Prijem na poček

Šampanjac, sasvim solidan, otvorio je Dragoljub Mićunović. I to s razlogom: sedmočlana jugoslovenska delegacija u prohladnom Strazburu imala je u utorak uspešan dan: ubedljivom većinom glasova, poslanici Parlamentarne skupštine Saveta Evrope podržali su, doduše uz jedan uslov, odluku da se Jugoslaviji uputi poziv za punopravno učlanjenje u tu panevropsku instituciju.

Poziv, koji su potpisala 122 poslanika Skupštine SE (šest ih je bilo protiv, a četvoro uzdržanih), domaćim borcima za dobrobit nacije ipak ostavlja još prostora za odugovlačenje, preganjanje, trgovinu i smaranje javnosti i međunarodnih predstavnika. Odluku o prijemu SRJ, naime, verifikovaće Komitet ministara SE, ali tek kada skupštine Srbije i Crne Gore usvoje ustavnu povelju nove državne zajednice Srbije i Crne Gore. Ministri će se, prema već usvojenoj agendi, sastati 7. novembra, što bi, s obzirom na komplikovane domaće okolnosti, ipak mogao biti prekratak rok za izvršavanje u utorak određenog „domaćeg zadatka“.

Poslednja sporna tačka u, s velikom mukom, pretežno usaglašenoj ustavnoj povelji – način izbora poslanika u parlamentu nove državne zajednice – prema procenama učesnika u pregovorima, moći će biti eliminisana tek nakon crnogorskih parlamentarnih izbora. Izbori su zakazani za 20. oktobar i prilično je teško poverovati da bi do 6. novembra (dan uoči sastanka ministara) novoizabrana skupština mogla da se sastane i izabere nove organe, što sve podrazumeva onolike pregovore i dogovore. Principijelne, naravno.

Činjenica da ustavotvorci raznih boja pominju crnogorske izbore kao vremensku odrednicu nakon koje će biti lakše doći do rešenja vezanog za način izbora poslanika u novoj skupštini, ne znači i da će usvajanje ustavne povelje u skupštini Srbije teći apsolutno glatko. I to ne zbog eventualnog neslaganja s njenom sadržinom koje se, nakon završetka rada Ustavne komisije, ne očekuje ni u Srbiji ni u Crnoj Gori. Potencijalna prepreka u parlamentu Srbije potiče od nerešenog spora oko poslaničkih mandata, usled koga je sazivanje sednice krajnje komplikovano. (Skupština je najpre oduzela mandate jednom broju poslanika, onda je na njihova mesta izabrala nove, a na kraju je Vrhovni sud doneo odluku o vraćanju prvobitnih poslanika, tako da je sada nejasno koji bi predstavnici naroda trebalo da sede u skupštinskim klupama.)

ŠTA BIVA AKO NE BUDE: Ako se, dakle, do prve naredne sednice Komiteta ministara ustavna povelja ne usvoji, prema rečima optimistički nastrojenog Dragoljuba Mićunovića, to ne znači i da verifikacija odluke Parlamentarne skupštine SE ipak ne može stići u novembru. Mićunović kaže da će sinhronizovani signali iz Beograda i Podgorice (usvajanje povelje) biti dovoljan razlog da se ministri sastanu i „zapečate“ (bez poljupca) poziv državi u procesu redefinisanja da se pridruži 43-članoj evropskoj porodici (Jugoslavija će biti 44. država članica SE).

Miodrag Isakov, lider Reformista Vojvodine i jedan od jugoslovenskih predstavnika u Savetu Evrope (još uvek u statusu specijalnog gosta), nije baš toliki optimista i skloniji je proceni da će se jugoslovenska zastava zavijoriti ispred sedišta SE u srcu Alzasa – krajem aprila. Čak i tada, kada jugoslovenski predstavnici dobiju pravo glasa u Parlamentarnoj skupštini SE, neće biti sve gotovo – predviđen je trogodišnji period za ispunjavanje već prihvaćenih obaveza i to uz stalan monitoring predstavnika SE.

Procedura koja nam sada predstoji je sledeća: kad Komitet ministara, nakon usvajanja ustavne povelje u dva parlamenta, verifikuje poziv Jugoslaviji za učlanjenje, naša zemlja treba zvanično da prihvati taj poziv, da bi se onda ceremonija prijema i podizanja zastave obavila na zasedanju Parlamentarne skupštine. Zasedanja se održavaju u septembru, januaru, aprilu i junu.

Do tada će se znati i mesto na kome će zastava Jugoslavije (Srbije i Crne Gore) biti podignuta: zastave pred Savetom Evrope poređane su abecednim redom (tako da se, na primer, Makedonija nalazi pored Turske, jer je njeno zvanično ime The Former Republic of Macedonia). Uprkos mišljenju koje je u subotu, uoči sednice Saveta Evrope, u Beogradu izdvojio Dragan Kujović, kopredsedavajući Ustavne komisije i član crnogorskog DPS-a, evropski poslanici su u utorak doneli odluku koja se tiče Jugoslavije, a ne zajednice Srbije i Crne Gore. Kujović je, naime, sportski obučen usred saveznog parlamenta u Beogradu, u subotu zbunjivao novinare tvrdnjom da će u Strazburu zahtevati da se u Savet Evrope ne primi Jugoslavija, nego Srbija i Crna Gora, čime je za trenutak podgrejao strah da od prijema u SE ponovo neće biti ništa.

CECA I NACIONALIZAM: Kao ozbiljniji problem od Kujovićevog zahteva, međutim, delovalo je ono što se u nedelju i ponedeljak dešavalo u Strazburu, a sve povodom amandmana koje je podneo Helmut Lipelt, nemački poslanik i predsednik Komiteta za pravna pitanja i ljudska prava. Lipelt, koji je na junskoj sednici Parlamentarne skupštine SE pokrenuo pitanje navodnog oživljavanja srpskog nacionalizma, a sve na osnovu izveštaja o enormnoj posećenosti koncerta Svetlane Ražnatović na beogradskoj Marakani, naterao je članove jugoslovenske delegacije da se podele po poslaničkim klubovima i upuste u akciju lobiranja protiv glasanja za sporne amandmane. Da li zbog uspešnog truda jugoslovenske delegacije, neuspešnog Lipeltovog lobiranja ili objašnjenja Švajcarca Kloda Freja, podnosioca izveštaja o situaciji u Jugoslaviji na osnovu koga je i donet pozitivan odgovor na jugoslovenski zahtev za prijem u SE, tek, poslanici su odbacili sve amandmane nemačkog predstavnika. A oni zaista nisu bili prijatni. Lipelt je zahtevao da se konstatuje da Jugoslavija u Kosovskoj Mitrovici ne sarađuje sa UNMIK-om i omogućava formiranje paralelnih struktura, kao i da SE zahteva da se ta podrška prekine. Tražio je i da se razmotri pitanje upućivanja poziva predstavnicima kosovske skupštine i tamošnjih organa lokalne uprave da učestvuju na sednicama Parlamentarne skupštine kada se razgovara o pitanjima ljudskih prava na Kosovu, pri čemu bi takav poziv trebalo da bude upućen preko UNMIK-a. Dva amandmana ticala su se saradnje sa Haškim tribunalom – u jednom od njih Lipelt pominje da je potrebno da jugoslovenske vlasti sarađuju u utvrđivanju činjenica koje se tiču nestalih osoba i kao primere navodi „otvaranje poznate masovne grobnice u Batajnici i navodne masovne grobnice blizu autoputa kod Vranja“. Drugim „haškim amandmanom“ Lipelt je tražio da se izmeni prva rečenica kojom se, dokumentom koji su već potpisali jugoslovenski predsednik i premijer Vojislav Koštunica i Dragiša Pešić, kao i predsednici Veća republika i Veća građana savezne skupštine Srđa Božović i Dragoljub Mićunović, jugoslovenska strana obavezala na saradnju s Haškim tribunalom. U Lipeltovoj verziji, u toj rečenici trebalo bi da se precizira da će se saradnja sa Haškim tribunalom nastaviti „u istinskom duhu moralne i istorijske obaveze, a ne kao nužno zlo da bi se dostigli određeni ciljevi“.

Sve to nisu podržali poslanici Parlamentarne skupštine, koji su u utorak, pod pogledima brojnih studijskih grupa koje su se smenjivale na galeriji skupštinske sale (u jednoj je bila čak i propisno kostimirana opatica), debatovali o jugoslovenskom zahtevu za prijem u SE. Prošlo je, međutim, nekoliko amandmana za koje jugoslovenski predstavnici tvrde da nam sasvim odgovaraju (npr. da se pitanje nacionalnih manjina reši na saveznom nivou) pa čak i pomažu (jednim od usvojenih amandmana, prema rečima Mićunovića, praktično se potvrđuju jugoslovenske ingerencije na Kosovu).

OPASNI PRIJATELJI: Rasprava, koja je prethodila donošenju odluke, najpre je iznervirala živopisnog ruskog poslanika Vladimira Žirinovskog, koji nije imao previše strpljenja za jednominutne diskusije: „Pogledajte ovaj spisak: sedam socijalista i tri Bugarina, svi oni govore isto“, uzviknuo je Žirinovski, zaradivši opomenu predsedavajućeg. Njegova želja za promenom brzo je ispunjena istupom nekolicine poslanika iz poslaničkih klubova narodnjaka i liberala („Grupa za demokratsku Evropu“, tačnije komunisti, kao i socijalisti i konzervativci, listom su izrazili sreću zbog učlanjenja Jugoslavije, a jedan je čak, u nastupu oduševljenja, pomenuo „fantastičnu kulturu“ koja je izrodila Ivu Andrića i Gorana Bregovića).

Za drugačije tonove pobrinuli su se finski poslanik (koji je objasnio da su liberali bili podeljeni kad je reč o prijemu SRJ u ovom trenutku „zbog problema vezanih za Kosovo, Vojvodinu, ratne zločine i pitanje nacionalnih manjina“), jedan od trojice bugarskih poslanika (izrazio nezadovoljstvo statusom bugarske nacionalne manjine u SRJ) i albanski predstavnici. Najradikalniji je bio poslanik Bajrami iz Makedonije, koji je tražio da Kosovo dobije status specijalnog gosta u SE. Albanski poslanik Sali Beriša počeo je govor pričom o „kolektivnom sećanju u kome su živi potoci krvi i suza“, a potom je zatražio da se Beograd javno izvini za „varvarizam“ na Balkanu u poslednjih deset godina (izrazivši iznenađenje što „demokratski premijer Zoran Đinđić to još nije učinio“); Beriša je tražio i da sledeća sednica bude posvećena problemu Kosova, ali je na kraju ipak podržao prijem SRJ u Savet Evrope.

Više puta pomenuti Lipelt podsetio je između ostalog i na činjenicu da je Bosna čekala status punopravnog člana čak devet, a Hrvatska sedam godina, dok je Jugoslaviji to omogućeno za svega dve godine od podnošenja zahteva. Ono što su jugoslovenski novinari u utorak u Strazburu mogli da zaključe jeste da na tako dobar rezultat zasigurno nisu uticali argumenti koje je „srpski prijatelj Žirinovski“ iznosio u znak odbrane SRJ od iznetih kritika. Ilustracije radi: govoreći o amandmanu kojim se zahteva neka vrsta specijalnog statusa za Rome (u zemlji koja je, prema Mićunovićevim rečima, jedna od retkih u Evropi koja je Romima zakonski priznala status nacionalne manjine), Žirinovski je našao za shodno da izjavi da su „Romi često povezani sa trgovinom ljudima, sa oružjem i organizovanim kriminalom“.