Sadašnje tendencije modernizacije i razvoja policije u Srbiji: resocijalizacija policajaca kroz pozornički sistem, napori za integraciju u građanstvo, povećana parlamentarna i druga kontrola, sindikalno organizovanje policije (koje se pokušava od 1991), naglasak na profesionalizmu, minimum prinude i ostalo, sve to zahteva vreme i napor. Svako buduće poigravanje s politizacijom, sa zloupotrebom profesije u jeftine privatne svrhe, s novim žrtvovanjem policije sitnim političkim ciljevima može samo da nas vrati u prošla vremena
Osma sednica CK SK Srbije (kraj septembra 1987) s pravom se uzima kao prelomna tačka u celoj novijoj istoriji Srbije jer je tada Slobodan Milošević zaista uzeo stvarnu – mada ne i formalnu izvršnu vlast. Dvodnevni monotoni tok Osme sednice, pun napakovanih „telegrama podrške“, učinio je da se ne zapazi jedan detalj: ponašanje Svetimira Lalovića, tadašnjeg republičkog sekretara za unutrašnje poslove. Lalović se otvoreno smejao telegramima podrške i vrteo glavom, zgranut nad bestidnošću i cinizmom te pažljivo pripremane političke egzekucije koja će 13 godina kasnije biti dovršena stvarnim pogubljenjem. Svetomir Lalović (1934–1992), inače profesionalni politički radnik, bio je ministar policije u dva mandata, od 5. maja 1982. do 5. decembra 1989. Kao pristojan i inteligentan čovek, među prvima je shvatio kuda stvari idu. Bio je do sada jedini republički ministar policije čiji je telefonski broj bio u imeniku i koji se javljao na svaki poziv. Ušao je u istoriju i po nečem važnijem: uhapsio je 19 radnika Službe državne bezbednosti i predao ih sudu jer su potkradali poštanske pošiljke tokom kontrole. Lalović je bio poslednji – neki kažu i najbolji ministar unutrašnjih poslova Srbije i uspeo je svoj sektor da očuva kao normalnu policiju. Njegov smeh na Osmoj sednici bio je koban predznak. Vrlo brzo su smenjeni i on i njegov načelnik Službe državne bezbednosti Dragan Mitrović, a srbijanska policija krenula je putem propasti pod mudrim rukovodstvom Slobodana Miloševića i plejade njegovih ministara i načelnika Službe.
Kakve su policije pod komunističkim režimima, ona naša je još bila sjajna. Po javnom redu i miru, jedina trauma bilo je Kosovo (od 1981), ali i tamo je bio savezni združeni sastav milicije iz svih republika i pokrajina, koji je uglavnom sedeo dokon štedeći dnevnice i dodatak za odvojen život. Bila je to mirna država i mnogi milicionar otišao je u penziju a da nikada nije potegao oružje u službi. Prava ubistva s umišljajem mogla su se nabrojati na prste, a glavni problem javnog reda i mira bila je noćna buka.
Po liniji državne bezbednosti bilo je isto: od kraja sedamdesetih glavna briga SDB-a bila je jugoslovenska neprijateljska emigracija; domaći disidenti bili su držani pod prismotrom više iz inercije i budžetskih razloga. Onda su 1984. Slobodan Milošević, novi predsednik Gradskog komiteta SK Srbije za Beograd, i Stane Dolanc, tadašnji savezni sekretar za unutrašnje poslove, smislili „aferu dvadesetosmorice“: pohapsili su i prijavili za udruživanje protiv naroda i države grupu intelektualaca i disidenata koja se već desetak godina skupljala po kućama i vodila svoje bezazlene debate. Naravno da je Služba o toj grupi znala sve od samog početka, ali je njena realistična procena bila upravo da je reč o svetu bezazlenom i bezopasnom – barem u to vreme: u grupi su, naime, bili i Dobrica Ćosić i (u kasnijem periodu) Vojislav Šešelj… Taj zakasneli i slaboumni pogrom disidenata u nedoba i bez potrebe nije naišao na oduševljenje u Službi. „To nismo mogli da razumemo; čak ni Rusi više nisu to radili“, rekao je tada ovom autoru jedan čovek iz Službe. Pravosudni epilog te budalaštine bio je daleko od očekivanog: na jedvite jade izrečene su dve-tri osuđujuće presude, tek reda radi. Politička šteta bila je mnogo veća: Slobodan Milošević, užasnut nad poljskim događajima iz tog doba („Solidarnošć“ i Leh Valensa) i simpatijama u zemlji za njih, pokazao je u panici svoje staljinističko lice. Može se osnovano pretpostaviti da je oko tog slučaja i počela diferencijacija koja će se završiti na Osmoj sednici, to jest hapšenjem i ubistvom Ivana Stambolića 25. avgusta 2000.
Period trauma za policiju počinje 1989. demonstracijama kosovskih Albanaca zbog oduzimanja autonomije pokrajine: u masovnim sukobima milicija je pucala i ubila više desetina demonstranata. Pala je prva krv koja neće biti zaboravljena. Pod pritiskom svog javnog mnjenja, na hiljade milicionara i ostalih radnika unutrašnjih poslova albanske narodnosti daje otkaz; RSUP Srbije mora da prima nove ljude na brzinu, pa tako počinje era milicionara kursista, na brzinu školovanih samo da biju. Ostali aspekti tog veoma ozbiljnog i teškog zanata zanemaruju se; to će ostati praksa do 2000. godine.
Armija građanskog rata
Namere i strategija Slobodana Miloševića jasno se ocrtavaju već 1989. godine: njemu treba armija građanskog rata, a ne policija. U to vreme počinje pritisak na radnike saveznog SUP-a da se opredele: hoće li preći ulicu (u RSUP Srbije) – ili… Milošević na čelo SSUP-a postavlja penzionisanog generala Petra Gračanina koji sasvim otvoreno vodi njegovu politiku. Na čelu RSUP-a Srbije sada su Radmilo Bogdanović, agresivni i pouzdani Miloševićev kadar, i – na čelu SDB-a – Zoran Janaćković, do tada nepoznati političar s juga Srbije.
Prvi višestranački izbori 1990. godine doneli su promenu Miloševićeve upotrebe policije. Državna bezbednost dobija dva prioritetna zadatka: kontrolu opozicije i infiltraciju u nju, u zemlji, i infiltraciju u susedne države i subverzije u njima, pre svega Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu, kao pripremu za početak rata. Albanska politika pasivnog otpora i izgradnje paralelnog društva na Kosovu oslobodila je Miloševiću leđa i efektive.
Šta je tačno Državna bezbednost radila s opozicijom i u njoj, tek treba da se sazna – ako se ikada bude saznalo jer je na obe strane vidljiv upadljivi nedostatak interesa da se to istraži. Već 1989, međutim, izbijaju incidenti i skandali sa Službom državne bezbjednosti BiH u istočnoj Bosni upravo zbog penetracije po liniji SDB-a Srbije. U leto 1990. po severnoj Dalmaciji ljudi iz MUP Srbije već operišu pod lažnim imenima i u dubokoj konspiraciji; Upravi bezbednosti JNA trebalo je više meseci da ih identifikuje – kao Radovana Stojičića i Franka Simatovića. U Srbiji, međutim, SDB polako stvara infrastrukturu i kadar za buduće paravojne formacije: Radmilo Bogdanović regrutuje Željka Ražnatovića Arkana kao glavnog budućeg operativca za organizovanje i naoružavanje Srba u Hrvatskoj, ali Arkan novembra 1990. biva uhapšen u Dvoru na Uni u neobjašnjivom incidentu. U martu 1991. Hrvatska ga – isto tako neobjašnjivo – pušta iz pritvora. Osim Arkana, u poslu s paravojnim formacijama učestvuju Mirko Jović, SNO, Vojislav Šešelj, ali i Vuk Drašković, u očajničkom naporu da bude veći Srbin od svih njih. Priča o paravojnim formacijama uglavnom je poznata; ponovićemo samo da su one bile isključivo pod nadležnošću SDB-a, njegovom kontrolom i komandom. MUP Srbije u celini je detaširao svoje ljude kao komandni kadar, ali i kao šefove policije i komandante u kritičnim zonama koje su bile suviše važne da bi se tek tako prepustile lokalnim Srbima.
Najbolja ilustracija Miloševićevog odnosa prema policiji – ali i svima drugima: ako tako postupa sa svojom policijom, kako li će tek s drugima – bio je 9. mart 1991. Jedan opozicioni miting koji bi se bio izvikao i razišao bez problema da ga nisu dirali poslužio je Miloševiću kao izgovor za pokušaj državnog udara. Bez razloga prepadnut, Majstor Pogrešnih Procena prvo 2. marta organizuje incident u Pakracu, sve u nadi da će tamo izginuti grdni Srbi, što su njegovi ulizički mediji bez provere odmah i javili, jer je tako bilo planirano. Srbi su ih izneverili i ostali su živi u Pakracu, umesto da izginu i olakšaju Miloševićev položaj u Beogradu. Milošević, Radmilo Bogdanović i načelnik Generalštaba Blagoje Adžić bili su pripremili plan: da se miting na Trgu republike isprovocira toliko da masa razbije policiju; da se pozove JNA u pomoć i da Predsedništvo SFRJ onda proglasi vanredno stanje. Sve je uspelo, osim vanrednog stanja, jer Predsedništvo nije naselo na laži Bore Jovića, upućene telefonom. Krajnje neprofesionalnom upotrebom milicije, koja je žrtvovana tog 9. marta namerno i planski, miting jeste prerastao u pobedu mase na ulicama. Milicijske starešine sa znanjem i iskustvom bile su zgranute; nekoliko njih je direktno (radio-vezom) odbilo da izvrši samoubilačka naređenja; oni su, jadni, mislili da treba da postupaju u skladu s pravilima zanata. Upotreba milicije toga dana bila je planski usmerena na njeno žrtvovanje: da je prilikom napada milicije masi bilo ostavljeno mesta da beži – a nije, namerno – demonstracije bi bile razbijene bez posledica. Ovako je istovremenim napadom milicije iz svih pravaca postignuta kritična masa besa i frustracije mase na Trgu – što se i htelo postići. Uostalom, na sličan ciničan način bile su 5. oktobra 2000. žrtvovane dve jedinice policije, ali u suprotne svrhe: za rušenje Miloševića. To bi, možda, trebalo da bude neka pouka budućim starešinama policije: političari će ih žrtvovati svaki put kad im to bude potrebno, na isti način. Jedini lek za to je slušati samo svoju profesionalnu savest i znanje.
Savezna policija, uprkos kakvom-takvom postojanju savezne države, nije opstala: oktobra 1992. MUP Srbije silom je zaposeo zgrade i druge objekte SMUP-a, dok je veseli Pavle Bulatović, tadašnji savezni ministar unutrašnjih poslova, ćutao. MUP Srbije uzeo je sve, ali pre i iznad svega arhive koji sadrže mnogo toga o svemu što se događalo i radilo još od pre Drugog svetskog rata. Radmilo Bogdanović smenjen je posle 9. marta, ali je na njegovo mesto došao Zoran Sokolović, a na mesto načelnika Službe Jovica Stanišić, do dana današnjeg dostojan komplimenta da je „srpski Žozef Fuše“ – u smislu nedodirljivosti.
Eskalacija rata 1991, 1992. i kasnije donela je izvesno smirenje u javnom redu i miru, ali je miliciju suočila s novim problemima. Glavni je bio nedostatak boraca na ratištima, pa se poseglo prvo za dobrovoljcima iz redova milicije i ostatka MUP-a, a zatim i za ucenom: radnici MUP-a rođeni u Hrvatskoj i Bosni morali su da idu tamo i ratuju u smenama – ili ih je čekao otkaz. Ta je praksa kulminirala 1995. Tada je sreća bila služiti smene na Kosovu: sve mirno, a dnevnice teku; kasnije će se sreća obrnuti. Drugi i dugoročno mnogo ozbiljniji problem bila je hiperinflacija 1992–1994. U opštem siromaštvu policija je polako dobijala dve vrste privilegija: opšta korupcija i ono što će kasnije biti nazvano „srastanje policije i organizovanog kriminala“, dakle, privilegovana korupcija za odabrane. U to vreme Državna bezbednost je bila osigurana svojim aktivnostima u kršenju sankcija, ispumpavanju para iz stanovništva, finansijskim transakcijama, ratnim plenom i švercom kritične i akcizne robe. Javnoj bezbednosti ostale su mrvice, zavisno od čina i spretnosti: pozornik je počinjao od boksa cigareta s kartonske kutije na ulici, a ako je spretniji, onda od pružanja zaštite lokalnom kafiću ili dućanu. Šef smene, pomoćnik komandira i komandir, tj. načelnik OUP-a i njegovi neposredni potčinjeni, imali su bolji start – ako su hteli: saradnju s lokalnim gangsterima u zaštitnim reketima; čuvanje monopola na ovo i na ono; telohraniteljske poslove za novo ratničko-preduzetničko plemstvo; zatvaranje očiju pred ovim ili pred onim. Kakve su se poslovne mogućnosti otvarale pred načelnicima uprava, pukovnicima, generalima, pomoćnicima ministra itd. – teško se naslućuje.
Korupcija je postala normalna stvar u policiji i tu se svako snalazio kako je hteo, znao i koliko mu se nije gadilo. Policajci nisu glupi ljudi, ma šta obično građanstvo o tome mislilo; kad se videlo ko sve može da pogine u nikad rasvetljenom ubistvu – to se uzelo u pamet. Opšta kriminalizacija srbijanskog društva izazvala je u policiji normalnu reakciju: „Ja da im ginem za te pare kad lopurde voze BMW, a moji šefovi im čuvaju leđa!“ Kleptokratski populizam konačno je došao na svoje: u društvu u kome se sve može, policija je mogla malo više od ostalog građanstva, a mnogo manje od novog ratničko-kriminalno-političkog plemstva.
Aspekt armije građanskog rata bio je pažljivo čuvan potpunom prisilnom politizacijom policije. „Ovo je članska karta SPS-a“, govorili su policajci pokazujući novouvedene značke. Nisu morali da budu članovi – niti je za time bilo potrebe. Znalo se vrlo dobro šta se ne govori ako čovek neće da završi pod Bihaćem ili u Orahovcu… Građanski protesti 1996–1997. pokazali su dve stvari: s jedne strane, sve bolju obučenost policije za građanske nerede; s druge, potpunu lojalnost režimu. Na nivou institucija koncept armije građanskog rata bio je legalizovan do kraja: Policijska akademija jedva da se po nastavnom planu i programu razlikovala od Vojne akademije kopnene vojske. Nesrećna ideja Posebnih jedinica policije ličila je na mobilizacijski koncept vojske; sve se više razmišljalo u vojnim kategorijama, a policijski oficiri koji su završili Vojnu akademiju kopnene vojske naglo su napredovali. Tada je policija već uveliko imala oklopne snage, minobacače, artiljeriju i svoje ratno vazduhoplovstvo; dva jurišna helikoptera Mi-24 hind kupljena su krišom od Ukrajine i dan-danas su u sastavu MUP-a; Jugoslovensko ratno vazduhoplovstvo takve dragocene helikoptere ne može ni da sanja.
U to vreme, kako svedoči general Aleksandar Vasiljević, Milošević se poigravao idejom da sve službe bezbednosti i obaveštajne službe objedini u nešto nalik na staru Oznu, nešto nalik na Ministarstvo državne bezbednosti; drugi izvori (iz MUP-a) to potvrđuju. Ideja je – srećom – naišla na snažan otpor s više strana, pre svega iz Vojske Jugoslavije, koja je gajila sve veće rezerve prema Miloševiću posle Dejtona. Ideja je bila odbačena.
Rat na Kosovu 1998–1999. bio je i – nadamo se – ostao najtraumatičnije iskustvo MUP-a Srbije. Rukovodstvo zemlje pokazalo je u tom ratu tragični amaterizam i nepoznavanje suštine protivgerilske borbe, a rukovodstvo MUP-a nije zaostajalo. Koncept PJP-a (Posebne jedinice policije) pokazao se kao direktno slabouman; taktičke ideje velikog stratega Nikole Šainovića i njegovog trusta pilećih mozgova u koordinacionom telu za Kosmet pokazale su se kao najbrži put u poraz. MUP Srbije nije imao snage da se suprotstavi tim Miloševićevim amaterima, niti se trudio da nešto o toj vrsti ratovanja nauči – ako ni iz čega drugoga, a ono iz istorije NOB-a. Pouka je kratka i jasna: u gerilskom ratu masovne represalije protiv civilnog stanovništva bez izuzetka idu u korist gerilcima; a kamo li u tako politički homogenoj i etnički dominantnoj sredini kakvi su kosovski Albanci. Svi parametri vojne i policijske nauke u kosovskom slučaju bili su upravo protiv taktike koja je primenjena; pitanje je zašto se niko od vajnih generala policije nije usprotivio? Za generala Aleksandra Dimitrijevića, tadašnjeg načelnika Uprave bezbednosti Vojske Jugoslavije, zna se da se protivio; za Jovicu Stanišića to se priča. U svakom slučaju, imamo primer bolesti koja je u Miloševićevoj Srbiji bila endemska i koja ju je i upropastila – bolesti deprofesionalizacije: to je kada se standardi i pravila profesije žrtvuju ambiciji, pohlepi ili političkoj podobnosti. MUP Srbije bio je jedna od žrtava: kad nadređeni prestaju da brinu o potčinjenima, ovi postaju puka topovska hrana; kad se žrtvuje načelo odbrane javnog reda i mira, života i imovine građana i ustavnog poretka, onda od policije postaje mafija.
Leto 2000. godine i kraj Miloševićevog režima MUP Srbije dočekao je rezigniran, upropašćen i podeljen. Javna bezbednost ostala je siroče države, a Državna bezbednost, blesavo i pompezno nazvana „Resor“ (ostatak ideje o Ministarstvu državne bezbednosti) podelila se na običnu i više podivljalih frakcija. Za razliku od zamene Sokolovića Stojiljkovićem (nema razlike ni u čemu) 1997, zamena Jovice Stanišića u jesen 1998. bila je kobna: Rade Marković nije bio Jovici ni prineti; Jovica je znao sve o svemu i svakome; Rade je bio uniformisani milicajac, čovek iz sasvim drugog zanata. Nije bilo ni teorijske šanse da Rade Marković uspostavi kontrolu nad već podivljalom Službom koju je – možda! – samo Stanišić mogao da drži na uzdi. Najproblematičniji segment Službe bila je – i ostala – njena paravojna formacija Jedinica za specijalne operacije (Crvene beretke): borbena formacija na koju Državna bezbednost nije mogla da ima nikakva prava, dakle, jedinica potpuno ilegalna i tada i danas. Korišćena za najmračnije i najprljavije posove u zemlji i van nje, ta je jedinica postala zakon za sebe. Kod njih je normalno da bez pitanja nekoga ubiju kad im se kaže, a kamo li kad dobiju pismenu naredbu, kako su lepo objasnili optuženi za atentat na Ibarskoj magistrali. Kad im se nešto ne svidi, oni naprave oružanu pobunu i – nikom ništa. Ni ostatak Službe nije mnogo bolji: setimo se samo praćenja Ćuruvije, onih 600 kilograma heroina i još nekih detalja. Od nekada respektabilne službe bezbednosti, Državna bezbednost Srbije postala je za ovih deset godina sindikat plaćenih ubica, narko-kartel i nevladina organizacija, moćnija od one najstarije i najuglednije sa sedištem u Palermu.
Naravno da je takva organizacija glatko i bezbolno preživela prevrat od 5. oktobra; ne samo zbog fascinacije Zorana Đinđića Miloradom Ulemekom/Lukovićem Legijom i njegovim momcima nego zbog opšte fascinacije srbijanske političke klase tajnom policijom: ako je valjala Slobi, valjaće i nama. Dabogda im tako i valjala: prodaće ih kao i Miloševića čim uoči bolje poslodavce.
Povratak policije iz građanskog rata
Postoktobarski period 2000. godine bio je teško ometen trima faktorima: politikom kontinuiteta („antirevanšizam“) Vojislava Koštunice i njegovih pristalica, potpuno nepotrebnim trovlašćem do januara 2001, oklevanjem glavnine DOS-a da najbolnije probleme s policijom i tajnim službama raščisti odmah, bez milosti i obzira. Ogromna količina ključnih i kritičnih dokaza uništena je u međuvremenu; banda se pregrupisala i krenula u protivnapade na političkom planu; aktivirane su pretnje, ucene i sablažnjive ponude novim vlastima; novci su reciklirani. Podivljale frakcije Službe opravdano su zaključile da se ništa nije desilo. Samouverenost je porasla toliko da je Goran Petrović, novi načelnik DB-a, otvoreno dao do znanja da mu ne pada na pamet da nešto menja – osim nekoliko načelnika uprava koje je ionako doveo Rade Marković i ne spadaju tu. Posle oružane pobune iz novembra 2001, JSO je prebačen u Javnu bezbednost i to je bilo sve; još nije saopšteno – mada se naslućuje – ko je sve toj pobuni kumovao, preko koga i kako. Ako jedna oružana formacija za koju se verovalo da je u službi države saopšti da joj plata ne treba jer ima sponzore – šta je to onda? Banda plaćenika iz meksičke revolucije 1915, iz filma Divlja horda? Ne: sve je ostalo isto i nikoga ta tričava pitanja – šta je s heroinom, ko plaća JSO i za koga radi, ko je ubio Ćuruviju itd. – više ne zanimaju. Režimi prolaze, ali Služba ostaje, pa makar se zvala i Bezbednosno-informativna agencija izvan strukture MUP-a.
Javna bezbednost, opet odgovarajuće žrtvovana 5. oktobra, lizala je rane u nadi da će se nešto desiti, da je opet došlo vreme da se bude pošten i da se radi svoj posao. Ministar Mihajlović polako postaje žrtva tih frustracija uprkos naporima koje ulaže da od armije građanskog rata opet stvori normalnu policiju. Stisnut između oportunizma vrha političke vlasti i njime izazvanog oportunizma u srednjim i nižim komandnim nivoima MUP-a, on se koprca kako zna. Pri tom mu njegova nezgrapnost u javnim nastupima nimalo ne pomaže, kao ni stanje u pravosuđu – upropašćeno i zanemareno sudstvo i tužilaštvo stvaraju utisak da policija ne radi ništa. Najnovija spektakularna akcija hapšenja osumnjičenih za ubistvo generala policije Boška Buhe tek treba da se opravda pravosudnim ishodom i daljim rasplitanjem na sav glas objavljene „zavere“ za atentate na niz sasvim postmoderno odabranih političara koji ni po čemu ne spadaju u istu ekipu – osim, kako kažu zlobnici, što bi im zajednički imenitelj mogao biti Jovica Stanišić… Ako ništa drugo, ova akcija MUP-a pokazala je da je trebalo izdvojiti Državnu bezbednost iz ministarstva jer je Javna bezbednost prvi put dobila tehničku podršku Državne u vidu kontrole telefona: do sada nije smela ni da se usudi to da traži jer je policijska prislušna elektronika bila isključivi monopol Državne bezbednosti. Toliko o dosadašnjim prioritetima MUP-a Srbije.
Tranzicija iz armije građanskog rata u normalnu građansku policiju ne bi – po definiciji – trebalo da bude teška: policija, kao i svaki zanat, prirodno, spontano teži ispunjavanju zadatih profesionalnih standarda. Ako budu ostavljeni na miru, policajci će prirodno težiti redu, miru i sigurnosti, rasvetljavanju krivičnih dela i društvu sa što manje konflikata. U tome su slični vatrogascima i radnicima hitne pomoći: što te tri profesije manje rade – društvo je srećnije. Sadašnje tendencije modernizacije i razvoja policije u Srbiji: resocijalizacija policajaca kroz pozornički sistem, napori za integraciju u građanstvo, povećana parlamentarna i druga kontrola, sindikalno organizovanje policije (koje se pokušava od 1991), naglasak na profesionalizmu, minimum prinude i ostalo, sve to zahteva vreme i napor. Svako buduće poigravanje s politizacijom, sa zloupotrebom profesije u jeftine privatne svrhe, s novim žrtvovanjem policije sitnim političkim ciljevima može samo da nas vrati u prošla vremena.
U svojoj dvovekovnoj istoriji srpska policija do sada je imala 105 ministara. Prvi ministar srpske policije bio je Jakov Nenadović, koji je na toj dužnosti bio od 20. januara 1811. godine do 22. septembra 1813. godine.
Prvi srpski ministar policije posle Drugog svetskog rata bio je Milentije Popović (9. april 1945–27. jun 1945), zatim je ministar bio Slobodan Penezić Krcun (19. februar 1946–5. februar 1953), pa Vojin Lukić (1953–1962), Vladan Bojanić (1962–1963), Milisav Lukić (1963–1965). Na čelu MUP-a Srbije bili su i Životije Savić Srba, Slavko Zečević, Viobran Stanojević, Svetomir Lalović, Radmilo Bogdanović, Zoran Sokolović, Vlajko Stojiljković, a sada je ministar policije Dušan Mihajlović.
Radmilo Bogdanović, ministar od 5. decembra 1988. godine do 30. maja 1991. godine u dve vlade: Stanka Radmilovića i Dragutina Zelenovića. Rođen je 7. oktobra 1934. u Končarevu, kraj Svetozareva. Osnovnu školu završio je u rodnom gradu. Potom je završio i Učiteljsku školu. Kasnije je vanredno studirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu, diplomirao je 1976. Karijeru je počeo kao učitelj u pešterskim selima. Posle su ga drugovi pozvali da pređe u policiju: „Načelnik SUP-a Svetozarevo postao sam slučajno 4. februara 1966. kad je sklonjen Ranković. Vršene su promene kod svih načelnika SUP-a.“ Načelnik SUP-a Svetozarevo bio je do 1974. Bio je član u Opštinskom komitetu SK Svetozarevo (1963–1972). Usledila je funkcija predsednika zajednice opština Šumadija i Pomoravlje (1980–1981). Od 1981. godine ponovo je u policiji kao načelnik Uprave RSUP-a (1981–1983). Na uticajnoj funkciji člana Saveta za kadrovska pitanja Republike Srbije proveo je dve godine (1983–1985), a zatim dobija funkciju zamenika republičkog sekretara za narodnu odbranu (1983–1988), da bi se 1988. vratio u policiju, na funkciji ministra. Posle demonstracija od 9. marta 1991. podneo je ostavku.
Zoran Sokolović, ministar od 30. maja 1991. do 1997. godine u pet vlada: Dragutina Zelenovića, Radomana Božovića, Nikole Šainovića i u obe vlade Mirka Marjanovića, a za saveznog ministra postavljen je u vreme Radoja Kontića, isto radno mesto zadržao i u kabinetu Momira Bulatovića.
Rođen je 1938. u selu Lepene, opština Knjaževac. Završio je Poljoprivredni fakultet. Po diplomiranju zaposlio se u Poljoprivrednoj zadruzi Vučje, a 1964. godine postaje direktor zadruge.
Sa položaja direktora zadruge odlazi u političare. Posle dugogodišnjeg „društveno-političkog rada“ na raznim opštinskim funkcijama postaje član Centralnog komiteta. Osmu sednicu dočekuje kao predsednik međuopštinske konferencije SK Srbije, a nakon sednice postaje jurišnik „antibirokratske revolucije“ (naročito se istakao na mitingu u Novom Sadu). Predsednik je jednostranačke republičke skupštine u godini kada je donet Ustav Republike. Nakon prvih višestranačkih izbora postaje šef poslaničke grupe Socijalističke partije. Za ministra policije izabran je 30. maja 1991. godine posle ostavke Radmila Bogdanovića. Zoran Sokolović je 6. februara oko 18 sati pronađen mrtav, po nalazu policije on je iz svog pištolja TT pucao sebi u slepoočnicu.
Radovan Stojičić Badža, ubijen na funkciji zamenika ministra unutrašnjih poslova Srbije. Pošto je Zoran Sokolović izabran za saveznog ministra unutrašnjih poslova, general-pukovnik Radovan Stojičić Badža pominjan je kao čovek sa najviše izgleda za funkciju republičkog ministra unutrašnjih poslova.
Stojičić je rođen 1951. godine u Nišu. Završio je srednju školu unutrašnjih poslova u Kamenici i Fakultet za fizičku kulturu u Beogradu, gde je magistrirao na fizičkoj kondiciji „specijalaca“. Počeo je kao pozornik i dugo godina bio zadužen za Tašmajdanski park. Kasnije je prebačen za referenta fiskulture u gradski SUP Beograda i vodio je klub Milicionar. Sredinom osamdesetih godina premešten je u MUP Srbije gde je bio zamenik komandira. Stojičić se proslavio upadom u rudnik Stari trg na Kosovu u vreme štrajka albanskih rudara, a kasnije komandovanjem teritorijalnom odbranom u istočnoj Slavoniji. Odatle je došao na mesto načelnika Javne bezbednosti u MUP-u Srbije, a 1992. godine imenovan je za zamenika ministra. U aprilu 1993. godine, ukazom predsednika Srbije Slobodana Miloševića, dobio je najviši čin u policiji general-pukovnika. Ubijen je u piceriji Mama mia 1996, počinitelj nikad nije pronađen.
Vlajko Stojiljković, ministar od 15. aprila 1997. do 16. oktobra 2000.
Bivši ministar unutrašnjih poslova Vlajko Stojiljković izvršio je 11. aprila 2002. samoubistvo na ulazu u saveznu skupštinu, onog dana kada je Skupština usvojila zakon o saradnji s Hagom.
Stojiljković je rođen 1937. godine u Maloj Krsni, opština Smederevo. Završio je Pravni fakultet u Beogradu. Radni vek počeo je kao sudski pripravnik u Opštinskom sudu u Požarevcu, a od 1966. do 1974. godine radio je u požarevačkom Sekretarijatu unutrašnjih poslova, gde je bio i načelnik gradske policije. U tom periodu bio je i upravnik zatvora u Zabeli, kod Požarevca. Nakon toga osam godina je bio načelnik Međuopštinskog sekretarijata unutrašnjih poslova Braničevskog okruga. Pre dolaska u Beograd na dužnost potpredsednika, a zatim predsednika Privredne komore Srbije, u decembru 1991. godine, bio je generalni direktor Poljoprivredno-industrijskog kombinata Požarevac. Za ministra unutrašnjih poslova u Vladi Srbije biran je dva puta, prvi put 15. aprila 1997. a drugi put nakon parlamentarnih izbora u jesen te godine kada su u vladu prvi put ušli predstavnici Srpske radikalne stranke (SRS). Stojiljković je podneo ostavku na funkciju republičkog ministra 16. oktobra 2000, nakon gubitka vlasti Slobodana Miloševića na izborima u septembru te godine.
Koministri Boža Prelević, Slobodan Tomović i Stevan Nikčević, od oktobra 2000. do januara 2001.
Kolektivno odlučivanje uvedeno je u Ministarstvu unutrašnjih poslova, gde je policijom upravljao trijumvirat u sastavu: Stevan Nikčević (SPO), Slobodan Tomović (SPS) i Boža Prelević (DOS).
Dušan Mihajlović, ministar od 24. januara 2001.
Rođen 1948. u Valjevu. Diplomirao na Pravnom fakultetu u Beogradu. Bio je službenik u SUP-u Srbije. Usledila je funkcija predsednika Izvršnog saveta SO Valjevo i predsednika opštine u rodnom gradu. S te funkcije prelazi na funkciju potpredsednika republičke vlade (u vreme Stanka Radmilovića) gde je, pre isteka mandata, podneo ostavku (1990–1991). Bio je poslednji potpredsednik komunističke vlade i prvi je potpredsednik nekomunističke vlade u Đinđićevom kabinetu. Takođe, bio je i potpredsednik u vladi Mirka Marjanovića od 1993. do 1997.
Od dolaska Miloševića na čelo Saveza komunista Srbije pa do danas na čelu srpske tajne policije izmenjalo se osam načelnika.
Obren Đorđević, načelnik Resora državne bezbednosti od 1978. do 1985.
Obrena Đorđevića smatraju jednim od najvećih srpskih kontraobaveštajaca. Rođen je 1927. godine u selu Vraćevšnici kod Gornjeg Milanovca, gde je završio gimnaziju. Kao borac u Čačanskom partizanskom odredu 1945. godine, Obren Đorđević je prebačen u jedinice KNOJ-a za borbu protiv kvislinga u Jugoslaviji. Odatle je i ušao u Udbu kao analitičar rada nemačkih tajnih službi. Studirao je prava i kontraobaveštajni rad na Višoj školi Udbe, koja je 1952. otvorena u Beogradu i, uporedo sa studijama, bavio se operativnim radom. Punih sedam godina bio je instruktor u srpskoj tajnoj službi, a zatim u Službi državne bezbednosti grada Beograda dve godine, od 1971, opet šef sektora Zapad.
Dragutin Mitrović
Rođen je 1939. godine. Kontraobaveštajac Dragan Mitrović u tajnu službu Srbije ušao je kao student prava. Kada je Obren Đorđević iz SDB-a Beograd prešao da vodi SDB Srbije, poveo je sa sobom i Dragana Mitrovića. Sredinom osamdesetih (1985) Mitrović je već bio i načelnik moćnog SDB-a Srbije sa hiljadu tri stotine radnika. Posle Osme sednice CK SKS-a smenjen je.
Na njegovo mesto dolazi Viobran Stanojević, nekadašnji sekretar OK SK-a Zaječar, a zatim policajac. I on je kratko vreme proveo na čelu DB-a, njega je 1990. godine zamenio Zoran Janjaćković, političar iz južne Srbije. Sa mesta sekretara jednog doma Skupštine Jugoslavije došao je na mesto šefa DB-a, a posle par meseci na mesto šefa SID-a (Služba za informacije i dokumentaciju; obaveštajna služba Ministarstva inostranih poslova).
Jovica Stanišić
Na funkciji šefa Službe državne bezbednosti Srbijenalazi se od 1991. godine, zamenjuje Zorana Janaćkovića. Rođen je 1950. godine u Bačkoj Palanci. Fakultet političkih nauka u Beogradu, međunarodni smer, završio je 1974. godine. U službu ulazi odmah posle fakulteta. Najpre je operativac, a potom i šef operative SDB-a Beograd i stiže do funkcije načelnika Druge uprave, šefa operative celokupne srpske službe, dogurao je i dalje, do načelnika. Odmah po dolasku na čelo SDB-a (1991) tajnu policiju preimenovao je u Resor državne bezbednosti. Godinama je, po sopstvenim rečima, „služio po zakonu“ i „predsedniku Srbije“. Smenjen je 1998. godine.
Radomir Marković
Marković je rođen 1946. godine u Lukavici kraj Tuzle. Osnovnu, srednju školu i Pravni fakultet završio je u Beogradu. Posao policajca počeo je 1970. Prve dužnosti dobio je u Drugom odeljenju. Kada su u policiji uvedeni činovi, dobija čin pukovnika, unapređen je u general-majora jula 1996. Nakon ubistva Radovana Stojičića Badže postavljen je za načelnika Resora javne bezbednosti u činu general-potpukovnika (7. jula 1997). Marković je novembra 1998. postavljen za šefa Državne bezbednosti i dobio je čin general-pukovnika. Ostavku je podneo 25. januara 2001, a iste večeri smenila ga je Vlada. Uhapšen je 24. februara 2001. zbog atentata na Ibarskoj magistrali oktobra 1999. godine, kada su poginula četiri funkcionera Srpskog pokreta obnove (SPO). Proces još traje, a u međuvremenu je osuđen na godinu dana zbog „odavanja državne tajne“.
Goran Petrović
Rođen je 20. januara 1961. u Topoli. Osnovnu školu završio je u rodnom kraju, a u Beogradu Šestu beogradsku gimnaziju i Pravni fakultet. Od 1. aprila 1986. radi u Službi. Uglavnom je bio zaposlen na kontraobaveštajnim poslovima prema Zapadu. Godine 1999. dobio je otkaz. Reaktiviran je avgusta 2001, kada je postavljen na mesto šefa RDB-a. Smenjen je novembra 2001. godine zbog pobune Jedinice za specijalne operacije (JSO) u Kuli.
Andreja Savić
Pukovnik Savić je na mesto vršioca dužnosti načelnika RDB-a Srbije postavljen 15. novembra 2001. godine umesto Gorana Petrovića. Rođen je 1947. godine u Rečniku, u opštini Jagodina. Završio je Fakultet političkih nauka u Beogradu, na kome je i magistrirao, dok je doktorat radio na Fakultetu bezbednosti u Skoplju. U RDB-u se nalazi od 1972. godine. U Centru RDB Beograda bio je zadužen za „unutrašnje neprijatelje“. Odatle je prešao u analitiku, gde je bio pomoćnik načelnika Centra za analitiku RDB, a od 1988. godine radi u Institutu za bezbednost kao predavač za predmet metodika i taktika rada SDB-a, u svojstvu šefa Katedre za državnu bezbednost. Od 1991. obavlja dužnost načelnika Centra za školovanje i stručno usavršavanje, kasnije preimenovanog u obrazovno-istraživački centar RDB MUP-a Srbije. Savić predaje i na Fakultetu civilne odbrane i na Višoj školi unutrašnjih poslova predmet državna bezbednost. Na tom mestu nasledio je Obrena Đorđevića.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
