Nećemo vas, hoćemo nas

Pitanje predsedničkog kandidata u DOS-u izgleda kao audicija za primadonu u nekom raštimovanom orkestru.

Predsednik Demokratske stranke Srbije Vojislav Koštunica je u trenutku kada je nastajao ovaj tekst još razmišljao da li da se kandiduje, ali je siguran da na zvaničnu podršku (Đinđićevog dela) DOS-a ne računa.

U DOS-u traju preganjanja oko toga da li će ova koalicija imati svog predsedničkog kandidata. Lider Nove Srbije Velimir Ilić, takođe u vreme pisanja ovog teksta, još je pokušavao da sazove predsedništvo DOS-a kako bi se raščistilo da li ova koalicija želi da se izabere predsednik Srbije, da li će imati svog predsedničkog kandidata ili će podržati nekog drugog.

Predsednik Demokratskog centra Dragoljub Mićunović naglašavao je da DOS mora da donese odluku o predsedničkom kandidatu ukoliko želi reputaciju političke organizacije koja je odgovorna za zbivanja u zemlji. Zbog toga je Mićunović nameran da ponovo podrži predsednika Demokratske stranke Srbije Vojislava Koštunicu, ukoliko DOS ne bude imao svog kandidata, mada sumnja da će se Koštunica u ovakvoj atmosferi uopšte kandidovati.

Iz DS-a se potom čulo (Čeda Jovanović) da bi ova stranka mogla podržati Dragoljuba Mićunovića pošto je on dovoljno daleko od DSS-a, a, opet, da je dovoljno blizu DSS-u da bi i s te strane dobio podršku. Iz DC-a potom dolazi indicija (Velimir Simonović) da za Koštunicu i Mićunovića nema mesta u istoj trci, što znači da Mićunović daje prednost Koštunici. Nebojša Čović (DA), koji je s Mićunovićem u koaliciji DAN, procenio je da je podrška Mićunoviću neiskrena.

KORMILO: Ponuda Koštunici upućena preko medija – da može dobiti podršku Demokratske stranke, (ili DOS-a) ako promeni predsednički program (dakle ako odustane od rušenja vlade Zorana Đinđića) – odbijena je direktno i reklo bi se bez ostatka. U intervjuu „Večernjim novostima“ Koštunica je čak izjavio da će se odreći podrške Zorana Đinđića ako ona bude zvanična. On je konstatovao da je deo DOS-a počeo da ga ruši još septembra 2000. godine, dovodeći u pitanje politiku za koju se zalagao, a da je ta politika dobila podršku i u decembru 2000. i u septembru 2002. godine.

To nije najava nekoga ko planira da demisionira. Koštunica očito namerava da verifikuje svoju pobedu i da se afirmiše kao neko koga se mora pitati o tempu i obliku politike koja se vodi.

Kao predsednik Republike on bi imao pravo na ustavnu inicijativu ako propadne aranžman po kome bi sadašnji sastav parlamenta inicirao promenu srpskog ustava. Iz DSS-a su odmah po potpisivanju zajedničke izjave najavili da će ova stranka, ukoliko se bude razvlačio postupak za donošenje novog srpskog ustava, tražiti raspisivanje republičkih parlamentarnih izbora.

TELO: U jednačini sa mnogo nepoznatih koja bi trebalo da nagovesti da li će izbori u novom krugu uspeti, po Ljiljani Baćević, upravnici Centra za politikološka istraživanja i javno mnjenje Instituta društvenih nauka u Beogradu, najveća nepoznanica je to koliko je zapravo biračko telo Srbije – zvanični podaci govore o šest i po miliona birača, a realno biračko telo je, kako procenjuje Ljiljana Baćević, nešto veće od pet miliona.

Što se prvog kruga predsedničkih izbora tiče, pravila nisu bitno izmenjena, pa utakmica ne može biti lakša. Skupština Srbije nije prihvatila predlog DSS-a da se jugoslovenskim državljanima koji žive u inostranstvu omogući da glasaju, kao i da se revidira i uredi birački spisak.

Posle drugog kruga u fokusu pažnje bila je činjenica da se drastično ne slažu popis stanovništva iz 2001. godine i birački spisak i da iz toga proizlazi da u Srbiji ima neobično malo omladine ispod 18 godina starosti. Sada se ispostavlja i da u Srbiji ima neobično mnogo stogodišnjaka! Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu poslalo je inspektore da pronađu greške u spisku. Pored duplo upisanih birača, pažnju privlači i činjenica da u biračkim spiskovima ima oko 115.000 ljudi starijih od devedeset godina, što očigledno ne odgovara realnosti.

Izvesnu sumnju DSS-a u vladino priželjkivanje da izbori ne uspeju i u prvom krugu drugog turnusa pobuđuje i to što je i pored promene izbornih pravila u toku izbornog procesa zadržana odredba da izbori važe ako u prvom krugu izađe više od polovine birača. Predlagač (DOS reforme) takvo opredeljenje pravda činjenicom da je Ustavom propisana kvota za smenu predsednika (polovina biračkog tela) dva puta veća od minimalnog broja glasova potrebnog za izbor predsednika (polovina od polovine). Iza toga, međutim, sledi i primedba DSS-a da su pravila „fino štelovana“ da bi izbori opet propali, a ilustracija se nalazi u odredbi da se sada broj izašlih računa ne prema broju birača koji dođu na biračko mesto i potpišu se u knjigu, već po broju glasačkih listića (u dosadašnjim izborima razlika između te dve brojke iznosila je između 8.000 i 15.000 birača.

Ukratko, realizacija dogovora o minimalnoj saradnji (ustav, izborni paket, najvažniji zakoni) maksimalno zapinje u svakom svom segmentu.

KVOTA GLASOVA: Za verifikovanu pobedu protiv Šešelja Koštunica mora još jednom da sakupi ubedljivu većinu, a da zbir glasova pređe polovinu biračkog tela. To znači da Šešelj i Pelević (i ko se već bude kandidovao) treba da osvoje oko 270.000 glasova više nego što ih je u drugom krugu sakupio Labus, a da Koštunica sakupi onoliko koliko je imao u drugom krugu. Pošto je deo birača ove dvojice očito glasao za Koštunicu, predsednik DSS-a morao bi da privuče bar trećinu Labusovih birača. Sondaže javnog mnjenja između dva izborna kruga takvu pretpostavku činile su mogućom.

Gledamo, kako bi se reklo, dramatične manevre u odmeravanju oko toga ko je ovde predsednik, a ko guverner (Panić, 1992). Kao što je Koštunica koristio skor od dva miliona glasova da bi pokazao kako je političar koji uživa znatno više poverenja birača nego što je to slučaj sa ostalim takmacima, tako je i vladina strana pokušavala da izvuče što se izvući može iz činjenice da Koštuničina pobeda u drugom krugu predsedničkih izbora nije verifikovana dovoljnim izlaskom birača. Đinđić je, kao i drugi s te strane, ponavljao da nedovoljan izlazak birača na izbore u stvari znači da ljudi nisu hteli da glasaju protiv njegove vlade.

Takav gard je probudio sumnju u sopstvenim redovima da je neuspeh drugog kruga predsedničkih izbora možda režiran „za dobrobit vlade“. Sumnju da je DS diskretno bojkotovao drugi krug predsedničkih izbora iznosili su i aktivisti Koštuničinog izbornog štaba, mada je tokom prethodnog izbornog postupka glavna meta kritike od strane DSS-a bila preterana podrška srpske vlade Miroljubu Labusu. Iz izbornog štaba DSS-a dolazile su tvrdnje da po njihovoj evidenciji čak i neki istaknuti funkcioneri nisu izašli na biralište. Dosta se špekulisalo s Đinđićevom izjavom pred TV duel Koštunice i Labusa da će se on hladnokrvno šetati između dva sportska prenosa, a da će povremeno pogledati i duel predsedničkih kandidata, u kojem se vodila bitka oko veka njegove vlade. Pošto je u drugom krugu Koštunica osvojio novih 800.000 glasova, a Labus izgubio 70.000, ispalo je da je ovakva taktika dovela vladu u dodatne teškoće.

Konstatacija da protivnici vlade nisu dobili dovoljnu podršku birača stajala je jako klimavo pred činjenicom da je „tajni vladin kandidat“ ozbiljno potučen. Onda su iz vlade počela da dolaze objašnjenja kako je samo deo vlade podržao Labusa, da su neki iz vlade bili protiv izlaska na izbore, da su neki podržali Koštunicu, itd. To je ostavljalo prilično loš utisak o stanju koalicije.

Posle objavljivanja zajedničke izjave Koštunice i Đinđića o minimalnoj saradnji u prelaznom periodu, drugoplasirani kandidat iz prvog turnusa predsedničkih izbora, potpredsednik savezne vlade i član Izvršnog odbora G17 plus Miroljub Labus, nije izdržao teret izbornog poraza i izjavio je da ne želi da se ponovo kandiduje na predsedničkim izborima, da on lično neće više biti član Demokratske stranke pošto smatra da ga je ova stranka izneverila tokom predsedničke kampanje i da (tu se Labus poziva na slogan svog protivkandidata) to „Zna Srbija“.

Labusova demisija mora delovati kao manji zemljotres na Demokratsku stranku, iz koje dolaze odbrambene reakcije tipa „podržali smo Labusa koliko je on to od nas tražio“, uz tvrdnju da Labus zapravo želi da bude predsednik nove stranke G17 plus i da samo traži izgovor.

PACIFIKACIJA ĆORSOKAKA: Posle delimične pacifikacije odnosa između DOS-a i DSS-a, iznuđene očigledno činjenicom da je otimanje mandata DSS-a u Skupštini Srbije vodilo u ćorsokak daljih kompromitacija, pred prvim pitanjem koje je došlo na dnevni red, a to su predsednički izbori, ta koalicija je delovala kao raštimovani orkestar. Na predsedničkom terenu Nenad Čanak je grubim rečima okvalifikovao Demokratsku stranku Srbije čak kao klerofašističku i najavio da s njegove strane ne može doći nikakva podrška Koštunici. S druge strane, Socijaldemokratska partija najavljuje da će pozvati svoje birače da izađu na izbore i glasaju za demokratskog kandidata, ali ne precizira ko bi to mogao biti.

S treće strane, Vladan Batić iz DHSS-a davao je izjave kojima je prosto sugerisao da ne dođe ni do kakvog sporazuma sa DSS-om. On je ubacio svoju inicijativu o referendumu o nezavisnoj Srbiji suštinski potkopavajući poziciju srpske strane u srpsko-crnogorskim pregovorima. Premijer Đinđić je pokušavao da oživi svoj dil s Đukanovićem i posle boravka u Briselu tražio je da se pregovori o platformi što pre okončaju. DSS i SNP, a verovatno i još poneko iz DOS-a, međutim, nisu bili voljni za velike ustupke Đukanoviću i stepen razlika u Ustavnoj komisiji je u završnici povećan.

Da s realizacijom dogovora Koštunica–Đinđić loše ide videlo se ne samo prilikom usvajanja izmena u Zakonu o izboru predsednika Republike već i po sledećoj sednici Skupštine, zakazanoj za utorak 12. novembra. Sednica je odložena jer poslanici nisu usvojili predloženi dnevni red. Čeda Jovanović je optužio DSS da je minirao dogovor i da blokira reformu poreskog sistema. Dejan Mihajlov iz DSS-a je, međutim, tvrdio da je dnevni red predložen bez konsultacije s njima i da oni smatraju da po dogovoru moraju biti konsultovani. Stvar se komplikovala i time što Socijaldemokratska partija nije bila voljna da se Batićeva inicijativa o referendumu uvrsti u dnevni red, što je opozicija bila nezadovoljna zbog toga što im nisu na vreme dostavljeni materijali i što je bazični SPS bio ljut zbog toga što je u Skupštini formirana poslanička grupa narodnih socijalista Baneta Ivkovića.

To je možda nagoveštaj kako će izgledati glasanje o ključnom, za vladu, Zakonu u budžetu na kraju godine. U normalnim okolnostima to bi davalo osnovu za prognozu da su vanredni parlamentarni izbori, kako se kaže, pitanje nedelja, a ne meseci.

Problem je u tome što nije izvesno ni kako će se ovi već raspisani predsednički izbori uopšte okončati.

Dok u DOS-u traju odmeravanja ko bi mogao biti kandidat, radikali se sabiraju i kreću u juriš. Nedelju dana pre isteka roka za podnošenje kandidature Vojislav Šešelj (SRS) i Borislav Pelević (SSJ) najavili su da nameravaju da se uključe u predsedničku trku. Socijaldemokratija neće bojkotovati izbore, mada prema njima ima izvesne rezerve. SPO je saopštio da neće imati kandidata na izborima koje smatra nameštenim. U Socijalističkoj partiji Srbije nisu sigurni ko će biti njihov favorit…

METEŽ: Slobodan Cvejić, sociolog s Filozofskog fakulteta, u tom kontekstu procenjuje da na političkom polju Srbije vlada konfuzija, da građani zapravo ne mogu da prepoznaju pravu političku ideju i orijentaciju u metežu koji je nastao zbog sukoba DOS-a i DSS-a i da neki od njih gube poverenje u izbore kao mogućnost da iskažu političku volju.

Ljiljana Baćević procenjuje (u Pres klubu Medija centra, ponedeljak 11. novembra) da je pitanje svih pitanja kako motivisati birače da izađu na izbore zakazane za 8. decembar.

Izvesne dileme među političkim sociolozima vidljive su kada na red dođe procena da li će lider radikala Vojislav Šešelj u novom krugu predsedničkih izbora nastaviti da napreduje. Jovo Bakić, politički sociolog sa Filozofskog fakulteta, na primer, ukazuje na opasnost od novog jačanja ekstremne desnice koju predvodi lider SRS-a Vojislav Šešelj, s obzirom na to da se prema njemu pomera biračko telo SPS-a i JUL-a. Bakić podseća da je Šešelj na predsedničkim izborima 1997. godine osvojio više od milion i šeststo hiljada glasova, duplo više nego sada.

Ljiljana Baćević, međutim, procenjuje da je predsednički kandidat SRS-a, osvojivši 850.000 glasova na prethodnim predsedničkim izborima, zapravo dostigao svoj sadašnji maksimum.

Nije mnogo verovatno da nekadašnji DOS sme da uđe u rizik da na izbore koje je raspisala „njegova vlada“ izađe samo protivnička strana. Ako političari ne uspeju da nađu rešenje, birači će sami morati da presuđuju o tom pitanju.

U političkoj istoriji Srbije bila je jednom ovakva situacija, u periodu kada se posle majskog prevrata 1903. godine Pašićeva Narodna radikalna stranka podelila na staroradikale i mladoradikale, kasnije samostalce. U knjizi Olge Popović-Obradović Parlamentarizam u Srbiji 1903–1914. možete pročitati kako su u tom ratu između dveju političkih frakcija koje su se pozivale na iste ideale i na istu zajedničku borbu protiv bivšeg režima padale teške reči, „onako kako se u narodu priča o nekom zetu koji je otišao u punice“. Sukob dveju partija ticao se načela i sloboda i policijskog nasilja, ali se ipak vrteo oko rečenice „Nećemo vas, hoćemo nas!“ (kako se stari radikal Andra Nikolić izrazio o samostalcima).

Dok su se partijski prvaci preganjali, tadašnji radikali koji još nisu dobro znali tu radikalsku podelu prelazili su od jednih drugima „kao iz očeve u stričevu kuću i obrnuto“.