Komentar
Lomljenje dece Srbije
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Od tolike Bratske Ljubavi osetljivijem čoveku je moglo i da pozli, naročito onome ko pamti duže od prosečne srpske ili hrvatske kokoške
Sve se to, ljudi moji, naglavačke izokrenulo, i ništa više nije kako je koliko do juče bilo, što će reći da je sve manje toga u ovom gradu, zemlji i nešto šire što bi bilo po ukusu poštenog rodoljubnog insana, zavetovanog Otadžbini, Centralnoj otadžbinskoj upravi, Bratu Radovanu, Odbrani Ćirilice i Najotačastvenijem pokretu „Dikobraz“: evo, prošle nedelje bio sajam knjiga a na njemu, umesto knjiga tipa „Srbi, narod najstariji“ i „Srbi, narod još stariji“ (advanced edition), dominirahu kojekakvi Osteri, Jerofejevi, Barikoi, Dovlatovi i ostali belosvetski Ruždiji. E, da, bio je i jedan sasvim sveži Kertes, ali ni taj nije Bracika nego Imre, i ne govori srpski da ga ceo svet razume, i nije autor suptilne poststrukturalističke misli „ako se ja kao Mađar ne bojim Srbije, zašto da se vi bojite?“ kojom je onomad doakao zlim autonomašima. Sve u svemu, propast i pokora, zlo i naopako, Sodoma i Gomora! Jednom rečju u tri reči – Novi svetski poredak!
Morbidnu šalu na stranu, sve bi se to nekako i dalo izdržati da nije i nekih „regionalnih“ fenomena: još Sajam nije bio ni počeo, a briljantni hrvatski pisac i novinar Ante Tomić pristigao i već navalio da idemo u Francusku 7 na klopu; jedva sam mu nekako objasnio da tamo ne zalazim iz higijenskih razloga – pri čemu ne mislim na kvalitet namirnica i ugostiteljske usluge, za koje ne dvojim da su i dalje vrhunski – jerbo mi je malo neprijatno i zazorno da hasam među ljudima koji imaju na duši više tuđih života nego cela porodica Korleone sa sve zemljacima sa vascele Sicilije. Ne znam, možda ću do sledeće godine da omekšam – za sada još ne mogu, gadljiv sam, slab mi želudac za ta iskušenja. Uostalom, koliko prošle godine beskrajno nezlobivog i dragog Tomića nisam ni samog puštao da ode tamo! Bilo kako bilo, Ante je našao druge partnere za Klub, a potonjih dana smo njega i ostatak hrvatske ekipe (Miljenko Jergović, Igor Lasić) vodili na zdravija mesta… Mada, kaže Tomić, ni Francuska 7 nije što je kadgod bila: svi sede i čitaju nekakvu reklamnu publikaciju o hrvatsko-hercegovačkim mesarskim tajkunima Lijanovićima?! Šetkajući tako po Sajmu, ugledam pred štandom B92, Rendeta, Beopolisa i CSU-a hrvatskog ambasadora Božinovića: par ljubaznih rečenica, rukovanje sa hrvatskim ministrom Vujićem („A, vi ste gospon Pančić!“), potom i sa ministrom ovdašnjim Lečićem, ali više onako nakiselo, ne znam zašto… Odšetasmo tako đuturativno do službenog hrvatskog štanda, gde su Vujić (v. intervju na str. xy), Lečić i svita održali prigodne tople zdravice pred srpsko-hrvatskom gomilom novinara, pisaca i ostalih „kulturnih i javnih radnika“, dok se Jergović uz Lasićevu jatačko-zagovaračku asistenciju bavio Subverzivnom Aktivnošću u vidu protivpravnog otuđivanja jedne podebele knjige – imbecilne kupusare „Fukara“ notornog Tuđmanovog dvorskog pisca Ivana Aralice, kojem je Jergović poslužio kao više nego raspoznatljiv model za glavnog (negativnog) junaka… Posle će Negativni Junak (i) o tome sajamskom činu da napiše tekst, što je uistinu „kulturteroristički“ akt simboličke rebelije dostojan razbarušenih protagonista „istorijskih avangardi“ s početka prošlog veka. Pošto je knjigu prosledio meni, ispada da sam sada Posednik Kradene Robe, što je valjda neko krivično delo… Uh. Vratiću knjigu izdavaču prvom prilikom: radi se, naime, o neopevanom đubretu. Spreman sam i da platim da se TO iznese iz moje kuće. Po Sajmu su se muvali i Denis Kuljiš, Velimir Visković, Branko Maleš i ko-zna-ko-još, a nije manjkalo ni onih ovdašnjih tipova koji su godinama proglašavali Izdajnikom svakoga ko nije bio bar na rečima raspoložen da uđe u tenk negde na Topčideru i ne zaustavlja se pre Jelačić-placa: ene čuda velikoga, sve se to sada rukovalo, ljubazno se kezilo i tapšalo po ramenima, uz neizbežno, apsolutno zapanjeno i zgranuto, detinje pitanje zbunjenim gostima Ko Nas Bre Zavadi… Ovi su, šta će, uglavnom žmirkali i slegali ramenima, trpeljivo čekajući da ih Zaljubljeni Međed ispusti iz zagrljaja. Kažem vam, od tolike Bratske Ljubavi osetljivijem čoveku je moglo i da pozli, naročito onome ko pamti duže od prosečne srpske ili hrvatske kokoške, ili od prosečnog srpskog ili hrvatskog Rodoljubivog Intelektualca, koji jednoj zdravoj domaćoj kokoški može samo da pozavidi na intelektualnim potencijalima.
Šta nam govore svi ovi, jelte, anegdotalni sličuljci sa ovogodišnjeg Sajma, gotovo nasumično napabirčeni iz moje smorene, blago mahmurne memorije pamćenja na raspusne sajamske dane? Oh, „sami po sebi“, gotovo pa ništa: oni govore tek o jednoj Normalnosti. Što će zapravo reći da govore o svemu o čemu se uopšte može govoriti u „normalnim“ vremenima: o životu, o biofilnom principu. Gospoda ministri učinili su napokon ono što je do njih, i to je baš lepo, a moj je problem – i onih meni sličnih – što me muče Stomačne Tegobe pri pogledu na sve one Sluzave Egzistencije koje su sada pohrlile jedna drugoj u cmokotavi zagrljaj, a deset su onih krležinih Krvavih Godina provele u širenju gluposti, zla i mržnje. No, to tako obično biva, takvi su Oblici Života neiskorenjivi, baš kao i oni – poput osrednjeg agramerskog glumca Šarića – koji izigravaju Uvređene Ratne Veterane te i dalje demonstrativno odbijaju da gostuju na „drugoj strani“ dok ih, valjda, neko lično na kolenima ne zamoli na to, uz prigodno titranje. Može i u Francuskoj 7, uz šatobrijan, vino i gitare. Možeš misliti. Za takve se uvek nađe neki Siniša Kovačević, da im odvrati kako ni on neće da se druži, kao da ga iko zove?!
Tako, dakle, izgleda ta famozna Normalizacija, pa još „u kulturi“: propisana količina obazrivih drvenkastih osmeha i mlakih rukovanja Službenih Lica i mnogo, mnogo, mnogo ljigavosti, od koje sluz curi na sve strane, prelivajući se preko sajamskih štandova kao nekakva gadna kosmička tvar od koje nastaje „Alien – Osmi putnik“. Ali, i neopozivo oslobađanje prostora za Normalnost, za Ljude, ne tek za ovlašćene predstavnike etničkih i ostalih kolektiviteta nego slobodne i normalne individualce kojima se raščišćava put da mogu normalno da se druže, komuniciraju, sarađuju i razmenjuju ideje – ili recepte za kolače, sasvim svejedno. E, za tako dragocenu stvar, sledeće godine ću možda ući i u onaj podrum u Francuskoj 7, makar i opasan vencem belog luka!
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve