Kada su propratne posledice toliko dobre, šta tek reći o onom glavnom.
A pozitivna propratna posledica jeste, između ostalog, fotografija uz ovaj tekst. Četnički kamp na Ravnoj gori – a da ne bude zabune, na njemu i piše da je upravo to, i potvrđuje se ogromnom mrtvačkom glavom u crnom krugu na samom ulazu, uz jedno ćirilično „Dobro došli“ – koji je „pao u ruke“ biciklistima. Istina, bili smo i brojčano nadmoćni – nas trojica na dva četnika – ali šta je to za njih. Dva sukobljena konteksta mogla su se samo tako sresti, a teško da bi četnici motorizaciju i naoružanje olako prepustili bilo kome iz socijalno-kulturnog konteksta iz koga su i sami. I, isto tako, teško da bismo mi, u bilo kojim drugim društvenim okolnostima, uopšte i pokušali da „zauzmemo“ četničko naoružanje i motorizaciju. Bio je to više neki bliski susret treće vrste, koji, po definiciji, prenosi pozitivnu energiju jedne strane i popravlja negativnu one druge. A takvih doživljaja, kao propratnih pojava, kada se bicikla, ima na pretek. Samo na toj turi, uverili smo se u skrivenu lepotu Ribničke klisure; osvežavajući ukus skoro zrelih jabuka i krušaka i veoma pristupačnih, slatkih kupina; blagorodnu prirodu gibanice, jedinog jela na meniju u krčmi na vrhu Ravne gore, koja je u stvari prekrasno, blago talasasta (posle solidnog uspona), kao i u činjenicu da lik Čiče na njegovom spomeniku, reklo bi se, više liči na Vuka Draškovića nego na Dražu Mihailovića.
Što se pozitivnih propratnih efekata tiče, svakako nije na poslednjem mestu da se za „Vreme uživanja“ piše i o hrani (makar o voću) a pri tom – da se ima skoro dvadeset kilograma manje nego pre nekoliko meseci. Uz to, oni koji kondiciju nisu imali 20 godina, pa su je stekli, znaju u kakvoj su prednosti u odnosu na nesretnike koji – kondiciju čuvaju iz mladosti, pa ni ne znaju kako im je dobro. Na sve to ide i takmičenje sa samim sobom, jedinim ozbiljnim takmacom koga svako ima, pa kada se deonica od prošlog puta pređe brže ili se lakše ode dalje, eto samozadovoljstva.
Ako se, uz to, zapali cigareta na nekoj ravnoj deonioci – nizbrdo ne valja, prebrzo izgori – pa čovek dozvoli sebi da pomisli kako mu se, kad baš hoće, može da bude istovremeno i sportista i da koristi sva blagotvorna dejstva duvana, uživanje se, po ko zna koji put, umnogostručava, uz osećanja koja tim spajanjem suprotnosti izazivaju inat, bezbrižnost, samosvesna ležernost i onaj stav, koji se dâ opisati kao „baš me briga, može mi se“. A tek kad se zapali na kraju deonice, po mogućstvu uspona, duvan ispunjava pluća više nego ikada i svako crveno krvno zrnce ga oseti, pa je doživljaj potpuniji nego što obično jeste, a cigareta se puši sa punom svešću o lepoti ukusa i o štetnosti.
Pa čuđenje prijatelja i poznanika, koji bi kao poslednje što bi od vas mogli da očekuju očekivali da poludite za bilo kojom zdravom stvari, pogotovo sportom, i uživanje u tome što i dalje uspevate da iznenadite ne samo sebe nego i druge, pogotovo ako se ti drugi malko i zbune kada vas vide u onim gaćama i majici.
Tu je i neočekivano smanjivanje uobičajenog cinizma, i to kada se vidi da prazna fraza da su „ljudi najvažniji“ može da ima pun smisao u svetlu iskustva da još nisam upoznao nekog biciklistu koji je budala, zavidan, iskompleksiran, pokvaren i, uopšte, koji nije makar OK, ako ne mora odmah da se provali da je super tip. Mada, na kraju se najčešće ispostavi da jeste. Poverenje u ljude gotovo je isto kao ono koje se stiče u kontaktima sa iskrenim ljubiteljima kubanskih cigara – sa naglaskom na iskrenim, jer se tu foliranata nakupilo koliko ima i pravih aficionandosa, ako ne i više. Ali, lako se provale, pričaju o ceni, a ne o odlikama cigara.
A slatko je i ono kada se sretnete s nekim ko pedala iz suprotnog pravca, pa mahnete jedan drugom, ili čak kada vam mahnu dvojica biciklista dok ste vi u kolima, sa mašinama na krovu, a vi im lepo amblendujete ili trubnete u znak otpozdrava.
Ili, upadanje direktno u scenu iz Mad Maxa, što bi rekla jedna poznanica. Onaj put, od srušenog ostružničkog mosta do Surčina, naime, prav kao strela, ravnog asfalta, koji ne vodi nigde, dok se neki čudni zvuci prirode čuju u suton, a most se izdiže iznad reke i ni ne vidi se da je u stvari srušen, zaista ubacuje čoveka u neko potpuno drugo raspoloženje, na korak od druge dimenzije, i izraz „bajkanje“ dobija pun smisao.
Ili, sećanja i uspomene, uglavnom pozitivne, vezane pre svega za bicikl i sve što ga okružuje, a ako ne, ono setne, nekako po svojoj prirodi dobre, koje se motaju kao u nekom polusnu dok vozite blage uzbrdice.
Za pejzaže – možete i sami da pretpostavite, a upoznavanje detaljne topografije pojedinih krajeva stvara osećaj da vam je „zavičaj“ svugde gde ste vozili turu. Uz to, odmori po seoskim domaćinstvima, razgovori s ljudima u polju, rakija, sir ili makar sveža voda koju ponude otkrivaju neupućenom šta je to taj čuveni „srpski seljak“ i da, kao što bi se i moglo očekivati, ima i dobrih i loših osobina.
Tih pozitivnih propratnih efekata ima još, no – šteta je oduzimati prostor fotografiji, pa o njima – neću više. Ostaje pitanje – koji je to osnovni efekat kada su sve ovo propratni.
Naravno, to može biti isključivo biciklanje samo po sebi.
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve