(Zlo)upotreba životinjskog carstva u građenju metafora u rečniku srpske politike do pojave premijera Đinđića mahom se svodila na ovce (za narod), i ovna (za harizmatičnog lidera)
Poruke koje srpski političari upućuju svojim biračima retko su direktne i jasne većini prosečnih građana. S izbornim sloganima ide još teže, verovatno stoga što je u dve-tri reči teško upakovati prazna obećanja, šuplja programska rešenja i lažnog mesiju neke stranke. Mesijanski politički i retorički pristup obeležio je srpsku političku scenu u drugoj polovini prethodnog veka, ali sledbenici takve politike nastavljaju tradiciju uprkos neuspešnosti te metode. Mali zaokret s lafontenovskom retorikom napravio je Zoran Đinđić, čije se gostovanje na televizijskim kanalima u jednom trenutku nije mnogo razlikovalo od nastupa njegovih imitatora iz Indeksovog radio-pozorišta.
Srpski premijer mogao bi da bude novi trendseter u političkoj retorici – njegov govor je brz, odrešit i nadasve slikovit. Premijer verovatno shvata da je slika odvajkada bila poruka koja najbrže dopire do onoga kome poručujemo, te shodno tome u svom rečniku obilato koristi metaforu kao jednu od najslikovitijih stilskih figura. Tako, kad objašnjava zavrzlame oko Ustavne povelje, premijer kaže da „ne želi da kola vuče iz blata, a da posle bude kriv zato što je neko seo na ta kola i počeo da ih koči“. Kad govori o reformama, premijer najčešće poredi Srbiju sa biciklom: „Ako gledamo levo-desno dok vozimo bicikl, pašćemo, a ako samo okrećemo pedale i gledamo ispred sebe, stići ćemo tamo gde smo krenuli“, ili formulom 1: „Dilema u ovoj zemlji je da li idemo napred ili nazad, da li tapkamo u mestu i pravimo se da smo formula 1 ili pokušavamo da ovo naše vozilo, nacionalno, koje je prilično rasklimatano koliko-toliko gurnemo na evropske autoputeve?“ Slika je kristalno jasna – „vozi i ćuti“, ili na nemačkom: Arbeit und Resultat.
U „Rečniku Zorana Đinđića“ pod slovom R u odeljku Reforme, pored bicikala i automobila nalaze se i žabe, ribe, krave, zečevi, ali i šargarepe, kolači… Na tribini u Šapcu 17. maja 2002, premijer je građanima ovog grada dao jedan čudan predlog. Tribina je nosila naziv „Kako do boljeg života“, a premijer je rekao: „Stara indijanska poslovica kaže: ‘Ako moraš da progutaš žabu, nemoj da je mnogo gledaš, već je progutaj, a ako moraš da progutaš nekoliko žaba, progutaj prvo najveću’. Mi se držimo te poslovice.“ Uostalom, kako su Indijanci prošli slušajući mudrolije svojih poglavica, svi znamo… Posle petooktobarskog prevrata, novinari B92 razgovarali su s premijerom o raspodeli funkcija unutar srpske vlade, i tom prilikom Đinđić je rekao da vlada „nije plen koji se deli, pa će sada neko da dobije deo od vrata ili buta, pa da ga nosi kući i ispeče“. U istom intervjuu upotrebio je još jednu metaforu za rešenje problema društva: „Mnogo je prijatnije jesti kolače nego sirovu šargarepu, ali je zdravije jesti šargarepu jer je pojam života. Ako samo jedete kolače, umrećete od srčanog udara“, a tu metaforu je objasnio time što je rekao da „salo koje smo nakupili na mozgu i na društvu ovih deset godina treba da bude skinuto da bi ponovo proradili mišići“. Salo je ovde, pretpostavljamo, stilska figura za nezdrav, a ne hlebom bogat život.
Najavljujući kampanju Vlade Srbije za vraćanje optimizma i vere građana u reforme pod nazivom „Ponosni na Srbiju“ premijer se opet poslužio metaforom koja ovog puta vuče koren iz srpske baštine: „Mi, kao Vlada Srbije, i kao Predsedništvo DS-a, nemamo dilemu ni oko jednog prioriteta, ali mislim da postoji mali deficit u objašnjavanju tih prioriteta građanima. Imam utisak da kroz tu buku i političku halabuku u našim medijima i kroz to sejanje magle ljudi ponekad i ne vide realnost i onda u toj magli, u toj noći sve krave su crne i onda nije važno da li neka daje mleko ili druga prosipa mleko“. Nevaljale krave koje prosipaju mleko, tavore u mraku i magli, seju maglu po medijima pripadaju neizbežno komšiji. Pa nek’ crknu, krave, naravno! U tom komšijskom taboru inače ima puno negativaca, raznoraznih iluzionista s krajnje prozaičnim i podlim namerama: „Srbija je puna licemera koji idu unaokolo sa šeširima i izvlače zečeve iz šešira, a zapravo hoće da vam izvuku novčanik iz džepa“, izjavio je premijer na sednici GO Demokratske stranke.
Ipak, srpski premijer je prevazišao samoga sebe u nedavno emitovanoj emisiji na jednoj beogradskoj televiziji kada se povelo pitanje vraćanja imovine oduzete 1945. godine. Đinđić je tom prilikom izjavio: „Od ribe iz akvarijuma možete da napravite riblju čorbu, ali ne možete da vratite ribu iz riblje čorbe u akvarijum“. Ova morbidna metafora (da nije mislio na sobni akvarijum?) prilično je iznervirala gledateljku koja je želela da zna „odakle mu takva slikovita poređenja iz bajki“. Premijer je spremno odgovorio da „razmišlja u slikama i trudi se da slike prevede u reči“ te da situaciju doživljava kao sliku za koju ima rešenje, tj. „vidi rešenje u slikama“.
Stručno se to zove „vizuelizacija problema“, veli premijer. U basnama, kao i u politici, dešava se da žaba izigra zmiju a ovca vuka. Naravoučenije: ne prosipaj mleko jer posle nećeš moći da ga vratiš u akvarijum.
Što vlast Aleksandra Vučića u kampanji više demonstrira nasilje, to se više žali kako je tobože ona ugrožena. Tada nema političkih protivnika, nego neprijatelja od kojih se valja „odbraniti“, to jest zatući ih, piše „Vreme“ u novom broju
Bivši predsednik Srbije ušao je u izbornu kampanju sa gotovo svim polugama političke i institucionalne moći. Istovremeno, njegovi protivnici postaju nasilnici, teroristi, strani plaćenici i pretnja državi, dok se vlast predstavlja kao strana koja se samo brani. Od Bežanijske kose i Futoške pijace do Beogradske arene, ista zamena uloga otvara pitanje opasnije od toga ko je započeo pojedinačni incident: šta se događa kada politički protivnik prestane da bude konkurent na izborima i postane neprijatelj od kojeg treba braniti Srbiju
Birača iz rasejanja ovog puta ima jednako kao birača – recimo – Kragujevcu, četvrtom gradu po veličini u Srbiji. Njihov značaj prepoznao je i režim koji je sitnim psinama odbio otvaranje mnogih biračkih mesta te primorava ljude na drugim meridijanima da glasaju u sred noći
Aleksandar Šapić politički je preživeo 6. oktobar i sednicu Skupštine grada na kojoj se nije ni razmatrala njegova smena. Opozicija je obećala da će je formalno zatražiti u narednom periodu iako je jasno da većinu nemaju. Za sada i oponenti vlasti, ali i građani imaju samo obećanje v. d. predsednice države Ane Brnabić da će “svi u budućnosti videti šta će biti stav stranke” čiji je Šapić potpredsednik. Do tada će režim da zaćuti, baš kao što i sada glasno tihuje prvi čovek grada koji ponovo nije bio na sednici na kojoj je objektivno bio ključna tema
Aleksandar Vučić u ovoj kampanji gotovo da nije održao govor bez pominjanja žena. Sam je objasnio zašto: žena je odgovorna jer mora da brine o kući, deci i roditeljima. U tom komplimentu sadržana je cela njegova predstava o ženi, ali i granica iza koje žena prestaje da bude “naša” i postaje neprijatelj
Režim neće da otvori biračka mesta u inostranstvu i tera ljude da glasaju – noću! Odsecanjem velikog broja birača, izbori su već sada i zvanično neregularni
Predstavnici bivšeg predsednika Srbije u dosadašnje dve TV debate na N1 su se dokazivali u tome ko će biti dostojan proslavljenog naprednjačkog bukača Vladimira Orlića. Nisu došli da razgovaraju, nego na verbalnu šutku
U predizbornoj kampanji Šapić je fizički napao Tatjanu Mićić, aktivisti SNS-a su prebili vladinog službenika na radnom zadatku, a Vučić nikako da obelodani koga je sve pomilovao iz vlastitih redova. Šta im je?
Predizborna kampanja i političko nasilje
Stvarne žrtve i Vučićevo glumatanje Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
