Test kolektivnog pamćenja

Poštovana redakcijo,

Za svaku je pohvalu to što ste u poslednjim brojevima posvetili više pažnje spomenicima (videti, na primer, tekst Slobodana Kostića, „Vreme“ 623) kao jednom od načina na koji se materijalizuje i konstruiše kolektivna memorija. I kratak članak „Plen“ objavljen u vašoj rubrici „Međuvreme“ bavi se takvom memorijom, u ovom slučaju „bivšom“ memorijom, onom koja se, kao uvek u istorijskim prevratima, tendenciozno briše. Komentarišući vest da je unuk Josipa Broza Tita, Joško, želeo (ali nije uspeo) da otkupi kip svoga dede koji potiče iz Ruda, a koji se trenutno nalazi u magacinu preduzeća za sakupljanje i preradu sekundarnih sirovina Inos-Sinman u Užicu, vaš autor piše: „Predmet neobavljene trgovine je, za neupućene i zaboravne, do devedesetih stajao ispred Spomen-doma Prvog zasedanja AVNOJ-a u Rudu. Tada je, 22. decembra 1942. godine, između ostalog, osnovana Prva proleterska brigada kao kamen temeljac buduće armije. (…) Spomenik je podignut vrhovnom komandantu te armije. Kako se delo autora čiji ‘konji vrani’ krase ulaz u jugoslovenski parlament našlo na otpadu možda se može zamisliti, mada ne i razumeti, ali kako je postalo vlasništvo otpada, nemoguće je objasniti.“

U ovom članku, međutim, potkrale su se neke materijalne greške na koje je neophodno ukazati. Prvo, Prvo zasedanje AVNOJ-a nije održano u Rudu, već u Bihaću, 26–27. novembra 1942. Drugo, Prva proleterska narodnooslobodilačka brigada jeste formirana u Rudu, ali ne 22. decembra 1942, već godinu dana ranije, 22. decembra 1941. Između ovih dvaju datuma drugovi partizani su već ponešto uradili po pitanju narodnog oslobođenja. Što se Augustinčićeve stojeće figure Maršala Tita o kojoj je ovde reč tiče, ona je urađena 1947, kasnije je postavljena ispred Titove rodne kuće u Kumrovcu, a bila je čak izložena u jugoslovenskom paviljonu na Venecijanskom bijenalu 1950. godine. Jedan njen bronzani odlivak je bio postavljen i u (Titovom) Velenju u Sloveniji (1977), pa je po svoj prilici jedna od kopija bila postavljena i u Rudu, premda je ispred Doma u kome je formirana Prva proleterska stajao od 1961. jedan drugi spomenik koji je projektovao arhitekt Branko Kurpjel iz Sarajeva, a mozaike uradio slikar iz Beograda Branko Subotić. Treće, dve skulpture koje se nalaze na ulazu u saveznu skupštinu nije uradio Antun Augustinčić. Autor skulptura „Igrali se konji vrani“ (postavljene 1939) jeste Toma Rosandić, skulptor rođen u Splitu koji je radni vek proveo u Beogradu.

Naravno, u ovoj priči je najintrigantnije to kako je teški bronzani kip Tita dospeo iz Ruda, tj. iz susedne države (BiH), u Užice, tj. u našu državu. Još je fascinantnije to da je neki srpski i/ili užički građanin bio svestan „kulturno-umetničke vrednosti“ ove skulpture čiji je autor hrvatski umetnik, a čiji je model bio nesrpskog porekla, i da je bio zainteresovan da prenese „Tita“ iz Ruda u „njegovo“ Užice. Ovakva srpska otvorenost prema „tuđim“ vrednostima je ohrabrujuća vest. Nezavisno od ove vesti, meni bi kao istoričarku umetnosti koja se bavi „bivšim“ spomenicima bivše SFRJ jako interesovalo sledeće: u kome je stanju (celom ili u delovima) Spomenik Maršalu Titu iz 1962, rad hrvatskog skulptora Frana Krsnića koji je bio uklonjen iz centra Užica 28. 8. 1991, otprilike kada je i „Titovo Užice“ opet postalo Užice. Da li i ovaj „Tito“ pravi društvo „Titu“ iz Ruda u magacinu Inos-Sinma?

Uzgred, naš odnos (odnos istoričara umetnosti, ali i šire javnosti) prema spomenicima su jedan od načina testiranja kolektivne memorije i kolektivne amnezije jednog društva. Na primer, u monografiji posvećenoj Frani Kršiniću koji je napisala Božena Kličinović (Zagreb 1998) „Spomenik Maršalu Titu“ iz (Titovog) Užica se pominje samo u hronologiji, a taj spomenik je u retkim knjigama posvećenim javnoj skulpturi u SFRJ (a i u nebrojenim monografijama o Titu) bio obavezno reprodukovan preko cele strane (kao i sve Augustinčićeve verzije „Tita“). Međutim, ono što nikada niste mogli naći u monografijama Augustinčića, Kršinca ili Meštrovića objavljenim u socijalističkoj Jugoslaviji, jesu oni spomenici koje su ovi skulptori uradili u Kraljevini Jugoslaviji. To su čak bili i jako ambiciozni projekti, poput konjičkih portreta Petra i Aleksandra Karađorđevića, i oni su, naravno, svi uništeni posle 1941, ali postoje fotografije tih spomenika.