. Poslovna škola za public relations ima dva nivoa: osnovni, čija je cena 400 eura, i praktični, po ceni od 240 eura.
Na osnovu nepotpunog i površnog uvida u ovdašnju ponudu za dopunsko obrazovanje reklo bi se da postoji očit napor za dostizanje razvijenih. Ipak, suvi podaci govore nešto sasvim drugo. Šezdeset godina od početka prvih masovnih akcija opismenjavanja, u Srbiji živi oko 700.000 nepismenih i 2,5 miliona građana bez potpune osnovne škole. Državno obrazovanje je takvo kakvo je, alternativno funkcioniše uglavnom na tržišnim principima jer drugačije ne bi moglo da opstane, a u nevladinom sektoru sa donatorima se precizno dogovara šta finansiraju od edukativnih programa, često nauštrb stvarnih lokalnih potreba. Bolje škole stranih jezika za oko 70 časova nastave u proseku naplaćuju oko 15.000 dinara. Škola simultanog i konsekutivnog prevođenja traje 192 školska časa i košta oko 720 eura. Pohađanje petodnevne ili osmodnevne obuke u A.G.A. kriminalističkoj školi košta 150 ili 200 dolara. Bilo bi zanimljivo saznati i koliko je svojevremeno koštalo podučavanje tajnama zanata koje je neki pekar nudio pripadnicama lepšeg pola preko malih oglasa. Isto važi i za kurseve keramike, tkanja, jedrenja, bakroreza, gravure, kaligrafije, samoodbrane… Ipak, neosporan je pozitivan uticaj alternativnog obrazovanja na klasičan školski sistem u Srbiji. Sasvim je jasno i da je alternativno obrazovanje jedina prava protivteža lošim osobinama klasičnog školstva, zato mu bar malo treba popustiti neke stege na koje se žali i dozvoliti intezivan zamah. A koliko će država uspeti da sačuva odnosno razvije i jedan i drugi zavisi od njene rešenosti da nužne ekonomske, društvene i političke reforme izvede s jasnim ili, kako se to sada kaže, transparentnim ciljem. To se možda može bez prethodnog društvenog konsenzusa, ali nikako s ishitrenim, trenutnim i polovičnim rešenjima.
„Društva koja uče“ u „Evropi znanja“ treba da obezbede uslove doživotnog obrazovanje za sve, preporučuje se u smernicama Uneskoa („Učenje – skrivena riznica“, 1996), Evropske komisije („Bela knjiga o obrazovanju i obuci“, 1995; „Ka Evropi znanja“, 1997; „Memorandum o doživotnom učenju“, 2000) i OECD-a („Obrazovanje za sve“, 1996). Navedenim dokumentima ustoličavaju se pojmovi doživotnog (lifelong) i sveživotnog (lifewide) učenja koji počivaju na potpunoj i stalnoj dostupnosti obrazovanja uz horizontalnu i vertikalnu mobilnost. To praktično znači da povećana propusnost membrana između formalnog i neformalnog obrazovanja obezbeđuje interakciju i usaglašavanje mogućnosti i potreba obrazovnih institucija, onih koji uče i rade i industrije. „Memorandum o doživotnom učenju“ definiše naslovni pojam kao promišljenu aktivnost tokom čitavog života koja ima za cilj poboljšanje znanja, veština i kompetencija integrišući sva tri oblika učenja, formalnog, neformalnog i informalnog (svakodnevnog). Formalno učenje realizuje se kao institucionalno organizovan proces koji vodi sticanju zvanično priznatih kvalifikacija. Izvan formalnog sistema obrazovanja ostvaruje se neformalno učenje u cilju individualnog, socijalnog i profesionalnog razvoja koji nije verifikovan zvaničnim sertifikatima. Neformalno učenje posreduje se na radnom mestu, aktivnošću u strukovnim udruženjima, nevladinim organizacijama i političkim strankama ili zabavno-umetničkim i sportsko-rekreacionim vannastavnim sadržajima. Informalno učenje odnosi se na neopaženo svakodnevno sticanje znanja i veština. Neformalno i svakodnevno učenje čine alternativno obrazovanje koje, izvan sistema redovnog formalnog obrazovanja, omogućava pojedincima neograničen broj ulazaka i izlazaka na relaciji škola – posao tokom čitavog života
U oglasima se nudi i jedan poseban kurs za masere, na kome možete biti masirani ali i naučiti da masirate. Prema šturim informacijama, kurom je obuhvaćena obuka u više vrsta masaža, od relaks, švedske relaks, ovakve i onakve, do orijentalne masaže koja, valjda, predstavlja vrhunac. Zanimljivo je da se orijentalna masaža obavlja ručno i oralno. Sa obukom se počinje od relaks masaže a do orijentalne se stiže samo ako je polaznik/ca posebno nadarena i ima posebne afinitete. Nadarenost procenjuje stručni savet škole.
Svojevrsno otkriće predstavlja radionica radijske dokumentaristike i radio-drame koju u beogradskom Domu omladine vodi Novica Babović, entuzijasta koji je nekad uređivao „Priču o…“ na Radio Indeksu, a sada s Vladimirom Đorđevićem, muzičkim urednikom, završava prvi tromesečni ciklus i uobličava finalne projekte dve jedine polaznice. Kurs obuhvata teorijski deo tokom prvih mesec dana, vežbe drugog meseca i završni projekat. Predavanja i diskusije u prvom delu posvećene su problemima u informativno-političkom novinarstvu (šabloni, informatički šok, senzacionalizam), neuromuzikologijom (uticaj klasične muzike na razvoj inteligencije, emocionalne reakcije), primenjenom muzikom (Z. Erić, I. Žebljan, Shine), etikom i moralom (uloga tajne u radu). Iz vežbi su nastala dva desetominutna priloga (portret prijateljice, intervju sa izlagačem na Festivalu digitalne umetnosti). Tekstovi koje Babović bira kao predloške i ilustracije uključuju klasičnu muziku, haiku i savremenu američku poeziju.
A.G.A je kriminalistička škola u Beogradu koja osposobljava polaznike za posao privatnih detektiva, agenata obezbeđenja i telohranitelja. Diploma ove škole nema snagu javnog dokumenta (ona, uz taksu od 600 dolara, donosi diplomu Američkog univerziteta sa kojim škola sarađuje), već potvrde o osposobljenosti kandidata i nivou njegovog znanja iz određene oblasti. Ne može zameniti diplomu redovnih obrazovnih ustanova, ali je preporuka za rad u detektivskim ili sličnim agencijama, za osnivanje sopstvene agencije, rad u službama obezbeđenja ili samostalno pružanje usluga iz oblasti u kojima se primenjuju znanja iz kriminalistike. Tehnologija rada škole i program zaštićeni su kao patent (?!). Za kriminaliste detektive moguća je dopisna obuka, bez pohađanja nastave. Osnovna literatura su knjige „Kriminal stop“ i „Heklerom bušim povoljno“. Škola koristi izdanja Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije i reviju „Detektiv“. Kandidati moraju imati završenu najmanje srednju školu i ne smeju biti osuđivani za krivična dela sa umišljajem. U školi se uči pravo, zakoni, kriminalistika, kriminalistička tehnika i taktika, borilačke veštine za samoodbranu i borilačke veštine za onesposobljavanje napadača. Obučavaju znalce, sportska kondicija je lična stvar svakog kandidata. Primaju i žene.
Za sudente koji žele da za male pare odu na neki seminar u inostranstvo, bolje upoznaju kulturu, jezik i običaje zemlje u koju idu, najbolje rešenje je AEGEE. To je evropska organizacija koja postoji u više od 240 gradova, osnovana u Parizu 1985. godine, a deluje samo na evropskom nivou i nivou gradova (ne postoji AEGEE Srbija, ali postoji AEGEE Beograd). Interno obrazovanje u okviru AEGEE-a je European school, čiji seminari za nove članove traju nedelju dana, a posvećeni su upoznavanju sa strukturom i organizacijom AEGEE. Organizacija je poznata po letnjim univerzitetima koje zovu i „leisure pleasure“ zbog dobre zabave uz koju se i nauči ponešto. Primaju se studenti koji mogu da plate godišnju članarinu u iznosu od 5 eura.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
