Columbia 2002.
Springsteen je kombinacija buntovnika s razlogom i ostvarenja američkog sna. Drugim rečima, Springsteen je, bez preterivanja, Amerika sama. Svako ko ga je ikada video morao je zapamtiti njegov džins sako bez rukava, farmerke i tračicu oko glave. On je oličenje tipičnog američkog seljačine (rednecka), kome poreklo iz Nju Džersija samo dodaje na autentičnosti. Nešto više od četvrt veka on je rokenrol novelista čije teme uronjene u živote srednjeklasnog američkog trudbenika skrajnutog na marginu izdižu isti na nivo prvoklasnih niskobudžetnih legendi.
Springsteen je svoju slavu stekao prvo kod kritičara, da bi je zatim verifikovao i platinastim tiražima svog prvog hita Born To Run (1975). S naredna tri albuma, Darkness at the edge of Town, The River, i naročito, Nebraska, Springsteen odoleva kreativnim napadima najpre panka, onda dela progresivnog roka čija je slava na zalasku, a potom i žanrovskog kolaža koji donosi new wave, ostajući uvek veran svom romantičnom odnosu spram čistokrvnog rokenrola. Godine 1984. album Born in the USA utvrđuje ga kao verovatno najveću belu rokenrol zvezdu osamdesetih godina u Americi. Uostalom, ko bi normalan realizovao tako drsku zamisao kao što je izdavanje petostrukog vinilnog live albuma samo dve godine nakon što je pokorio svet. Fakat je da niko sem Džonija Štulića nije pokušao isto… ehm. Početak devedesetih ne prima tako oduševljeno Springsteenovo megalomansko stvaralaštvo, pa simultano objavljeni Human Touch i Lucky Town većim delom ostaju samo kritičarski favoriti. Stilizovana tema Streets of Philadelphia, iz AIDS-om nagrizenog filma Philadelphia donosi mu Oskara, ali mit o Bruceu relativizuje se pojavom novih buntovnika koji su socijalnu angažovanost zamenili heroinskom zavisnošću. Lamentarni Ghost of Tom Joad ostaje skrajnuto remek-delo (opisivan kao Nebraska 2) čija sentimentalna jednostavnost ne nalazi publiku u opijatskom podneblju novih urbanih poeta (Portishead, Massive Attack), kojima Springsteen ipak deli zajedničku esenciju – tamu duha i tamu života.
Bruce je zahvaljujući takvoj karijeri izvisio da postane novi Dylan, ili Neil Young. Prerano je postao komercijalan, a isuviše brzo je ta slava zgasnula krahom kapitalističkog uzleta osamdesetih. Drugim rečima, Bruce nije postao idol elite iako je bio idol masa.
Novi milenijum donosi mu nekoliko srećnih okolnosti. Gitarista njegovog
E-Street benda Little Steven Van Zandt postaje zvezda megapopularne serije Sopranos. Bruce odlučuje da oformi E-Street bend 15 godina nakon razlaza, a Njujork ostaje bez prednjih zuba. The Rising, simbolično, kako mu i ime kaže, postaje novi put jednog umetnika, kao i njegove nacije. Otuda hvalospeve koje je album dobio ipak treba tumačiti i kao ustupak prevazilaženju tragedije koja je Ameriku zadesila. Prvo mesto na Bilbordovoj listi pokazatelj je da je Bruce ponovo sinonim svoje zemlje.
The Rising pre svega pleni svojom anahronošću, Springsteenovom upornošću da rok pesmu modeluje na isti način kao pre 20 godina. Tome ni renomirana produkcija Brendena O’Briena nije želela da odmogne sem u jeftinim pokušajima da se Bruce modernizuje na Stingovski način u šatro-world-muzičnoj Worlds Apart, ili The Fuse. Međutim, sofisticirani retro osamdesetih, iako baveći se nacionalnom tragedijom, deluje opušteno (Waitin’ on a Sunny Day), osvrćući se na događaje od 9. 11. kao na još jedan dokaz nečijih (američkih?) pogrešnih namera (Paradise, ispričana iz perspektive samoubilačkog teroriste). Springsteen očigledno uklapa optimizam reganovske Amerike s problematičnom, ali nepokolebljivom super(na)silnošću Amerike u posleklintonovskom periodu (Countin’ on a Miracle), ne dozvoljavajući ni sebi ni drugima da u očaju i patetičnoj razneženosti zaborave svoj pokretački duh, zašto ne reći – kapitalizma. Svi na svoje radne zadatke, dakle.
U okruženju retrorokanja White Stripes, The Hives i njemu sličnih Springsteen je samozaljubljeno svoj, i zbog toga odbojan mlađim naraštajima. Njegova savest je tako antiparty da je čak i nonšalantna rezigniranost Dylana ili Johnny Casha prijemčivija Generaciji (ki)X. Nažalost, namera da se time umanji jedinstvenost projekta zvanog The Boss ostaje bezuspešna. S nekoliko miliona prodatih primeraka, The Rising jeste samo za fanove, ali niko ne može da kaže da je to promašaj. Naprotiv.
