Međuvreme

Nepodobni

Prilikom posete tek otvorenom grčkom hipermarketu Veropulos, Beograđanku kubanskog porekla Dženi Grac obavestili su pripadnici obezbeđenja da „Cigani kupuju na buvljoj pijaci“ i zamolili su je da se zaputi upravo u pravcu obližnjeg buvljaka. Pošto je to ispričala u jednoj muzičkoj emisiji Radija B92, incident je poprimio razmere o kojima čuvar (nacionalnog bića?) nije mogao ni da sanja: izvinjenjem je reagovala uprava Veropulosa, protestom Udruženje Roma, čuđenjem Društvo kubansko-srpskog prijateljstva, umerenim komentarom ministar za etničke zajednice Rasim Ljajić… Konačno, oglasila se i agencija za obezbeđenje „Vračar“ čiji je zaposleni pokazao višak revnosti. Uz očekivano izvinjenje, obećanje da će „momku koji je to učinio biti predočena sva pravila predviđena

pravilnikom“, vlasnik agencije Živko Šegrt ustvrdio je i sledeće: „Svaki kupac, svaki posetilac, svejedno da li će kupovati ili ne, dobrodošao je u ovu kuću i mi ih pozivamo, a to se odnosi na sve posetioce, bez obzira na bilo koju karakteristiku.“

Na taj način, neupućeni su konačno mogli da saznaju da u prodavnicu (Veropulos ili neku drugu) mogu da uđu a da ništa ne kupe i da neće biti nikakvih problema ukoliko su premršavi, predebeli, imaju celulit ili bradavicu na nosu. Agencija „Vračar“ neće ih zaustaviti čak i ukoliko imaju 10, 30, 50 ili 100 odsto romske, hrvatske, kubanske ili mongolske krvi. Što se drugih agencija tiče, nije poznato da li su i njihova pravila službe ovako liberalna i demokratska. Povedeni svetlim primerom „Vračara“, možda uvedu osmeh na lica svojih pripadnika, možda im narede da kažu „dobar dan“, „hvala“ ili „doviđenja“, a možda slične odredbe uvedu na bazene, igraonice, diskoteke i sva ostala mesta gde se ponekad ulazi samo uz izvod iz matične knjige rođenih i detaljnu proveru boje tena. Ipak, važno je početi, a to smo pregrmeli. Još malo, i gde će nam biti kraj…

Led

U zakonu o bezbednosti saobraćaja postoji član po kome je vozač, šta god se dogodilo, uvek kriv što nije „prilagodio brzinu“ uslovima puta. Logika ovog paragrafa je jednostavna: da jeste, ne bi se dogodilo to loše što se dogodilo. Prošlog četvrtka, 19. decembra, kasno uveče, na autoputu Beograd–Niš dogodio se lančani sudar dvadesetak automobila. Posle uviđaja saopšteno je, doduše nezvanično, da je „najverovatniji uzrok neprilagođena brzina, klizav kolovoz i slaba vidljivost“ a da će se sve tačno znati tek posle detaljne istrage. Taman dok se led na kolovozu međunarodnog autoputa koridora 10, žile kucavice jugoistočne Evrope i naše razvojne šanse, ne otopi. Ne pomenuše nijednom rečju „Beograd put“, preduzeće zaduženo da održava ovu deonicu prohodnom i bezbednom. Njihove ekipe su, ruku na srce, nekoliko sati posle udesa posule kolovoz solju.

Biologija

Srpski narodni pokret „Svetozar Miletić“ pozabavio se na svojoj skupštini inicijativom za raspisivanjem vanrednih izbora za Skupštinu Vojvodine. Uvaženi gost pokreta (koji se obično bavi čistotom i dostojanstvom nacije) tom prilikom bio je episkop Irinej (takođe obično zabavljen istim problemom). Obraćajući se nacionalno osvešećenom skupu, episkop je istakao da „jedinstvo i sabornost srpskog naroda iznutra razaraju spaljeni umovi, koji su nažalost biološki deo našeg naroda“. Kolegijum DOS-a Skupštine Vojvodine, osetivši se prozvanim, osudio je „neodmerene izjave predstavnika SPC“. Stvar bi se tu i završila da, sledeći svetle tradicije, Informativna služba SPC nije reagovala još neodmerenijim stavom: između ostalog, utvrđeno je kako se „reči episkopa Irineja nisu mogle odnositi na Skupštinu Vojvodine koja nije srpska jer su Srbi manjina u njoj“. Onda tek nastupa veliko finale. Kolegijum DOS-a ocenjuje da Informativna služba SPC „degutantno prebrojava nacionalni sastav pokrajinske skupštine“, ali i sam kreće u etničku računicu: u saopštenju se „loše obavešteni u SPC“ podsećaju na činjenicu da se „od 120 poslanika u Skupštini Vojvodine, 78 njih izjašnjava kao Srbi“. U prevodu: prema tumačenju DOS-a, 78 poslanika ima pravo da se oseti pogođenim, odnosno ima pravo da tvrdi kako je baš njihovim umovima episkop Irinej uputio ono što je uputio.

Da li je u ovom slučaju spaljen um onih koji o spaljenim umovima pričaju, onih koji pošto-poto hoće da uđu u grupaciju tih o kojima se priča ili samo onih koji o svemu tome slušaju i čitaju, do zaključenja ovog broja „Vremena“ nije saopšteno.

Rešenje

Posle višemesečne drame, smederevska komisija za davanje imena ulicama i trgovima „privremeno je odustala“ od odluke da park u centru grada nazove Venac Dimitrija Ljotića. Kako je saopštio predsednik komisije Tomislav Stevanović, taj deo grada preimenovan je u Park slobode, a „preporuka komisije je da se Venčačka ulica ubuduće zove Ulica konzula Vladimira Ljotića, oca Dimitrija Ljotića“. Prema Stevanovićevim rečima, „Dimitrije Ljotić je isuviše značajna ličnost“, „polemike su se otrgle kontroli“, a „pred gradskom vladom već se nalazi predlog komisije da se organizuje simpozijum o Ljotiću“.

U međuvremenu, dok se učesnici simpozijuma konačno ne dogovore o istoriji i istorijskim ulogama, moglo bi da se desi da još neki preci i potomci dobiju još neke vence, ulice, parkove, trgove. Važno je da stvar ostane u familiji. Zvala se ona Ljotić ili nekako drugačije.

Domaćin

Jedna krava, vlasništvo Ratka Spasovića iz Ivanjice, Šarulja se zvala, danima se čudno ponašala. Njen vlasnik je neko vreme iskazivao strpljenje čekajući da je prođe ali, kad se više nije dala musti, odlučio da se bede reši, a štetu pokrije mesom. Jednog jutra krava je osvanula kod njegovog prijatelja/kupca Bida Pašovića iz Sjenice i odmah potom joj se definitivno smrklo: ekspresno je priklana, istranžirana, usoljena, samlevena, spremljena za sudžuk, pršutu, ćevape… Kako se u Srbiji sve zna, naročito kada se nešto neobično u komšijskom dvorištu dešava, glas o kravi neobična ponašanja viđenoj za serviranje u nekoj ćevabdžinici stigao je do veterinarske inspekcije. Kasnija laboratorijska analiza pokazala je da je krava bila zaražena besnilom, opasnom i lako prenosivom bolešću koja, ako se zaraženi hitno ne vakciniše, uvek ima brz i bolan smrtonosni ishod. Inspektorima je bila dovoljna izjava vlasnika da nije nameravao meso prodavati već ga je, kako je rekao, onako pripremljeno i obrađeno namenio sebi i svojim ukućanima. Sve pronađeno meso, kako je slovom zakona određeno, zaplenjeno je i uništeno. Širenje bolesti je time sprečeno i to je gotov posao. Nikom ništa. Stiče se utisak da je delo zakonom kažnjivo samo ako se meso bolesne životinje prodaje, a ako se svojim bližnjim servira, izgleda, nije. Za svaki slučaj, domaćin se vakcinisao.

Utuk

Nedavno su beogradski muzičari i glumci, slobodni umetnici, jako zamerili gradskim vlastima što su od njih, slobodnih umetnika, zahtevali da svako u skladu sa svojim mogućnostima sam sebi uplaćuje doprinose za socijalno, zdravstveno i penziono osiguranje. Glumci, oni slavni, bili su najgrlatiji, sve insistirajući da „ova država treba da se odredi da li su joj umetnici potrebni ili ne“. Da slobodni umetnici ne bi bili u podređenom položaju u odnosu na svoje kolege koje imaju stalan angažman u pozorištima (te im po Zakonu o radu ovi doprinosi uz platu sleduju igrali oni ili ne), pobrinuće se novi Zakon o pozorištu kojim se ova privilegija ukida: svi će biti slobodnjaci, a da li su publici, ne državi, potrebni ili ne – pokazaće tržište. Ovaj zakon, koji se kiseli već dvanaest godina, ulazi u proceduru najverovatnije na sledećem zasedanju parlamenta a Sindikat dramskih umetnika, artikulišući gnev svojih članova, najavljuje da će napraviti cenovnik po kome će, ako je već do toga došlo, novinama naplaćivati intervjue, komentare ili samo izjavu. Kod njih više ništa neće biti džabe, kao što je, kažu, do sada bilo.