Paradoks slučaja Andreoti

Došao je i taj dan. Poništavajući oslobađajuću presudu nižeg ranga, apelacioni sud iz Peruđe osudio je Đulija Andreotija na 24 godine zatvora zbog toga što je naručio ubistvo novinara Mina Pekorelija. Bilo je nezamislivo da najveći političar XX veka, spiritus movens savremene italijanske istorije, ikad bude osuđen zbog umešanosti u neku aferu, od kojih je Pekorelijeva smrt još i najmanja. Na opšte iznenađenje, sudije su ocenile dokazanom tvrdnju tužioca da je Andreoti 1979. godine od Koza nostre tražio likvidaciju novinara, a time su procenili pouzdanim izjave „pokajnika“ iz mafije. Međutim, nisu svi elementi ove tragedije još uvek kristalno jasni jer nedostaje motiv ubistva, a navodni izvršioci su oslobođeni zbog nedostatka dokaza. Nakon šokantne presude, Andreotiju je pružena solidarnost sa svih strana, od predsednika države Ćampija, do premijera Berluskonija, Vatikana, diplomatskog kora… Svi su u principu protiv toga da se istorija Italije dopisuje u sudnicama, a sam Andreoti je poželeo da ostane živ dok ne bude izrečena definitivna presuda Kasacionog suda.

KO JE PEKORELI: Mino Pekoreli je krajem sedamdesetih bio vlasnik i urednik malo poznatog časopisa OP (Osservatore Politico) koji je potezao izuzetno nezgodne teme za tada svemoćnog Andreotija. Pekoreli, i sam član tajne masonske lože P-2, nagoveštavao je da dosta zna o ubistvu demohrišćanskog premijera Alda Mora (delo Crvenih brigada) i o tajnom dnevniku koji je ovaj vodio tokom zatočeništva i u kojem tereti svog partijskog druga Andreotija za najcrnja nedela. Takođe, neki smatraju da se novinar spremao da obelodani dokaze o Andreotijevoj povezanosti sa sicilijanskim bosovima, ili u najgorem slučaju, da ga ucenjuje. Naravno, ovaj kompromitujući materijal nikad nije postao dostupan javnosti jer je Pekoreli profesionalno likvidiran ispred svoje redakcije u martu 1979. godine.

KO JE ANDREOTI: I pored opšte uverenosti da je umešan u brojne afere, Andreoti je ipak za mnoge Italijane otac nacije: doživotni je senator, sedam puta predsednik vlade, osam puta ministar odbrane, pet puta šef diplomatije i još ministar unutrašnjih poslova i finansija. Lik ove sive eminencije koja je u vlasti još od nastanka Republike (tj. ustavotvorne skupštine 1946, kada mu je bilo 27 godina), karikaturisti ističu kroz klempave uši i grbu, a stanovnici Čizme su zadivljeni njegovom inteligencijom, lukavstvom, odmerenošću i pobožnošću. Malo manje prija Andreotijevo licemerje, cinizam, političke transformacije, sporna prijateljstva, duplo ili troduplo dno njegovog uma.

Autor je izjave stoleća („Moć sagoreva one koji je nemaju“) kojom je formulisao sveopšte ubeđenje da je Makijaveli za njega bio „malo dete“.

Ali, zašto bi Andreoti bio prijatelj sicilijanskih mafijaša? I kako je moguće da su ovog Rimljanina prihvatili Sicilijanci, hermetički zatvoreni tipovi, koji se ne odvajaju od svojih koza i ovaca? Ovaj deo enigme verovatno nikad neće biti otkriven, ali je mnogi svode na kompromis, odnosno razmenu usluga: „Vi meni i mojima garantujte milione glasova sa Sicilije, a ja ću vas da ostavim da na miru radite svoj ‘posao’“. Uostalom, drugi stub italijanske Prve republike, Betino Kraksi čiji je lik takođe uništen aferama, pred smrt je izjavio da je „ceo sistem (glasovi mafije, crni fondovi, državna bezbednost u službi desničara) bio smišljen da bi se sprečilo da komunisti dođu na vlast“.

Sigurno je samo jedno – da su najveći bosovi decenijama slobodno šetali ulicama Palerma, odnosno da su uhapšeni kad je Andreoti počeo da gubi moć. Takođe, da „hobotnica“ i dalje postoji, potvrđuje apsurdna činjenica da još nije uhapšen bos nad bosovima Bernardo Provencano, i to ni posle 40 godina potere. Karabinjeri i ne znaju kako ovaj pastir izgleda!

O SUĐENJU: Magična rečenica na kojoj se bazira cela optužba glasi: „Andreoti je zatražio ubistvo Pekorelija…“ – i prvi put ju je izgovorio bos Tomazo Bušeta, najveći „pokajnik“ aprila 1993. Inače, te godine izvršena je mala revolucija tzv. pad Prve republike: uhapšeni su ili smenjeni mnogi političari, dve najveće partije (Demohrišćanska i Socijalistička) nestale su, pali su svi mitovi i sve zablude, a dobar udeo u tome su imali „insajderi“.

Najveći među njima, don Tomazo Bušeta, međutim, nije ni direktni svedok „naručivanja“, već mu je to preneo drugi bos (Badalamenti), što celu konstrukciju optužbe čini donekle klimavom. Inače, nakon ovih i brojnih drugih ispovesti o sprezi mafije i politike kojima je prekršio „omertu“ – zavet ćutanja – Bušeti je ubijeno 11 članova uže familije. Sam Badalamenti, jedan od bosova starog kova koji u Americi izdržava kaznu od 43 godine zatvora zbog trgovine drogom, koji bi mogao da razmrsi enigmu, odbio je da svedoči i ponavlja anahronu tezu da „mafija uopšte i ne postoji“ (!)

U Palermu je u toku još jedno suđenje Andreotiju gde optužnica nije tolika eksplicitna (ubistvo), ali nije ni manje teška („spoljni saradnik mafijaškog udruženja“). Andreoti se tereti da je „svoje političko delovanje stavio u službu mafije, odnosno omogućio je mafiji da postigne ciljeve koje nikako ne bi mogla svojom vojnom strukturom“. U prvostepenom suđenju senator je inače oslobođen, međutim, s pažnjom se očekuje ishod žalbe javnog tužioca čije je teze potvrdilo čak 25 „pokajnika“. Jedan od njih je navodno prisustvovao i ritualnom poljupcu Andreotija i Tota Rine, dok je ovaj bio državni neprijatelj broj jedan.

Kasnije su se ovi mafijaši koji su prešli na stranu države pokajali zbog toga što su se uopšte pokajali: Bušeta je pred smrt izjavio da Italija uopšte nije spremna da se suoči s istinom da su država i mafija bile povezane punih 50 godina. Takođe, umrli su ili su ubijeni mnogi drugi protagonisti (sudije Falkone i Borseline) koji bi mogli da podrže ovu tezu.

TRAUME U ITALIJI: S obzirom na to da je Andreotijeva odbrana podnela žalbu krajnjoj istanci i s obzirom na njegovu starost (83), malo je verovatno da će završiti u zatvoru. Međutim, ova presuda je uzdrmala Italiju do temelja jer nije u pitanju samo reputacija jednog čoveka, iako lidera Demohrišćanske partije koja je dominirala političkom scenom punih 50 godina. Osuđena je cela republikanska posleratna istorija Italije, što može da dovede do opasne krize identiteta Italijana. Zato se prosečan Italijan nada da je Andreoti nevin jer bi u protivnom nestala i ona trunka poverenja u političare. Dobili bi definitivnu potvrdu da su njima 50 godina vladali kriminalci i ubice, pri čemu su im to saopštila dvojica pravih pravcatih bosova (Bušeta i Badalamenti). Naravno, bio bi katastrofalno degradiran imidž cele zemlje. Stoga je i došlo do pravog paradoksa: svi znaju da je Andreoti umešan u kriminal, ali se nadaju da će se opet izvući.