Korupcija na carini

Kakva je to bila korupcija na carini u vreme vladavine zasad najčuvenijeg haškog optuženika? Tadašnja korupcija na carini nije bila slučajna, već sistematska pojava – korupcija je bila institucionalizovana. Ona nije bila izuzetak (delanje nestašnih mangupa u njihovim redovima), već pravilo koje su uveli haški optuženik i njegov glavni carinski čarobnjak – čovek s dugačkom karijerom u službi, tj. u balkanskoj verziji KGB-a.

Zbog čega je uvedena sistematska korupcija na carini? Dva su osnovna razloga. Prvi je neformalna kontrola novčanih tokova. Ne treba na sve da se naplati carina, pa da se sve to slije u budžet, budući da u tom slučaju postoji makar nekakva kontrola tih sredstava. Daleko je bolje ljudima od poverenja omogućiti da na uvoznim poslovima ostvare enorman profit, pa im onda deo tog profita uzeti, odnosno preusmeriti tamo gde treba. A već će se na pravi način odrediti gde sve to treba da ode. Drugi razlog je stvaranje klijentele. Momci koji su ostvarili enorman neto profit (kada se odbije mito koji su morali da plate) zahvalni su onome koji im je to omogućio. Tako srećni i zadovoljni ne razmišljaju o promeni režima ili vladara. Štaviše, izabrani sretnici ostaju dužni, a usluga će se vratiti onda kada za to dođe vreme – na primer, kada dođe vreme da se isplati nešto od zaostalih penzija.

Kako je to bilo moguće? Srbija ipak počinje da živi normalnim životom budući da nam je sve teže da se prisetimo vremena o kojima upravo pišem. To su vremena manje-više stalnog trgovinskog embarga, tj. zabrane uvoza i nepostojanja bilo kakvog normalnog odnosa sa susednim zemljama. Omogućavanje bilo kakvog uvoza, pod bilo kojim okolnostima, bio je patriotski čin.

Ko je to radio? Nova generacija carinskih službenika regrutovanih uglavnom iz rodnog mesta glavnog carinskog čarobnjaka. Mladi, neobrazovani, nevaspitani, kratko podšišani, neskloni učenju, bez gotovo ikakvog poznavanja carinskih propisa, mladi lavovi carinske službe započeli su svoju korupcionašku karijeru. Uz malu pomoć iskusnijih kolega, nije im bilo teško – imali su sve kvalitete koji su se tada tražili.

Kako se to radilo? Omiljeni metod korupcije na carini bio je propuštanje pošiljke, što se svodi na to da šleper krcat robom prelazi granicu bez ikakvog carinskog pregleda, odnosno bez ulaska u carinsku evidenciju. Ovakav vid korupcije donosi uvozniku koruptoru veoma veliki ekonomski profit, odnosno rentu, budući da je roba u potpunosti „oslobođena“ plaćanja carine. Zato što je njegova zarada u ovakvom poslu veoma velika, spreman je da za korumpiranje carinskih i ostalih državnih službenika izdvoji znatnu svotu. Rezultat relevantan za društvo – ne samo da nije naplaćena carina, čak se i ne zna šta je to ušlo u zemlju. Pošiljke su se veoma često propuštale uz demonstraciju sile i mnogo zastrašivanja, dobro organizovano, najčešće u saradnji s policijom. Ponekada su se, tokom devedesetih, ovakvi prelasci odigravali pod direktnom policijskom pratnjom, pri čemu je počinjala već u graničnom međuprostoru, tj. odmah pošto je ta pošiljka napustila susednu zemlju, nastavljala se do konačnog odredišta pošiljke, a neupućenim carinskim službenicima (bilo je i takvih) objašnjeno je da se radi o pošiljkama od „nacionalnog interesa“.

Takvim posmatračima koji su ćutali bila je ponuđena lukrativna delatnost zvana korupcija na putničkim terminalima, za koju nije bilo potrebno veliko znanje i umeće, a rizika gotovo da i nije bilo. Dakle, oni su mogli da se zadovolje jednostavnom korupcijom u putničkom saobraćaju, tj. da „udaraju klempe pacijentima“, kako se ovaj oblik korupcije zove u žargonu carinskih službenika.

Budući da je korupcija bila pravilo, a ne izutetak, nije bilo velikog rizika za sve one koji su se pridržavali novopropisanih pravila.

Šta se u Saveznoj upravi carina događa počev od oktobra 2000. godine pa sve do danas? Ubrzo posle oktobarske političke promene, došle su i promene rukovodećeg kadra carinske uprave. Smenjen je glavni carinski čarobnjak i svi šefovi koje je on postavio. Na rukovodeća mesta u carini došli su potpuno novi ljudi. Međutim, osim toga, gotovo da i nije bilo drugih velikih promena. Nije bilo masovnog otpuštanja zbog korupcije ili nekompetentnosti. Nije bilo ni velikog broja slučajeva krivičnog gonjenja. To su činjenice. Da ne zalazim sada u razloge zbog kojih se to dogodilo. Na primer, u razmatranje zakonskih ograničenja koja regulišu mogućnost otpuštanja državnih službenika (još uvek postojeće) savezne države. Takođe, u razmatranje svih prepreka koje se kriju u postupku krivičnog gonjenja državnog službenika zbog korupcije.

Međutim, s promenom rukovodstva, promenila su se pravila igre. Jasno je stavljeno do znanja da ono što je do pre nekog vremena bilo prihvatljivo, čak i poželjno ponašanje, više to nije. Korupcija od „patriotskog“ zadatka, postaje nedopuštena stvar, najblaže rečeno, stvar za koju drugi neće imati razumevanja. Promenio se rečnik – promenila se i „melodija“ koja se s najvišeg mesta u Carini svira. Odjedanput je porastao rizik za sve one koji su u korupciju umešani.

Prema najnovijih istraživanjima koje je ove godine sproveo Centar za liberalno-demokratske studije, 45 odsto ispitanika koji koriste usluge Savezne uprave carina smatra da je efikasnost ove službe veća nego pre tri godine. Na direktno pitanje o raširenosti korupcije, 31 odsto ispitanika je ocenilo da je ona danas „osrednje“ rasprostranjena u Saveznoj upravi carina, dok je 28 procenata istih ispitanika ocenilo da je korupcija pre tri godine bila „mnogo raširana“, a 20 odsto da je pre tri godine bila „veoma mnogo“ raširena.

Šta se dogodilo? Korupcija nije nestala iz Savezne uprave carina. Ona se, generalno posmatrano, znatno smanjila i značajno promenila svoje mehanizme. Više nije moguća ona gruba, pravolinijska i od države organizovana korupcija. Budući da je rizik otkrivanja daleko veći, novi mehanizmi korupcije daleko su složeniji, zahtevaju mnogo bolje obučene carinske službenike i stalnu inovaciju metoda korupcionaških poslova.

Jedan od mehanizama korupcije nasleđen iz prethodnog perioda, ali u međuvremenu znatno usavršen, jeste lažni tranzit. Osnovu za ovu vrstu korupcionaškog posla treba tražiti u činjenici da se za robu u tranzitu ne plaća nikakva carina. Tranzit se obavlja tako što se kamion na ulasku u našu zemlju prijavljuje kao kamion (pošiljka) u tranzitu po tvrdnji vozača, odnosno prema (naravno lažnoj) dokumentaciji, navodno odredište tovara je, na primer, Bugarska. Proverava se da li je tovar plombiran i izdaje se propratnica, dokument kojim se potvrđuje da je kamion ušao u zemlju i da će u određenom (razumnom) roku da napusti zemlju na u propratnici specifikovanom graničnom prelazu. Kopija propratnice (u elektronskoj i papirnoj formi) šalje se graničnom prelazu na kome se očekuje pojavljivanje tog kamiona u tranzitu.

Korupcijom se lažni tranzit omogućava tako što korumpirani carinski službenik na izlaznom graničnom prelazu lažno razdužuje propratnicu. Drugim rečima, korupcija omogućava da se izda lažna potvrda da je kamion napustion zemlju iako se nikada nije ni pojavio na tom graničnom prelazu, već je njegova pošiljka istovarena negde u unutrašnjosti zemlje i puštena u promet a da roba nije opterećena carinskim dažbinama. Veoma često, da bi se zavarao trag prilikom ulaska u zemlju, u međugraničnom prelazu se menjaju registarske tablice kamiona.

Posebnu podvarijantu lažnog tranzita predstavlja lažni tranzit robe u Crnu Goru. Naime, od pre nekoliko godina, Crna Gora je uspostavila sopstveni spoljnotrgovinski režim, carinsku politiku i carinsku upravu. Prema dogovoru Savezne uprave carina i crnogorske carinske uprave, roba čije je odredište u Crnoj Gori propušta se preko teritorije Srbije (tranzit), da bi se ocarinila u Crnoj Gori, prema tamošnjim carinskim propisima, odnosno carinskim stopama. Međutim, mnoge od tih pošiljki nikada ne dođu do Crne Gore, već, bez plaćene carine, završavaju u Srbiji. Primećeno je da se ovo događa naročito u slučaju jedne od carinarnica u Crnoj Gori.

Lažni tranzit je veoma efektna operacija, potencijalna renta je veoma velika, rizici su značajni, pa je stoga i iznos korupcije u ovim slučajevima verovatno veoma veliki. Pored toga, ovaj mehanizam korupcije zahteva i neka specifična znanja. Deo njih je vezan za neovlašćene ulaske u računarski sistem Savezne uprave carina i promene podataka u njemu.

Još jedan savremeni metod korupcije na carini je obaranje carinske osnovice lažnom fakturom (računom) za uvezenu robu koju podnose izvoznici, a prihvataju korumpirani carinski službenici. Na takvoj fakturi se specifikuje da je vrednost robe u pošiljci niža nego što stvarno jeste, što obara carinsku osnovicu i naplaćivanje manjeg iznosa carinskih dažbina. Ukoliko je, na primer, stvarna vrednost pošiljke 500.000 eura, a carinska stopa na tu robu iznosi 20 odsto, prihvatanje lažne fakture kojom se tvrdi da je vrednost pošiljke 300.000 eura, obračunava se i naplaćuje carinska dažbina u iznosu od 60.000 eura, umesto 100.000 eura koliko bi trebalo da se plati da nema lažne fakture. Dakle, 40.000 eura razlike je lep iznos za uvoznika, pa se deo tog iznosa može podeliti s onima koji će to omogućiti.

Naime, od ključne važnosti je da korumpirani carinski službenici prihvate lažnu fakturu kao pravu, to jest da prilikom pregleda robe ne postavljaju pitanje njene stvarne vrednosti, već da za tu vrednost prihvate onu koja se nalazi u lažnoj fakturi. Naravno, sa stanovišta koruptora to je najbolje rešenje. Međutim, postoji još jedno rešenje koje koruptoru ipak donosi ekonomski profit, odnosno rentu. Carinski službenici imaju diskreciono pravo da, na osnovu svih dostupnih relevantnih informacija o tržišnoj vrednosti robe, ospore fakturu kao dokaz o toj vrednosti i da sami procene vrednost pošiljke, odnosno da koriguju vrednost robe specifikovanu lažnom fakturom i promene vrednost carinske osnovice na gore. Upravo se u tom postupku otvara dodatni prostor za korupciju. Iako se menja vrednost carinske osnovice, to ne znači da se za nju koristi stvarna (tržišna) vrednost pošiljke. Ukoliko je, koristeći prethodni primer, odbijena lažna faktura na 300.000 eura, korumpirani carinski službenici mogu da pristrasno procene vrednost robe na 400.000 eura umesto 500.000 eura, koliko iznosi njena stvarna vrednost. Umesto 40.000 eura bruto ekonomskog profita, kao u prethodnom slučaju, taj iznos u ovom slučaju je 20.000 eura – što još uvek nije loše. Tim pre što je stvoren privid legalnosti – momci su ipak „otkrili“ lažnu fakturu.

Dakle, korupcije na carini još uvek ima i to je loša vest. Dobra vest je da je danas ima mnogo manje. Mehanizmi i karakteristike korupcije danas u poređenju s korpcijom juče znatno su se promenili. Današnjom korupcijom se bave nešto malo pametniji od do juče sveprisutnih kratko podšišanih snagatora. I, što je jako bitno, današnja korupcija ostavlja tragove: lažne fakture, zapisnike o pristrasnoj promeni vrednosti robe (carinske osnovice), itd. Tragovi ostaju i posle neovlašćenih upada u informacioni sistem Savezne uprave carina. A tamo gde postoje tragovi, postoji i put do počinilaca. I oni sami to jako dobro znaju. Rizik otkrivanja postao je mnogo veći – zbog toga će neko od njih i prestati s korupcionaškim poslovima.

Iako, praktično, nije bilo otpuštanja, niti delotvornog krivičnog gonjenja carinskih službenika, neko bi rekao da nije bilo lustracije, Savezna uprava carina je uspela da raskine sa svojom prošlošću i počinje da liči na sasvim normalne carinske uprave i sasvim normalnim zemljama. Jedan od razloga za to je u tome što su se ključni ljudi te uprave bavili osmišljavanjem budućnosti, a ne obračunom s prošlošću.

Ova dilema nije relevantna samo za carinu u našoj zemlji. Politička energija je ograničena i može samo alternativno da se iskoristi: na obračun s prošloću i onima koji su je činili ili na osmišljavanje budućnosti. Ukoliko se okrenemo budućnosti, onda imamo bar neku šansu. Verovatno će se nekoliko protuva izvući, ali njihova individualna sudbina nije bitna. Bitno je da takvi ljudi više nikada ne vode ovu zemlju, odnosno da svoja pravila igre ne nametnu kao opšteprihvaćeni standard ponašanja.