Budžetski test

Politika bi trebalo da postane matematika kad se raspravlja o budžetu i na izborima, kad se broje glasovi. Trebalo bi, ali se upravo u ta pitanja upletu različiti sporovi, mistifikacije i nejasnoće.

Republička izborna komisija je 10. decembra konstatovala da ima 6.525.760 upisanih birača; da je glasalo 2.946.716 (45,16 odsto, pa se izbori smatraju neuspelim); da je bilo 80.396 nevažećih glasačkih listića; i da su kandidati dobili sledeći broj glasova: Vojislav Koštunica (DSS) 1.699.098; Borislav Pelević (SSJ) 103.926; Vojislav Šešelj (SRS) 1.063.296.

Posle elektronskih pretraga biračkog spiska DSS, međutim ulaže prigovor, koji RIK 12. decembra odbija. Predstavnici RIK-a su se proglasili nenadležnim za utvrđivanje netačnosti u biračkom spisku (čiju netačnost niko ne negira) pošto je to, po njihovom tumačenju, isključiva nadležnost lokalnih organa uprave.

Koštunica je najavio da će žalba Vrhovnom sudu Srbije biti potkrepljena sa 11.000 strana dokaznog materijala. Taj materijal je predat sudu 14. decembra, a 16. decembra Vrhovni sud Srbije je doneo konačnu odluku – odbacio je žalbu kao neosnovanu konstatujući da greške u matičnom broju ne znače da je tim građanima bilo onemogućeno glasanje; revizija ukupnih rezultata nije moguća bez revizija preko osam hiljada zapisnika biračkih odbora; uz to, umanjenje ukupnog broja birača nije moguće bez umanjenja pojedinačnih rezultata, itd.

DSS je najavljivao da sudsku odluku neće komentarisati, ali po objavljivanju presude ova stranka se ipak oglasila saopštenjem u kome odluku Vrhovnog suda zove „nazovi presudom“ uz zamerke da sud nije uzeo u obzir dokumentaciju koju je podneo DSS; da sudije nisu ni sudile, već da su se svojski upinjale da zatvore oči i pred zakonom i pred činjenicama, pribegavajući, u odsustvu argumenata, smicalicama koje od zakona i ustavnih prava građana prave farsu; te da ova presuda neposredno oživljava vreme izborne krađe iz 1996.

Ova stranka najavljuje da će preduzeti još neke pravne korake i da će ubeđivati domaću i stranu javnost da se ovde dogodila izborna krađa.

Saopštenje je ličilo na ostavljanje neke mine s usporenim dejstvom.

Koštunica je pred izbore a i posle 8. decembra nagoveštavao da će neuspeh izbora voditi brzom raspisivanju parlamentarnih izbora i sada se čeka kada će DSS tu pretnju realizovati.

Više političkih partija (DSS, NS, SRS, SPS, SSJ, a van republičkog parlamenta još i SPO, NDP i drugi) tražilo je da se u relativno kratkom roku održe vanredni parlamentarni izbori.

Tehnički gledano DSS, međutim, ne može računati da će protiv vlade glasati one stranke koje su podržale Koštunicu na predsedničkim izborima (DC, DA, GSS, RV, NS, NDS, SDP). Velja Ilić je najkonkretnije od svih iz te grupe tražio brze parlamentarne izbore, ali još, čini se, nije rekao da će glasati protiv vlade. Ako se Nova Srbija (8) pridruži eventualnom zahtevu DSS-a (45) za smenjivanje vlade, uz glasove SRS-a (23), SSJ-a (14), SPS-a (32) i uz Narodne socijaliste (5) vlada može pasti jer bi protiv sebe imala 127 (od ukupno 250) poslanika.

Većina lidera malih članica DOS-a je zapravo uplašena od izbora pošto se u sondažama javnog mnjenja individualno slabo kotiraju, a pojavljuju se i novi pretendenti na ovaj prostor. G17 PLUS se preobrazio u političku partiju, uz tenzije s vladom oko toga mogu li njegovi članovi da ostanu ministri-eksperti. Otpor takođe najavljuje da će se organizovati kao partija.

Pojava G17 PLUS i Otpora na partijskoj sceni mogla bi smanjiti uticaj DSS-a sa nešto malo manje od trećine glasača za deseti deo njegove snage; DS bi verovatno izgubio trećinu svojih birača i sa šestine biračkog tela pao bi na deseti deo glasačke populacije; a aktivirao bi se možda jedan procenat od nekih desetak odsto neodlučnih birača. To znači da novi igrači u startu mogu možda računati na deseti deo aktivnih birača.

ROK ZA USTAV: DSS je i posle izbora nagoveštavao da će još izvesno vreme davati prioritet pisanju srpskog ustava, s tim što će u slučaju razvlačenja verovatno pokrenuti postupak za smenu srpske vlade i iznuditi vanredne parlamentarne izbore. Iz vlade (Isakov, Batić) dolaze nagoveštaji da bi ona mogla uskoro mogla da otpočne razgovor o ustavu. Predsednica Skupštine, koja je po funkciji predsednik Ustavne komisije, najavila je takođe aktivne korake.

Učestvujući u raspravi o ustavnom pitanju na tribini koju je organizovao Centar za liberalno-demokratske studije, Koštunica je prošle nedelje ponovo konstatovao da Ustav Srbije može biti promenjen ili u sadašnjem sastavu parlamenta, ili pomoću ustavotvorne skupštine. Upozorio je da je rok za taj posao veoma kratak. Izgleda da DSS smatra da novi ustav Srbije treba da se izradi u roku od tri do šest meseci. U suprotnom, kako je rekao potpredsednik DSS-a Dragan Maršićanin, DSS će „bez oklevanja otvoriti pitanje odgovornosti od koje neće pobeći ni Đinđićeva vlada, ni Demokratska stranka Srbije“. Sa strane DS-a (Živković) neobavezno se, pak, pominje kraj iduće godine kao termin kada bi novi ustav mogao da bude prilično usaglašen.

DSS, sudeći po tonu, verovatno neće dugo čekati. Ognjen Pribićević iz Instituta društvenih nauka procenjuje, na primer, da Koštunica naprosto mora da žuri da se ne bi istopio pozitivni eho obimne podrške birača na neuspelim izborima. Drugi problem je što bi on po usvajanju savezne ustavne povelje i po izboru savezne vlade već u februaru mogao ostati samo na mestu predsednika DSS-a. Treba se podsetiti da je rascep vladajuće koalicije ubrzan i zbog disproporcije između javne podrške i količine posednute moći.

Kada je po okončanju izbora u Skupštini Srbije došlo na red budžetsko pitanje, DSS je uskratio podršku budžetu, očito u nameri da pokaže da vlada zapravo nema stabilnu većinu.

NA PETOPARCU: Uskraćivanje podrške je, inače, najavljivano i pre ponovljenih predsedničkih izbora, odmah po otvaranju javne rasprave o budžetu, kada je Ministarstvo ekonomije i finansija vlade u senci DSS-a tvrdilo da je procenjeni obim BDP-a od 15,1 milijardi dolara „napumpan“, pa je tražilo da se na svim nivoima budžetiranja (savezni, republički i lokalni) pre utvrđivanja obima budžetskih rashoda za 2003. godinu donesu osmišljeni operativni programi štednje budžetskih rashoda…

Srpska vlada je tvrdila da neizglasavanje budžeta („socijalni budžet“) može pogoditi široke slojeve stanovništva (penzionere, zdravstvene i prosvetne radnike); premijer Đinđić se verbalno distancirao od „divljih liberala“ (poruka je bila upućena poslanicima DSS-a, koji je sada naglašenije potencirao tržišni model; a ne na adresu G17 PLUS, koji je ovde viđen kao sinonim neoliberalizma) i gotovo se deklarisao kao klasični socijaldemokrata.

Reklo bi se da je to političko sporenje na žutom petoparcu, jer naša javna potrošnja je u neskladu sa BDP-om. Obim javne potrošnje u Srbiji, kako je u ponedeljak 16. decembra procenio Jurij Bajec sa Ekonomskog fakulteta (zbir penzionog fonda, republičkog, saveznog, lokalnih budžeta), dostiže 584 milijardi dinara ili oko devet milijardi američkih dolara. Na našu državu će svakako biti vršen pritisak međunarodnih institucija da smanji učešće javne potrošnje na oko 45 odsto BDP-a. Ostaje i obaveza da se budžetski deficit (finansiranje budžeta zaduživanjem, donacijama, itd.) smanji sa sadašnjih 4,4 odsto na 3,6 odsto BDP-a. Vreme popusta polako prolazi, donacije će u narednim godinama biti smanjivane, kao i obim mekog kreditiranja.

Vlada je poručivala da je ustupcima (Đelić je pregovarao s pojedinim poslaničkim grupama iza zatvorenih vrata) pre rasprave o budžetu obezbedila većinu za izglasavanje budžeta, međutim u petak 13. decembra ta računica se pokazala pogrešnom. Jednog trenutka ispostavilo se da vlada u budžetskom pitanju neće imati većinu glasova pošto su poslanici DSS-a, SPS-a, SNS-a, SRS-a, SSJ-a i pet poslanika NS-a napustili sednicu.

TRI PIŠEM, ČETIRI PAMTIM: Još kad su započele diskusije o budžetu Đinđić se unapred kladio da ima većinu od 126. U trenutku izglasavanja budžeta 13. decembra u skupštinskoj sali je, međutim, ostalo samo 124 poslanika, a za izglasavanje budžeta bilo je potrebno da skupština ima kvorum od 126, a da većina prisutnih glasa „za“.

Položaj vlade postao je u tom trenutku težak, mada po republičkom ustavu vlada ne mora automatski da padne ako se ne izglasa budžet, kao što je to još slučaj u federalnoj skupštini. Da nije usvojen budžet, prešlo bi se na privremeno finansiranje i ne bi bilo neke velike drame, mada je vlada tvrdila, i u tome imala medijsku podršku, da će za slučaj da budžet ne bude usvojen u Srbiji bezmalo sve stati.

Vladina većina je ipak isposlovala dovoljno poslanika u sali za vreme glasanja da bi mogao da bude izglasan budžet. Operacija je zabašurivana kritikom opstrukcije kao destrukcije. Za glasanje je ipak sakupljeno 128 od 250 poslanika, a za budžet je glasalo 119.

Tačno onoliko njih koliko je teorijski potrebno da vladina većina ima kvorum od 126, tri poslanika Nove Srbije ostala su u sali (i glasala protiv budžeta). Bilo je, inače, nagoveštaja da je NS pridobijen da glasa za budžet.

Predsedništvo Nove Srbije je iste večeri isključilo iz partije Marka Petrovića (inače šefa poslaničke grupe Nove Srbije), Miomira Tadića i Dragan Kovačevića. Posle toga kuću, stan, automobil i članove porodice Marka Petrovića u Kraljevu obezbeđivala je policija, navodno zbog najvulgarnijih psovki i pretnji koje mu je izrekao Miško Nikolić Frkan iz Čačka, i koji je zbog toga odmah osuđen na 30 dana zatvora. Petrović je tvrdio u izjavi novinaru „Politike“ da je član NS-a Frkan nekada bio u obezbeđenju predsednika NS-a Velje Ilića, a da sada obezbeđuje neke druge uticajne ljude.

Predsedništvo Nove Srbije odmah je najavilo da će Skupštini uputiti zahtev da se mandati ove trojice poslanika vrate stranci. Velimir Ilić je izneo i optužbe da su se „tog dana u Skupštini vrtele velike pare, samo da se izglasa budžet“. Marko Petrović negira optužbe da je za obezbeđivanje kvoruma dobio novac, izjavljuje da je Velimir Ilić u afektu govorio o njegovom isključenju iz stranke, da je on zapravo poštovao raniju odluku Predsedništva NS-a da se glasa protiv budžeta.

Ovde su pale veoma teške reči. U ozbiljnoj skupštini u ovim okolnostima etički komitet bi imao pune ruke posla, a parlamentarna istraga o optužbama za podmićivanje poslanika, ili zbog ugrožavanja narodnih predstavnika, bila bi veoma rigorozna. Ovde se, međutim, drame lako pretvaraju u farse: zamislite na osnovu nedavnih iskustava u šta bi se izvrgnuo taj Anketni odbor, kad na primer počne da ispituje skupštinske kelnerice o tome ko je kritične večeri s kim pio kafu, da li je neko pio i belo piće, da li su poslanici možda jeli one kolače koje su peticijom tražili…

Bilo je, međutim, još komplikacija: vernost tri „Veljina“ poslanika nije bila dovoljna; nekoliko poslanika vladine većine bilo je opravdano odsutno, Veljin stav je bio kolebljiv.

Na rezervnoj klupi sedeli su spasioci budžeta i reforme, četvorica poslanika Stranke narodnih socijalista Branislava Ivkovića. Oni su ušli u salu i dali kvorum.

Iz Socijalističke partije Srbije stigle su optužbe da je budžet izglasan nelegalnim glasovima, pošto SPS pokušava da dokaže da petorica bivših poslanika SPS-a, koji sada čine poslaničku grupu SNS-a, više nemaju mandate, već da ti mandati pripadaju SPS-u.

Ova stranka je inače više puta do sada tražila oduzimanje njihovih mandata, ali je skupštinski Administrativni odbor, baš u vreme kada je donosio one zbrzane odluke o oduzimanju i vraćanju mandata, odlagao raspravu o zahtevu SPS-a, tvrdeći da nije jasno ko je zapravo ovlašćeni predstavnik SPS-a. Narodnim socijalistima je uz to Administrativni odbor dozvolio da pre okončanja sudskog procesa formiraju posebnu poslaničku grupu od pet članova. Sudski proces o statusu SNS-a vodi se pred Vrhovnim sudom Srbije.

Ustavni sud Srbije je, kako je već rečeno, pokrenuo proces preispitivanja člana 88 Zakona o izboru narodnih poslanika koji reguliše i materiju oduzimanja poslaničkih mandata u slučaju isključivanja iz matične partije.

Intencija Saveznog ustavnog suda, koji je prvi pokrenuo raspravu o ovom pitanju, išla je u pravcu ojačavanja položaja narodnog poslanika u odnosu na volju partijskog vrha.

Očito, korišćena je jedna od tehnika koje je koristio i Slobodan Milošević – krpljenje većine pomoću razbijanja oponentskih grupacija – slučajevi slični ovom zabeleženi su kada je, na primer, iz SRS-a izdvojena Glamočaninova grupa koju je Šešelj nazvao „prodanovići“, ili 1994, kada su se pojavila četiri opoziciona glasa na kontu socijaliste Dragana Tomića, potonjeg predsednika Skupštine, i pored toga što su svi tadašnji opozicioni poslanici pokazivali šefovima poslaničkih grupa glasačke listiće…

Vlada je tako preživela budžetski izazov, ministar Đelić je odahnuo, a cenu je svojim ugledom platilo zakonodavno telo koje ritmično zapada u teške afere.