Šaman postsovjetske literature

Ima onaj vic starog, dobrog Radio-Jerevana, iz vremena hladnoratovske trke za prestiž u istraživanju kosmičkog komšiluka, u kojem prvo CCCP ofarba mesec u crveno, a onda gnusni Ameri na tu zgodnu crvenu podlogu dopišu Coca–cola… Mein Gott, iako baš nijednog trenutka ne sumnjam da je pad onog grotesknog Zida, kao i Imperije Zla koja je iza njega stajala, ono najbolje što je svetu – ili bar Evropi – moglo da se dogodi pred kraj drugog milenijuma, čovek ne može a da ponekad, krijući to i od sebe, ne zažali za tim idiličnim vremenima kada je sve bilo nekako, brate, jednostavno i crno-belo… I kada je pošten svet slušao džez i Grgu Zlatopera na Glasu Amerike, upijajući sa onom neponovljivom, blagotvornom naivnošću ugnjetenih utešni zvuk, ukus i miris Slobode. Nisu li čak i televizijske reklame – taj sada onako smarajući tranzicijski mentalni krš – tada još nosile tu istu, paradoksalnu, njihovoj stvarnoj naravi nepriličnu, pararomantičnu auru Slobode? Just do it! Sada, u vreme globalnog trijumfa „tržišne ekonomije“, praćenog dominantnom ideološkom pričom o tome kako živimo u postideološkom svetu, prostodušna oduševljavanja onim kunderijanskim sloganom koji nas, više obećavajuće nego gorko, uči kako je „život negde drugde“ – što je zapravo sjajno, jer znači da taj žuđeni Život negde uistinu postoji! – zamenjena su rezignacijom i cinizmom… U takvom se ozračju ne treba čuditi ni onoj domislici koja kaže kako se i komunizam i kapitalizam suštinski baziraju na istoj stvari: na sloganima. S tom razlikom što su u komunizmu ovi ideološki (partijsko-mobilizatorski), a u kapitalizmu – reklamni. A ako je već „tome tako“, onda se kapitalistički/postkomunistički agitprop zove marketing… Mada ipak ne bih bio sklon da zanemarim fakat da kod marketinga postoji nekakva mogućnost izbora, kao i pravo na nekupovanje, dok je ona „roba“ koju je nudila monopolna ideologija nuđena nekako više u vidu onog uličnog prodavanja cigle nego nečega o čemu se moglo slobodno raspravljati, natezati i birkati…

Bilo kako bilo, „nihilistička“ teza o tajnoj vezi agitpropa i marketinga kao da je za Viktora Peljevina svojevrsni „ulaz“ u roman Generation P, njegovo međunarodno najpoznatije delo. Peljevin (r. 1962) je danas najpoznatiji predstavnik nove ruske literature, a kvartet njegovih romana (Čapajev i Praznina, Omon Ra, Život insekata, Generation P) preveden je na mnoge svetske jezike. Na srpskom jeziku još nema prevoda Peljevinovih knjiga (zašto? kako? s kojim pravom!?), ali nekoliko njegovih pripovedaka rasuto je po književnoj periodici; jedna se duža priča našla i u izboru nove ruske proze Ruski cvetovi zla koju je priredio Viktor Jerofejev (Zepter Book World, Beograd 1999); nedavno je podgorički časopis Ars (br. 3-4/2002) objavio set Peljevinovih priča, ali nigde u Beogradu ili Novom Sadu nećete naći ovaj časopis: suptilno ispletena mreža elitnih i underground knjižara Andrijevice, Lijeve Rijeke i Šavnika, izgleda, sasvim zadovoljava njegove kulturno-komunikacijsko-tržišne potrebe… Roman Generation P ipak se nedavno pojavio u hrvatskom prevodu (izd. DiVič, Zagreb 2001; s ruskog prevela Irena Lukšić), i tako na (po)velika vrata uveo Peljevina „na ove prostore“; treba napomenuti i da je Peljevinu zagrebački dvonedeljnik „Zarez“ – nesumnjivi vrh recentne kultur-periodike između Vardara & Triglava – posvetio omanji temat u svom letnjem dvobroju.

Generacija P naraštaj je sovjetske zlatne mladeži rođene negde ranih šezdesetih, u vreme dok su njihovi dedovi gunđali i čeznuli za danima stare boljševičke slave, a njihovi roditelji se oduševljavali smelim i svežim prozama Vasilija Aksjonova i ostalih korifeja ili preteča ideološki sumnjive „jeans proze a la CCCP“, prve „insajderske“, ne-emigrantske (mada će mnogi od njih posle ipak završiti na Zapadu, milom ili silom) sovjetske književne generacije koja je uistinu odustala od slavljenja Imperije i njenog farsičnog lajfstajla… Ono „P“ dolazi, pak, od pepsija: za sovjetsku „zlatnu mladež“ iz ledenog, ali ušuškanog brežnjevljevskog „vremena zastoja“, pepsi je bio jedini dostupni simbol Drugog, ne/“anti“- sovjetskog, redak artefakt koji simbolizuje onaj Život koji se nalazi negde sa one strane bodljikavih žica kojima je bio opasan njihov svet… Zašto baš pepsi? Peljevin na jednom mestu kaže: „Djeca sovjetskih sedamdesetih izabrala su Pepsi isto onako kao što su njihovi roditelji izabrali Brežnjeva“. Drugim rečima, nisu ga izabrali: izabran im je. Valjda se taj brend mudracima iz Politbiroa učinio manje ideološki subverzivnim od one konkurentske šećerne vodice.

Peljevin, dakle, na početku romana kroz lik propalog literate Vove Tatarskog portretira naraštaj kojem i sam pripada, ali njegova se knjiga ne bavi „sovjetskom civilizacijom“ nego onom haotičnom pustoši koja je došla posle nje; tako i Tatarski, umesto nekog novog Puškina, postaje copywriter – dakle: pisac reklamnih slogana za svaku zamislivu robu/uslugu koja se može kupiti ili prodati – i radi za razne sumnjive polumafijaške-polumistične firme i organizacije… Peljevinov je stil pripovedanja podaleko od klasičnog linearnog i realističnog odvijanja radnje: on je zaista bliži „postmodernizmu na heroinu“ (Andrej Minkevič) nego nekakvoj žurnalistički pravoverno „društvenokritičkoj“ književnosti na prvu loptu (kao nekakvom obrnutom socrealizmu) i otuda „prepričavanje“ fabule njegovih knjiga nema mnogo smisla – pa ćemo čitaocu prepustiti da sam otkrije šta se dogodilo Tatarskom u čudesnom svetu postsovjetskog advertisinga, a dogodilo mu se baš svašta! No, Irena Lukšić razložno napominje kako „ćemo grdno pogriješiti ako Pelevinovo ime olako povežemo s univerzalnim pojmom postmodernizma. (…) Jer čitajući ga, uvidjet ćemo da se sve ono što smo dosad naučili o postmodernizmu – odnosi na postmoderno stanje na Zapadu (…), dok su pojave bitne za poetiku ovoga nesporno najpopularnijega ruskoga pisca upravo suprotne poznatom procesu drobljenja modernizma s njegovim fetišem kreativnoga subjekta i decentralizacijom svijesti koja disciplinirano ispisuje tekst. Ruski postmodernizam, dat ćemo odmah do znanja, strastveno skuplja ostatke razbacanih i uništenih tekstova pokušavajući oživjeti golemu kulturu čiji su jezici, geste i znakovi izgubili dar međusobnog prepoznavanja i plodotvornoga komuniciranja“. E, upravo je onaj rastočeni i razdruzgani postkomunistički subjekt, zatečen u hladnom kupi–me–prodaj–me svetu čija pravila tek diletantski sriče, Peljevinov pravi junak u knjizi Generation P, a njen je mizanscen bizarni moskovski (polu)svet u kojem ćemo i ovde lako prepoznati obrise vlastitog tranzicijskog haosa: nebrojeni kiosci, kiosci, i potom još kios(a)ka, skitnice, prosjaci, alkohol, „etničke mafije“, teroristi, fundamentalisti, neofašisti, antisemiti, Organizovani Ludaci svih vrsta, blještavi tajkunski okoliš „Novih Rusa“, infantilna zaslepljenost novom igračkom u vidu rudimentarnog potrošačkog društva etc., a sve to garnirano za Peljevina tako tipičnim literarno-filozofskim poigravanjem misticizmom, tajnim društvima (Basara?), drevnim šamanskim učenjima i arhajskim bogovima te najmaštovitijim Teorijama Zavere, što tvori ne baš uvek prohodni tekstualni, simbolima prekrcani miš-maš kakav uvrhunjuje SF-olikim kalamburom u kojem – kako radnja odmiče – početni realistički prosede sve više uzmiče pred piščevom razobručenom antiutopijskom fantazijom. U tom se poigravanju Peljevin tu i tamo i preigra, pa je Generation P gdegde suvišno pretovaren neprokrčivim „mističnim“ bagažom (no, nije li i to preterivanje tako rusko: tako je i Viktor Jerofejev umeo da ode predaleko u svojim poigravanjima sa Surim u „Enciklopediji ruske duše“!) u kojem su literarna uverljivost i čitaočev legitimni interes žrtvovani na oltaru Koncepta… Ovi primetni nedostaci, koliko god opterećujući, ne zatomljuju Peljevinov eruptivni talenat i intrigantnost njegovog pisma, toliko različitog čak i od predstava o savremenoj ruskoj literaturi, a kamoli o onoj „klasičnoj“ (sa kojima Peljevin neprestano vodi ironični, znalački dijalog). Viktor Peljevin je jedna od ključnih literarnih činjenica današnjice jedne velike literature, i o kontroverzama njegovog svetonazora i autorskog postupka ima smisla podrobnije govoriti tek nakon što se ona upozna, što srpsku kulturu tek čeka. Boreći se s generacijskim kulturno-tehnološko-civilizacijskim nedoumicama, Peljevin se, dakle, pozicionira na globalnoj literarnoj mapi kao svojevrsni Douglas Copeland (Generation X) ekskomunističkog Istoka; ako je eksjugoslovenska Generation Y vršnjaka ove dvojice uistinu Nešto Između, onda je pravo vreme da i Peljevin postane deo našeg jezičkog okruženja!