Struje visokog napona

Učiteljski fakultet u Beogradu je sredinom jula 2002. godine bio mesto poznato po suspenziji jednog profesora, Savetu fakulteta koji deo tog Saveta ne priznaje kao legalan, protestima studentskih organizacija, nemogućnosti održavanja sednice Nastavno-naučnog veća i krajnje problematičnoj dokumentaciji o finansijskom stanju. Dva meseca kasnije, osim svega gorenavedenog, to je institucija čiji profesori odlaze na informativne razgovore u policiju (po prijavi sopstvenih kolega), čiji je kolektiv podeljen na struje koje se popularno nazivaju „struja A“ i „struja B“, kojom se bavi Radna grupa Veća Univerziteta u Beogradu, čiji se šefovi katedri dopisuju s narečenom Radnom grupom, a članovi tih katedri s prorektorom Ivanom Juranićem.

SLUČAJ: Prvi deo priče, o čemu je „Vreme“ već pisalo (vidi broj 601), počeo je 17. juna kada je na sednici Nastavno-naučnog veća nekoliko predavača predložilo svoju listu studentskih kandidata za članstvo u Savetu fakulteta – prema članu 111 novog zakona o univerzitetu, Savet kao telo koje upravlja institucijom čini 14 predstavnika fakulteta i po četiri predstavnika studentskih organizacija i republičke vlade. Studente prema pravilu biraju studentske organizacije, ali je grupa predavača, uz obrazloženje da kandidati koje je predložila Studentska unija imaju malu podršku studenata, ipak imala svoje kandidate: na tom spisku našli su se ljudi kojima je glavna zasluga to što su „fina deca“, ali i Andreja Janković, poznat kao predsednik nekadašnjeg Saveza studenata. Tesnom većinom (27:26 glasova članova NNV-a) ova lista biva prihvaćena, a profesor Radomir Matović 1. jula saziva konstitutivnu sednicu Saveta za 3. juli. Iako ga dekan Gordana Stojanović obaveštava da dva dana nisu dovoljna za sazivanje sednice i da još nisu razmotrene pritužbe studenata na „profesorsku listu“, Matović ostaje pri svome pozivajući se na pravo najstarijeg člana Saveta i „potrebom da se ispoštuju propisani rokovi“. Posle Matovićevog poziva članovima Saveta, dekan Gordana Stojanović ga suspenduje u cilju „sprečavanja nelegitimnog načina konstituisanja Saveta“, a za „Vreme“ tom prilikom izjavljuje da je „želela da zaštiti instituciju od bruke“. U međuvremenu, iz ministarstva prosvete stiže dopis po kome konstitutivnu sednicu saziva predsednik Upravnog odbora („budući da taj organ obavlja poslove iz svog delokruga do konstituisanja Saveta“) tako da predsednik UO Nada Korać telefonom upozorava članove Saveta da je Matovićeva sednica nelegalna. Grupa nastavnika, saradnika i studenata ipak se odaziva, takav skup biva proglašen konstitutivnom sednicom Saveta, a sve buduće sednice NNV-a ostaju bez kvoruma i završavaju pre usvajanja dnevnog reda pošto profesor Nenad Kecmanović kao tek proglašeni predsednik Saveta pokušava da ospori čak i sam legitimitet NNV-a.

Uz mnoštvo prebacivanja, otkrivanja starih i novih grehova, već u tom trenutku jasno su diferencirane dve struje. „Struja A“ stala je uz Gordanu Stojanović pozivajući se na neophodnost suspenzije, uvažavanja studentskih prigovora i konačnog raščišćavanja situacije zaostale iz prethodnog perioda – dokumentacija do koje je novo rukovodstvo došlo pokazala je, naime, da su neki saradnici na ime autorskog honorara dobijali sume pet puta veće od godišnje plate redovnog profesora, da su mnogi predavači zvanično radili na više fakulteta, a nisu se pojavljivali ni na jednom, da je bilo profesora koji su bili mentori svojim suprugama ili ćerkama… S druge strane, „struja B“ isticala je da je Savet konstituisan, da je „stariji od institucije dekana“, da je Matovićeva suspenzija sraman čin i ponavljala teze da nije na strani bivšeg dekana Mladena Vilotijevića, već na strani legitimnosti. „Stvari koje sam čuo o ranijem poslovanju fakulteta, kakve god bile, nisu razlog za nelegalno delovanje aktuelnog rukovodstva. Ko je i kakve beneficije imao, ja ne znam, ali moj osnovni motiv jeste poštovanje zakonskih odredbi“, izjavio je tada za „Vreme“ Nenad Kecmanović dodajući da „ko gubi nema pravo da se ljuti“.

GRUPA ZA REŠENJA: U storiju prepunu sočnih detalja (za koje bi i roman u više tomova bio suviše kratak) tada ulazi NNV-a Univerziteta – 15. jula 2002. to veće formira devetočlanu Radnu grupu koja je „trebalo da pomogne razrešavanju nepovoljne situacije na Učiteljskom fakultetu“. Od dosadašnja četiri sastanka grupe, najzanimljiviji su svakako bili drugi i četvrti. Drugi je čak i onima koji su do tada bezuspešno pokušavali da shvate bazične elemente situacije na UF-u mogao vrlo slikovito predstaviti svu apsurdnost onoga što se tamo događa. Tog 30. avgusta pet članova grupe prisustvovalo je sednici NNV-a (koja već dva meseca nije odmakla dalje od početka), a prema izveštaju same grupe stvar je izgledala ovako: „Dekanka je obavestila članove NNV-a da sednici prisustvuju članovi Radne grupe i dala reč prorektoru Juraniću, koji se u svojstvu predsednika Radne grupe obratio prisutnima, pozdravio ih, poželeo uspešan rad i objasnio da članovi grupe nemaju nameru da uzmu aktivnog učešća u radu Veća, već da svojim prisustvom olakšaju održavanje sednice. Nakon dvočasovnog usvajanja dnevnog reda i dvočasovnog izjašnjavanja o prve četiri tačke dnevnog reda, članovi Radne grupe poželeli su uspešan rad NNV-u i u 16.30 napustili prostorije“. Ukratko: umesto rešenja, pozdravna reč, četvoročasovno usvajanje i izjašnjavanje i lepe želje. Od svih mogućih odluka, rešeno je jedino pitanje od kojeg je sve i počelo, tj. poništena je „profesorska lista studenata“, a do problema koji su u međuvremenu iskrsli, nije se ni stiglo.

Što se tiče četvrtog sastanka, održanog 10. septembra, rezultati su na prvi pogled bili nešto konkretniji. Odlučeno je, između ostalog, da se realizuje predlog fakulteta o izboru studentskih predstavnika, da se sednica Saveta održana 3. jula ne može smatrati važećom, kao i da je što pre potrebno sazvati novu sednicu Saveta i pristupiti donošenju Statuta. Osim toga, navedeno je da „kao kandidata za novog dekana treba naći kompromisnu ličnost za koju se osnovano može očekivati da će dobiti podršku većine u kolektivu“, ali i da treba ispitati odgovornost sekretara fakulteta „za propuste nastale u funkcionisanju administracije“. Uz ove zaključke, međutim, svoje izdvojeno mišljenje priložili su Ivan Juranić i članovi grupe sa drugih fakulteta BU Snežana Pantelić-Vujanić i Rade Božović: osim što su predložili da se poništi nekadašnja odluka o sastavu NNV-a (što je onomad takođe izazvalo sukobe na fakultetu), njih troje predložili su i da dekan „smesta i neizostavno podnese ostavku“ zbog izrečene suspenzije. Pomirljivi ton opšteprihvaćenih odluka time je opet doveden pod znak pitanja, čemu je dodatno doprineo deo pisma šefova katedri UF-a naveden u postskriptumu završnog izveštaja. „Samo zdrav kolektiv, s dobrim međuljudskim odnosima, s nastavnicima i saradnicima usmerenim na stručna i naučna pitanja… može da odgovori potrebama koje stižu iz budućnosti. Takvom kolektivu je potreban dekan koji će biti prvi među jednakima (čija prva briga nije kako će sebi da osigura mandat) i koji će stvarati uslove za slobodan i univerzitetu primeren nastavnički i stručni rad“, pišu šefovi katedri, a navodi profesor Juranić neposredno ispod svog „izdvojenog mišljenja“ u izveštaju. Uprkos univerzitetskim profesorima neprimerenoj patetici i sklonosti opštim mestima, pomenuto pismo jasno je pokazalo (ili želelo da pokaže) kako izdvojeno mišljenje ima jaku podršku u samom kolektivu. Što je, opet, dalo prostora za još jasniju podelu zavađenih struja.

EPILOG BEZ EPILOGA: Da bi stvari ipak došle na svoje mesto, 18. septembra održana je sednica NNV-a Univerziteta, koja je trebalo da „overi“ zaključke Radne grupe i posle koje je rešenje situacije trebalo da bude bar na vidiku. Međutim, u ponedeljak 23. septembra osam profesora („struja A“) na mnoge nadležne adrese upućuje opširno pismo s taksativno navedenim navodnim propustima u sazivanju i toku ove sednice. U pismu naslovljenom na profesora Juranića između ostalog piše da su na sednicu suprotno pravilima pozvani neki predstavnici „struje B“, da su o članstvu profesora Novice Petkovića (opet „struja B“) u Radnoj grupi čak i neki članovi te grupe bili obavešteni tek po dobijanju završnog izveštaja, da „kompromisna osoba u ovoj fazi sukoba naprosto ne postoji“, da je jedna od predloženih osoba, profesor Vuk Milatović, zapravo podnosilac krivične prijave protiv Nade Korać i Gordane Stojanović (vidi okvir)… Sve u svemu, mnoštvo detalja koji upućuju na zaključak da pomirenja bar u skorije vreme neće biti.

„Na to pismo ne mogu ništa da odgovorim. To je samo nastavak ponašanja koje je i dovelo do ove situacije, odnosno nastavak bavljenja nebitnim sitnicama umesto bitnim stvarima“, kaže u razgovoru za „Vreme“ prorektor Juranić. Objašnjavajući pozive nekim članovima „struje B“ na sednicu Veća Univerziteta, on ističe da je namera bila da „obe strane budu ravnopravno zastupljene“, dok na primedbu navedenu u pismu da je ta struja već bila zastupljena prisustvom redovnog člana Veća Veljka Banđura odgovara tezom da se „pre sednice nije znalo kojoj struji zapravo pripada Banđur“. Prema Juranićevim rečima, članstvo Novice Petkovića u Radnoj grupi nije sporno iako se on samo naknadno izjasnio o njenom radu, dok za krivičnu prijavu protiv dvoje profesora kaže da je „trebalo da bude povučena“.

Iako za to postoji obilje materijala, bogaćenje ove priče dodatnim detaljima nije neophodno. Realizacija odluka Radne grupe (tj. konstituisanje novog Saveta) u trenutku zaključenja ovog broja „Vremena“ još nije obavljenja, a ako se ima u vidu trenutna situacija, nije izvesno da će do toga uopšte doći. Nastavno-naučno veće Učiteljskog fakulteta podeljeno je na 27 pripadnika „struje A“ i isto toliko pripadnika „struje B“, u međuvremenu je palo mnogo optužbi i teških reči na obe strane, a sve potencijalno „kompromisne ličnosti“ prišle su ovom ili onom taboru. Kakav god bio epilog, šteta je već naneta. Ovaj fakultet trebalo bi da bude institucija u kojoj se obrazuju budući učitelji i vaspitači, a sve ono što se čulo i videlo u protekla tri meseca daleko je od slike koju bi bilo koji roditelj želeo kao uzor svojoj deci.